Dobrodošli u monkeysphere!

Pre samo nekoliko sati u Vijetnamu je poginulo 34 ljudi. Bili su na putu iz planinske provincije za Ho Ši Min, kada se autobus prevrnuo u kanjon reke – uzrok za sada nepoznat. To je ujedno prosečan dnevni broj leševa na vijetnamskim drumovima. Dakle, 34 kovčega, 34 ucveljene porodice, 34 života koji su prestali. Polazeći od pretpostavke da nisi poznavao nijednog stradalog, zaključujem da te trenutno od tela zdrobljenih pod olupinom negde na drugom kraju sveta više brine TV duel Tadića i Nikolića od srede, te napredak do statusa Jaja višeg reda na Slagalici.

Monkeysphere ili Danbarov broj

Potreba ljudi da žive u grupi ima iste korene kao i potreba majmuna da žive u grupi – po Arkanovom sistemu ko se s nama druži život mu je duži, brojnost ujedno znači i sigurnost. Osim dovoljnog broja onih koji ti čuvaju leđa, potrebno je da tim istim ljudima (ili majmunima, ako si majmun) veruješ. Da ih poznaješ i da sa priličnom izvesnošću možeš računati da ti nijedan od njih neće zavući kurčinu kad zaspiš i oteti ti ženu ili bananu.

Primatolozi su davno primetili da grupe majmuna ne prelaze 50 jedinki, a ne tako davno su zaključili da je taj broj u direktnoj vezi sa veličinom neokorteksa u majmuna. Drugim rečima, majmunski mozak je u stanju da percepira oko 50 ostalih majmuna kao svoje kompanjone, kao majmune od poverenja, majmune u čijem se društvu oseća sigurno kao lopta u naručju Đanluiđija Bufona.

Kako smo mi, homo sapiensi, nešto malo odmakli od primata te nam je i mozak srazmerno veći, neki dobri ljudi na čelu sa britanskim antropologom Robertom Danbarom ustanovili su da ljudska grupa maksimalno broji 148 jedinki. Svaki čovek preko toga značio bi opasnost da se kohezija poremeti, odnosno da grupa naruši svoju primarnu funkciju sigurnosti i anabolika za strah. Danbar se nije oslonio samo na laboratorijsku mastiljarnicu nego je konsultovao i svoju disciplinu – magičan broj od 150 jedinki imala su neolitska poljoprivredna sela, osnovne borbene jedinice rimske legije, ali i savremene kolonije Huterita, jednog ogranka baptista. I sve je to savršeno funkcionisalo.

Žena Kod Koje Kupujem Burek

Moderan čovek ne živi u čoporu, nego u porodici ili, ako ga muka natera, sa cimerima, ali i dalje živi u monkeysphere. Cukerbergovi serveri svakome slinavcu sa računarom i modemom dozvoljavaju da ima na hiljade „prijatelja“ – prosečna brojka kreće se oko 400, ukoliko zanemarimo ljude koji profil imaju radi reda, a na internet odlaze jednom godišnje. Procesori u ljudskom mozgu dosta su realniji i brojku, dakle, ograničavaju na nekih 150. Kako je sam Danbar rekao, „čovek u proseku ima oko 150 ljudi koje može da zamoli za uslugu i da očekuje da će mu molba biti ispunjena“.

Sastav ovih 150 osoba šareniji je od sastava švajcarske fudbalske reprezentacije – ljudi iz našeg ganga su silom prilika naši roditelji, svojevoljno naši drugovi/drugarice, zagorelošću uslovljeno naši jebači/jebačice, ili partijskom knjižicom naše kolege. Bilo da ih volimo manje ili više, da su zanimljivi ili dosadni, debeli, mršavi, lepi ili ružni – mi sa njima održavamo socijalne kontakte, o njima znamo nešto više od imena i prezimena i u njima vidimo nešto više od puke spoljašnosti. Ukratko, u našim životima ima mesta za 150 osoba koje zaista i percipiramo kao – osobe.

Ostalih osam milijardi ljudi, uključujući i Vijetnamce koji su skončali u kanjonu, nalaze se van naše monkeysphere i njihove reči, dela, tuge, radosti, rađanja i umiranja tiču nas se samo poslovično, u pravilu više ukoliko imaju posledice po nas, a malo ili nimalo ako na naš život ne utiču. Ljude koji nisu deo naše Danbarove ekipe posmatramo strogo egocentrično, a često od njih vidimo samo funkciju koja ima neki, makar i mali, uticaj na naš lični kosmos. Tako je prodavačica u pekari – iako u toj pekari pazarimo svakog jutra – samo Žena Kod Koje Kupujem Burek, ali ne i osoba za sebe. Ona objektivno jeste osoba, ali sa našeg subjektivnog balkona to nije, a ono što obitava van mikro-kosmosa zapravo i ne postoji.

Baš me briga za Vijetnam

Iz prethodnog pasusa jasno sledi da nema ništa prirodnije nego promeniti kanal kada krenu vesti iz sveta – Vijetnam, 34, autobuska nesreća, Avganistan, 126, samoubica, Somalija, 2300, glad, Japan, 10000, cunami. Na ovu poslednju vest prosečni gledalac iz recimo Malog Požarevca reći će „ccc da se uradi nešto“, ali i to onako usiljeno, zato što nije red da se tolika tragedija oćuti ili možda zato što radijaciji iz Fukušime ne treba viza za Srbiju.

Nasuprot tome, ima retkih pojedinaca koji napuste dodeljeni život te iz svoje monkeysphere otputuju na Rog Afrike da leče male crnce od malarije. Ma koliko viteški, ima nečeg neprirodnog u tome da se svoj gang zameni neznancima, a pogotovu da se altruizam nemilice rasipa. Jer čovek je makijavelijevski sebičan što nije negativna značajka – to je jednostavno prirodno. Zato, umesto da nosi weltschmerz, on, čovek, ljulja svoju sujetu uveravanjem da bi, u slučaju da osvoji Vimbldon ili bar da dobije sedmicu na lotou, polovinu kinte odmah dao Crvenom krstu, a drugu uložio u nekretnine. Istovremeno, osećanja i ono što na njih liči čuvaju se za ljude sa unutrašnje granice monkeysphere.

Istina, ponekad u ogledalu sebi delujem kao skot koji ne može da saoseća sa patnjama Korejskog ili Iračkog naroda, a možda bi trebalo. Ali svoju monkeysphere ne mogu da nategnem do Bagdada i Pjongjanga, isto kao što ne mogu da povećam neokorteks ili splovilo. Zato je svrsishodnije ograničenost Danbarovog broja prihvatiti kao datost, a više se baviti drugom bitnom odlikom monkeysphere – ona je naime seljiva, a na tu seljivost subjekt-centar sfere može imati veliki uticaj.

Bivši drugari

Drugim rečima, brojka od 150 ljudi sa kojima imamo društvene odnose i koje pitamo kako su, šta rade, ali ne iz ogoljene kurtoazije nego zato što nas stvarno interesuje – elastična je; dok jedni tu brojku napuštaju, drugi u nju ulaze. Kada u našu sferu puštamo nova lica, neminovno iz nje potiskujemo druga. Velike prve ljubavi danas su kraljice trotoara za koje ne marimo, drugove iz osnovne zamenili su drugovi iz srednje, a njih kolege sa fakulteta. Iz naših života surovo su ispali mnogi kul ljudi o kojima danas vidimo jedino notifikaciju changed status to in a open relationship, a hteli bismo da znamo više, da ih sretnemo u kafani umesto na četu.

Zato sam rešio da pokušam sve ovo da objasnim svojim bivšim prijateljima i drugovima koje su, na moju veliku žalost, iz monkeysphere pogurali nedostojni. Doduše, možda se neću vaditi na Danbara i šimpanze, možda ću baš preko Fejsbuka poslati nešto kao: „Druže, izvini što se nisam javljao ovih godina. Pičketina sam, ali ni ti nisi bolji. Oćeš u Dva bela goluba na pivo?“