Džek – srpski brend
Ne, ova priča nije teorija zavere o tome kako je Džek Denijels zapravo srpsko nacionalno piće, koje je Milojko “Majki” Krstić doneo u atar Tenesija još u 19. veku iz rodnog Kosjerića, na šta su nepismeni redneci oduševljeno zakliktali “Hej, Milojko, Serbija grejt, najs vimen, ćevapi jes, veri veri gud, samo napred Obilić!”
I da, kad smo već kod Džek Denijelsa, da rešimo jednom za svagda sve one srednjoškolske rasprave sa zadnjeg sedišta ekskurzijskog autobusa za severnu Italiju. Po rečima samog proizvođača, Džek nije viski ali ni burbon nego “tenesi viski”. To piše na njihovoj etiketi pored još nekih legendarnih informacija, tipa “u toj flajci koju držite, nalazi se džibra destilovana 114 godina, obogaćena menstrualnom krvlju indijanskih devica iz plemena Apača i budite potpuno, ali potpuno uvereni da u procesu proizvodnje nije učestvovao nijedan crnac”. Mislim, nabijem ih na kurac. Dobra rakija ionako šije bilo kakav viski bio on tenesi viski ili “Canadian old scotch, puni i pakuje Braćala trejd d.o.o Nikšić”.
Ne, ova priča je priča o srpskom džeku, muškarcu srpske nacionalnosti od 7 do 107 godina koji u lokalnoj kladži gleda Augzburg – Kajzerslautern sa ortacima, i kad se završi tekma tutne konobarici iznos ture piva i bakšiš pre nego što ortaci stignu da odreaguju. Koji ode na celu noć iz svoje gajbe da udara slot u Aleksandru da bi ti u istoj mogao da spremaš palačinke sa devojkom koju si navatao na Bir festu, novopečenom studentkinjom defektologije iz Vladičinog Hana. Koji ne nosi bele čarape na crne papuče.
Ovih dana jedna od glavnih tema u medijima je dolazak nemačke kancelarke Angele Merkel u Beograd. Anđa nesumnjivo dolazi u BG da nam kaže da smo šljam, da smo kurac od ovce i da se za Kosmet pitamo otprilike koliko i Barak Obama o politici Amerike, znači nekih nula posto. Kako Angela, poput Silvestera Stalonea, nije od osoba koje olako pričaju, sve će biti u pravu. Jebiga, iako nije baš da i dalje možeš da kupiš nuklearnu bojevu glavu na Bulevaru kao pre 15 godina, ipak nismo baš neka Danska. Pa, imamo ministra koji polaže zakletvu u Skupštini u maji, jebem mu mater.
Ali onda, u naletu patriotizma koji nisam osetio još od kad sam čekao Bozoljca protiv Tursunova u finalu čelendžera u Virovitici za 2000 dinara, pomislim: Nagledao sam se tih Nemaca, Austrijanaca, Holanđana, Čeha, po raznoraznim primorskim i neprimorskim lokacijama. Svuda ista operisanost od stila, svuda iste čarape na papuče, svuda iste “jao, mi navijamo za Zvezdu a uzeli karte za jug” face… svuda istih 15 minuta od kad konobar donese račun do kad svako sračuna i odvoji svoj deo. O svemu tome kao i scenama traženja žvaka i cigareta na komad za pare bih mogao još koji pasus.
Ali neću, jer poenta teksta nije u njima, nego u nama. Nije sve tako crno. Svakako nije ni belo, zapravo nije ni sivo, ali jebiga barem nije crno. Ok, njihov kancelar može da dođe kod našeg i da ga udara kurcem po čelu. Znam, Angela nema kurac, ali kapirate poentu. Njihov podsekretar zamenika privredne komore može da odluči tender na kojem se prodaje industrija mesa u Vlasotincu.
No, tamo ako Georg, Fridrih, Mesut i Arne hoće da idu na Oktoberfest i Arne nema dovoljnu kintu, Arne ne ide. Fridrih neće da se nasmeje i kaže “Ćebrune, ušao mi sinoć Tigre protiv Banfilda gg 3 +, nemaš frke”. Dobro, ni Mesut ne ide svakako jer je Turčin i mora da uda sestru za nekoga pošto je dobila prvu menstruaciju i jebeno je zauzet time, kakav Oktoberfest kakve pičke materine. Georg i Fridrih posle bleje na plaži ne ostanu u kafiću da šmekaju neke cave (uspešno ili bezuspešno, nebitno) nego odu u svoj apartman da jedu vakuumiranu paštetu koju su poneli iz Drezdena.
Tako da, setite se ovih Drletovih reči, kada vam ćale postane tehnološki višak jer je novi nemački gazda odlučio da je 690 zaposlenih poluneradnika u njegovoj firmi besmislica, kao što i jeste. Možda vam bude lakše. Srbija! Samo napred Obilić!
