Džinovski ratni robot za kućnu upotrebu i izlaske
“Yes!”
uzviknuo sam pobednički pre nego što sam odskočio od radosti, izvrnuo pepeljaru koja mi je ležala na stomaku i nogom iščupao LAN kabel iz laptopa.
Teško onima koji su umrli juče, jer danas su borbeni roboti postali realnost!
Vataru Jošizaki i Kogoro Kurata od 2010. rade na dizajnu, programiranju i izradi Mech robota, a uz pomoć pilota, šarmantne Ane koja će da se smeška po sajmovima i privlači potencijalne kupce, koja je proteklih godina aktivno sarađivala na projektu. Zanimljivo je to sa osmehom, jer unutar kontrolne kabine 4 metra visokog robota opremljene senzorima i komandnim tablama, komanda za paljbu je – upravo osmeh pilota. Taj deo nam, osim što mu je zadatak da ukaže na dobronamernost inženjera koji su radili na ovoj mašini za pokolj pešaka, nije ni skroz jasan, a bo’me ni simpatičan. Neću da se smejem da bih pucao, ‘oću džojstik k’o na Rambu matorom, da kad pritisnem gore crveno puca i bljuje vatru i načestitava se mile nove godine.
Jednog zimskog dana dok sam bio mali i stvari objašnjavao u najboljem slučaju motkom (a ni danas realno nemam kulje ratne mašinerije), u sobu zatrpanu lego kockicama ušao je ćale i rekao “klinci, imam iznenađenje”. Opa? Obično je keva bila generator iznenađenja, i obično su to bile knjige i/ili meso u pasulju. A onda se približio, utišao, produbio glas i izgovorio “nećete verovati šta je…”. Zar je moguće? Posle četiri godine nespokoja i znojavih noći, KONAČNO! Ćale mi je kupio jebenog megazorda, ljubim ga u razdeljak! Po glavi mi se motalo samo je li u obliku tiranosaurusa ili pterodaktila, ali sam skontao da je ok i ako je tiranosaurus, jer šta, moći ću da skačem sa zgrade na zgradu pa je opet u redu, imam pregled situacije od gore. Dok nam je keva oblačila jakne, ja sam se pitao koliko puški može da mu stane na jednu ruku, mogu li da mu dodajem custom delove, moram li da ga punim, koga ću prvog da upucam, hoću li samo gaziti i tako štedeti municiju, kome sve neću dati da se igra njime…
…molim? Izraz zadovoljstva na ćaletovom licu uverio me je da je potpuno ozbiljan, i nisam mor’o ni da ga pitam dal’ od mog zorda nema ništa. “Kupio sam Fiću!”
Do danas nisam pronašao snage da mu oprostim, ali od danas ću razmisliti ako mi da 1.300.000$ za jednog crnog KURATASA. Jevtinije od Bugatija sa klimom i rocket launcherom, mislim šta! Tarzanija se aktivistički zalaže za kupovanje ovoga deci umesto ajpeda i grickalica za ekskurziju, dinar po dinar pogača. Zamisli dođeš sovim na maturu: pa samo te noći bi bila poplava biblijska, a do kraja života bi nastrugao pičje ceđi da mož’ da prodaješ na ebay-u. Do 2015. bi otplatio i svog KURATASA. Zanimljivo je i ime, sad kad razmislim…
Na sajtu za pazarenje zaista možeš i da izabereš oružja koja će da mu metu, i konstantno imaš uvid u konačnu cenu, pa se sve čini lagodno kao partija monopola ili poručivanje silikonske vadžajne preko švapskog amazona. Naravno, japanskim marketing ekspertima je jasno da će ciljani kupci pre svega doći iz MechWarrior igračke sfere, pa je važno da opremanje realnog robota liči na iskustvo opremanja iz igara. Osnovni mitraljez, a nestručno ću ga nazvati tako jer bih ga i kao četvorogodišnjak tako zvao, eventualno šmajser, puca 6000 dijabola u minuti. Nije loše… Ali vodeni topovi bi mogli biti veća zanimacija, jer je tu manja šansa da zajebavaš nekog koga hejtuješ a da posle ispadne odneo vrag šalu.
Vozi to 10 km/h i to je ujedno i naša najveća zamerka – što je na točkovima. Ali nedobog te potrošnje energije kad bi on hodao i skakutao i sve… Ovako, zadovoljni smo što smo makar korak bliže upravljanju humanoidnom kreaturom od tona i tona metala, tačnije u ideji, jer novce još uvek nemamo. Ali iduče godine u ovo doba… Ne znam da li dostavljaju u Srbiju, ali ako imaš ‘vake pare – javi nam broj kreditne kartice, pa ćemo ti poručiti mi.
Šta, imamo svoje načine (i veliko srce).
