Ekipa iz razreda: Gde su, šta rade?
– Znaš na koga sam naleteo juče? Na Gordanu iz odeljenja.
– Ona sa nosem prošaranim mitiserima, što je menjala kasete Trik Fxa za Đogani sa Necom domarovim sinom. Pa šta radi ta mučenica?
– Asistentkinja na farmaciji, gostovala u Beogradskoj hronici koliko je bila dobar student.
– E, jebem te, Srbijo, kakve sramne kreature uspevaju kod nas. Ona se družila sa Mirom Džordanušom. Jebo te, ta Mira em što je bila visoka 186 u sedmom razredu, em je imala trip da pušta menzus po posteljini hotelskih soba gde god ode na pripreme. Se sećaš kad je na velikim odmorima konzumirala isključivo sardine, jer joj je keva revnosno pakovala konzerve?
– Da, da. Kad smo joj ti, ja i Mare ubacili tunjevinu u ranac sa porukom: „Evo malo da se počastiš, bila si dobra devojčica“. Mare izlazi sledećeg juna, mogli bi da organizujemo neku sedeljku.
– Ne znam baš, prošli put kada smo sa njim sedeli, pokupio je keš sa stola ne bi li navodno platio račun, a umesto ka konobaru, uputio se ka izlazu.
– Dobar je Mare, jebi ga. Nije on kriv što je ona škoda oktavia pripadala baš supruzi predsednika opštine. Da je znao Samiru ciganu da zabode mečku, usta mu ga spalim gastarbajterska.
– Džaba njemu mečka i sve, kad ga je onomad biologičarka oterala na tuširanje i upisala u napomenu zbog nehigijene. Šta radi Sale Legoman? Se sećaš kad smo blejali subotom kod njega, svako subotnje po podne, slagali one njegove kockice, pa kad je poč’o da plače jer si mu izmešao delove iz Transformers i Lego Star Wars seta.
– Ma pusti, tužna je to priča, matorci mu se razveli pre nekoliko godina, više ne slaže kockice nego lajne, malo se promenilo prvih par slogova njegovog nadimka. Sretoh ga prošlog leta, sedi u onom skejt parku kod Ušća, nosi Polar Bear perjanu jašu, a temperatura je bila skoro na četrdesetom podeoku. Koliko se Boća seljak grebao o njega. Zabadao mu kockice, sedeo kod njega svaki dan, jeo puding i sutlijaš. Kako mi je bio odvratan sa kopačkama preko vunenih čarapa, i Zvezdinim dresom sa reklamom Beobanke, uflekanim ajvarom.
– Auu, pa Boća je sad frontmen nekog det metal benda. Kosa do bulje, martinke, lanci, katanci i bodlje. Sretoh ga na borbi bendova, ispituje usnu duplju neke male gotičarke, devetnaest godina plafon.
– Jebem ga usta krivozuba, u osmom razredu je mislio da je Sepultura marka sportske opreme. Ima da mu banem nenajavljen na svirku, počupam kablove, popišam se na pojačalo i nogom probušim bas bubanj. Sad krlja klinke po svirkama, a nekad je gurao pisanca Marini Tigrici u ruksak, a pritom mešao ćirilicu i latinicu. MAPINA BOLNM TE! Kakav babun ozračeni!
– Tigrica se raspala, odmah posle srednje je napumpao neki lerdi sa Zvezdare, matorci joj napravili revoluciju, sad šljaka u Biošpajzu. Kljaja joj pre godinu dana banuo i rekao: Daćeš mi sto grama suncokreta, da bude slano k’o prvi put kad sam te probao.
– Kljaja se propio k’o kustos provincijskog muzeja. Ispalila ga neka mala, stiglo ga, jebi ga, nekad su zbog njega odlikašice prvi put brijale pičku. Nezvanično najveći šmeker trinaeste gimnazije, čovek koji je u nekom periodu bio potencijalni zet svima koji su posedovali stambeni prostor na Vračaru i mlado žensko dete. Vraćamo se mi jedno veče iz kafane, a on peva Žutu ružu Dunava, od Bebeka. Odmah smo ga ubacili u mašinu, on PAALOOO INJE PO NAAAMAA, a mi VJETRIII HLADNIIII S DUNAVAA! Mislim se ko ga jebe, ni njemu nije bilo žao mene kad mi je skinuo Jelenu.
– Jelenu debelu? Haha, da li si normalan, teči ti ga surduknem.
– Ne ne, onu sa Padine. Naša Jelena debela, nekada svojevrsni miks sala i seljačkog rumenila, sada radi kao go-go plesačica, i ostavlja: „Možete da me želite, ali me nećete imati.“ statuse po Fejsbuku.
– Menjaju se ljudi, evo ti Đole Tegla, onaj što smo mu šarali cvikere permanent markerom kad nas nije puštao da prepišemo fiziku, sad je visok dva nula tri, leđa su mu široka k’o karta u auto-moto savezu, i preplatio se na sve žensko iz kraja što upiše četvrtu godinu srednje. Prešao iz Pokreta snaga Srbije u naprednjake, studentski parlament, sastanci, ludilo.
– Šta je sa onim drugim štreberom, Milenkovićem?
– Milenko, batalio mašinstvo na trećoj godini. Vraćali mu neki predrkani grafički rad sedam puta. Osmi put on dolazi, asistent ga opet naduva, ovom pukne film, zgrabi kesicu Jakobsa tri u jedan sa stola, i pogodi asistenta u oko. Sad je vođa navijačke grupe Brđani, a vikendom pušta neki dnb, da bi skupio kintu za koreografije. Kaže da su njegovi klinci jedna ozbiljna, disciplinovana grupa, koju će domaća navijačka scena, htela, ne htela, uskoro poštovati.
– Sve se raspalo. Evo, Stojanovići, ubojiti napadački tandem našeg odeljenja, umeli sa obe noge, obojica. Propalo im potpisivanje profi ugovora. Jedan radi u Balkanbetu, drugi je stacioniran u istom lokalu, samo na aparatima. Isto, Aca Kostolomac, nije to više taj čovek od kako je operisao kuk. Služio u kasarni u Leskovcu, vežbali atomski s’ leva, i kvrc.
– Dobro, on je uvek bio takav. Jak kao bik, a smotan kao sajla. Šutne stativu na malim golićima, pogodi profu medicinkom, odemo na čas u prirodi, baš njega ujede stršljen. Nego, šta radi Marija, tvoja gimnazijska ljubav, je l se još trpa sa onim ćelavim što mu deda prodavao slane zanimacije na JNA?
– Ma, duvaj ga. Ima nekog novog dečka, živi sa njim u blokovima. Nemam pojma, ne interesuje me ta noseća konstrukcija za pičku od devojke. Kad smo već u ovoj priči, šta bi sa garavom Sanelom?
– Daj, ne zajebavaj. Pa Sanela se udala još u šestom osnovne.
