El Klasiko – crveni alarm za Barselonu
U sinoćnjem finalu Španskog kupa, Real je savladao Barselonu sa 2:1 i tako je vrlo moguće lišio trofeja za ovu sezonu. Barselona je ispala iz LŠ, a u prvenstvu joj ne cvetaju ruže. Njega će najverovatnije osvojiti isti tim koji je osvojio i kup, Real Madrid. Imaju ubedljivo najlakši raspored. Atletiko Madrid ima dva teška gostovanja, Valensiji i samoj Barseloni, u poslednjem kolu, a ma koliki bili hit ove sezone, i ma koliko bili dopadljivi ljudima, u pitanju je samo solidan tim koji ima sezonu ćivota.
Raspored na stranu, Real Madrid je trenutno najbolji tim u Španiji. To im uspeva za rukom, iako su i dalje ista ona pajserska skupina sebičnjaka, cigana, glupaka, nasilnika i kukavica, kakva su uglavnom bili proteklih dosta godina, zbog čega zaista imaju malo simpatizera i u Srbiji, i u svetu. I to govori o tome u kolikom je kanalu Barselona. Real nije napravio nikakav suštinski iskorak u svojoj filozofiji postojanja, ok, doveli su Bejla ali to nije ništa specijalno promenilo. Oni su i dalje jajare koje su bog i zadrhtala noga Miktarijana spasili novog pušenja kurca u Ligi Šampiona, i dalje su izgubili oba klasika u prvenstvu od nikad beskrvnije Barselone i i dalje su je jedva dobili i sinoć, kada je Barselona igrala na nivou, pa recimo Jagodine. Čak je i takvu nesrećnu ne bi dobili, da ona nije toliko arogantna u ekstremizaciji svog viđenja fudbala, da im na golu stoji Pintašin, golman miljama daleko iza recimo, dobrog Vladimira Stojkovića, a da ne pričamo o golmanima svetske klase. Prvi gol Di Marije, tragedija. Imao je sve vreme ovog sveta da doda loptu samom čoveku na petercu, umesto toga je sebično šutnuo pod pritiskom igrača, loše šutnuo, ali Pinto stvarno nije čovek koji u bilo kojoj varijanti, ni kao šesti golman, a kamoli drugi, treba da bude u rosteru Barselone.
Pinto nije slučajnost. Niti su to Maskerano na štoperu, Pedro kao jedan od nosilaca igre ili Bartra. Onaj gol je potpuno nebitan. Userčina najobičnija i to je to. Desi se. Setimo se gola Brage, Partizanu u Beogradu. Svi su oni plod zanimljive timsko-sistemske arogancije Katalonaca. Barselona se jednostavno previše uživela. Njihov fudbal nije provaljen skoro. Gvardiolin fudbal je zapravo dobrano provaljen prilično brzo nakon pojave. Čelzi je zatvorio Barselonu u kavez još davne 2009 godine. Samo sramno suđenje Ovreboa i momenat genijalnosti Inijeste u poslednjim momentima su odveli Barselonu do finala, i prve LŠ post-Ronaldinjo Barse. Sledeće godine je ih još gore zaključao Murinjo. Barselona je ponovo izgledala apsolutno nemoćno. Zatim je došla još jedna LŠ i to je to. Dve titule, od čega jedna nije trebala da dođe, pa, onda shvatimo da je ta Gvardiola dominacija jedna poprilično naduvana priča. Gvardiolina Barselona je veoma, veoma dobar tim istorije fudbala ali je daleko od tih nekih nivoa na koje je stavljana, nivoa na kojima bi bila sama iznad svih. Miljama je daleko od toga.
Takođe, treba razlikovati dve faze te Barse. Razumnu, i onu kada su krenuli da luduju. Prvo finale sa Mančesterom je i dalje u razumnoj fazi. Postoji čovek u špicu koji nije visok 163 cm i težak 65 kilograma i koji zna da daje banalne golove, Samjuel Eto. Odbranu igraju dobri odbrambeni igrači a ne jebeni solidni zadnji vezni od 175 cm, Havijer Maskerano. Mesijev idejni parnjak je Tijeri Anri, a ne solidni La Masijaš Pedro. Pedru je upala sekira u med što mu je zenit karijere u posle razumnoj fazi Barselone. Inače bi bio jedan od nosilaca Rajo Valjekana, a ne Barselone. Post-razumna faza kreće tako negde oko tog drugog finala sa Englezima. Već je tu štopera igrao Maskerano, u tandemu sa solidno-prosečnim Pikeom, a Pedro počinje utakmicu. Ali, osvojili su to, i svaka im čast. Titula 2011 je nešto što se mora priznati i Barseloni i Gvardioli.
Otada kreće ludnica. Kreće tolika arogancija, da počinju da misle da su uhvatili boga za muda sa svojim konceptom fudbala, da su mesije ove igre, i da nije bitno ko igra, i na kojoj poziciji igra. Da su šutevi van kaznenog, jednostavne akcije i jednostavni golovi, golovi iz prekida, nešto za niže kaste timova, poput Hrvatskog dragovoljca. Da tika taka treba da se pervertira, izobliči do tačke gde nema trčanja. Maskerano postaje stub odbrane, uparuje se sa Bartrom, Buskecom. Pedro postaje starter. Kažem, već u ranoj fazi bilo je vidljivo da neki uspevaju da provale tu igru Barselone i da ih potpuno zaključaju. Katalonci nisu na vreme izvukli pouke od Hidinka i Murinja, nisu tu već shvatili da preteruju. Bili su previše arogantni da skontaju Ibrakadabru, najboljeg igrača na svetu uz Mesija i Marka Rojsa. Dobro, i on je sigurno seljačina, ko zna šta je tu bilo. Ali opet.
Nisu pazili, bili su previše ponosni, previše ih je obuzeo taj ceo svetski hajp koji je puk krenuo da baca. “Jao kako igra ova Barselona, prelepo, oni su bogovi fudbala, hoću da im pušim kurac, La Masija pravi igrače ostali ih kupuju, Barselonci, ratnici protiv kapitalizma, Amerike i zla.” Previše pročitanih mudroserskih kolumni Gorčina Stojanovića, u kojima svršava na Ćavijeve pasove unazad. I kao da je jebeno bitno da li neko kupuje igrače ili ih pravi, boli me kurac. Uostalom ista ta Barselona je za Ibrahimovića i brazilsku jutjub prevaru Nejmara, dala pare koje bi hranile pola Afrike godinu dana. Zato danas imamo ovo. Imamo tim koji najviše izbegavam da vidim na televiziji. Bukvalno ću pre gledati Lokijeve reportaže sa seoskih terena Srbije nego Barselonu. Barselona ne pravi šanse. Barselona ne daje čiste golove. Ona daje golove iz penala, iz bagova odbrambenih igrača, kao recimo onog panja Leskota. Barselonini igrači više ne stiskaju R1 nikada. Ja prvi znam da prava ekipa ne treba da siluje to dugme, ali ono ipak ima svoju svrhu nekada.
Mislim, ko vam jebe mater, ionako ste gadni Iberci, skloni simulaciji, tužakanju i provokacijama, ali jeste jednog momenta uneli nešto novo u fudbal, nov koncept, inteligenciju, i zato mi je, objektivno, malo žao što ste se previše uživeli i propustili da možda napravite nešto mnogo bolje i veće za fudbal u globalu.
