Epska narodna poezija – testosteron u desetercu (I deo)
Pre neki dan, Žika Seljak u Šarenici ugostio nekog tipa i mrtav ’ladan kaže: „Ovo je taj i taj, najveći srpski uzgajivač pčela, koje su specijalizovane za livadski med na visinama od 800-1200 metara, svih vremena“. Pčele? Svih vremena? Šta koji kurac, bre?
U tom trenutku, redakciji Tarzanije je jednostavno dukurčilo. Svašta na ovom svetu će da ima svoje „najbolje“ i dobiće medijski prostor, a prave stvari će da trunu u memljiim zapećcima. I odlučismo da se usprotivimo tome, sada i odmah. Momentalno organizujemo izbor za „Najvećeg srpskog mužjaka svih vremena“.
Svaka čast Noletu seksomanu, ali našeg mastera ćemo potražiti na nekom drugom mestu. Da bi neko bio mužjak u pravom smislu reči, mora da bude opevan u pesmi. Ali ne k’o pička da čeka Barbaru pod brestom, da se jada kako „zelenoga više videt neće“ ili ne sme da priđe Desanki Maksimović jer ona pati od dalekovidosti i ima fobiju od bliskog kontakta s ljudima, već EPSKI, uz gusle, na konju, s buzdovanom preko ramena, kuburom i mačem za pojasom, brcima i megametrima kvalitetne pičetine kojima je izobjašnjavao principe telesne dinamike.
Dakle, prostor istraživanja je bogatstvo narodne epske poezije. Pročešljaćemo uzduž i popreko po deseteračkim stihovima u periodu od pet, šest vekova, hronološki i pronaći „naj sasvim, potpuno sasvim najvećeg dasu“. Mužjačka revolucija počinje.
Pretkosovski ciklus – stihovi krvavih buzdovana
Prelomni period srpske istorije. Imali smo do jaja državu i onda sjebali sami sebe jer velmože nisu mogle da se dogovore gde će koji svoje kočiće da pobode u zemlju i obeleži teritoriju, i ko će koju ribu da pojebe. Onda došle Osmanlije i zato danas imamo tulumbe. Sjeb države je počeo smrću najvećeg našeg vladara, cara Dušana. Njegov, svima dobro poznat nadimak, „Silni“ ne samo da se odnosio na izuzetno vojničko-vladalačko znanje već i na izuzetne ljubavničke performanse, te stoga, on će biti „ajsbrejker“ u našem istraživačkom poduhvatu.
Car Stefan Dušan „Silni“ Nemanjić
Bože mili, čudа velikogа!
Ev’ ostаde dvoje siročаdi:
Jedno jeste Srpski cаr Stefаne,
A druga je sirotа Roksаndrа,
Pа besjedi Srpski cаr Stefаne
“Mojа sestro, sirotа Roksаndro!
“Hodi mene uzmi gospodаrа,
“Dа mi nаše ne hаrčimo blаgo.”
Odmah incest. Ako je i od prvog srpskog cara, mnogo je. Subliminalna poruka koju narodni pevač vešto provlači kroz Dušanove reči u pesmi „Dušan hoće sestru da uzme“, kako je najbitnije da se sestra ne uda za vladara neke leve zemlje i tako u miraz odnese silnu kintu i nekretnine, znači samo jedno: „Roksandro, sejo moja mila, kad smo se jebali do sad tajno, hajde sad lepo da obnarodujemo i mirna Bačka“. Naravno, odmah kreće Roksandrino manipulisanje snagom vulve, ona stavlja brata na raznorazna iskušenja, mučni Dušan ide širom sveta, traži neke izvore, zlatne kašike, pičke materine i na kraju ga glupača ispali. Ali dobro, Dušanu za sobaljivanje švece idu tri bambija, jer ako je imao muda nju da pamprči, šta je tek radio sluškinjama, pastiricama i prodavačicama u pozamanterisjkim radnjama, teško je i pomisliti.
Car Stefan Uroš „Nejaki“
Redakcija Tarzanije odbija da utroši makar jedno slovo na nekog, ko pored svog imena, nosi ovakav pičkinski nadimak. Slina sa krunom. Fejker.
Kralj Vukašin Mrnjavčević
Da, to je onaj notorni alkos koji se uroljao na Marici pa mu se Turci najebali matere. Osim što je poznat kao ćale Marka Kraljevića, Vukašenko je jedan od retkih likova koji je u svakoj pesmi opisan kao pičketina sa najgorim mogućim ljudskim osobinama. A to može da znači samo jedno – jebao je ko gluvo pseto. Najveći ljubavnički poduhvat, izveo je, logično, u pesmi „Ženidba kralja Vukašina“, gde je uradio gotovo nemoguću stvar sa današnje tačke gledišta. Dakle, vonabi jebači, obratite pažnju!
Knjigu piše žurа Vukаšine
u bijelu Skаdru nа Bojаni,
te je šаlje nа Hercegovinu
bijelome grаdu Pirlitoru,
Pirlitoru premа Durmitoru,
Vidosаvi, ljubi Momčilovoj;
Vidosаvа, Momčilovа ljubo,
štа ćeš u tom ledu i snijegu…
Prvo je smuvao udatu ženu, Vidosavu, ljubu vojvode Momčila, heroja nad herojima, i to toliko da je fuksa direktno odgovorna za muževljevu smrt.
…već ti otruj vojvodu Momčilа,
il’ gа otruj, ili mi gа izdаj…
Onda, kad je skontao, da je Vidosava ideal današnjih sponžoruša, vezuje je konjima za repove i produžava joj raspon ruku za 20 cm, do smrti.
„Avаj meni, do Bogа milogа!
Nuto kurve, mlаde Vidosаve!
Kаd izdаde ovаkvog junаkа,
kogа dаnаs u svijetu nemа,
to li mene sjutrа izdаt neće!”
I onda, kao „fatality“, za ženu uzima Jevrosimu, rođenu sestru ovog lika kome je hteo da preotme ženu. Posle kažu kako su latino sapunice zapetljane.
… Krаlj pohаrа dvore Momčilove,
pа on uze sestru Momčilovu,
po imenu dilber-Jevrosimu,
odvede je Skаdru nа Bojаnu,
i vjenčа je sebi zа ljubovcu.
I sad, jedna posebna zanimljivost…
…Al’ dа vidiš čudа velikogа!
Što Momčilu bilo do koljenа,
Vukаšinu po zemlji se vuče!…
U školi su nas učili kako se to odnosi na sablju ili mač. Kako smo samo bili naivni.
Gojko Mrnjavčević
I najsenilniji se sećaju gorkih suzica koje devojčice iz odeljenja isplakahu dok smo obrađivali pesmu „Zidanje Skadra“. Daklem, tri brata našli dojajan plac za svoje dvore, počeli da zidaju, gorska vila im ne da, oni grade, ona ruši, ide tako beskonačna petlja, sve dok im vila ne kaže da u temelj moraju da uzidaju neku pičetinu (da l’ su čuli za armaturu) i onda će sve da bude kul. Braća se dogovore da čija žena donese sutradan klopu radnicima, ona bude i uzidana. Naravno, Vukašin, stari mufljuz, prekrši zavet ćutanja, Uglješa takođe i jedino Gojko Sisa ne ispadne sisa, ustvari, te njegova žena najebe ni kriva ni dužna. I sad ono najbitnije…
“Bogom brаte, Rаde neimаre,
Ostаvi mi prozor nа dojkаmа,
Isturi mi moje b’jele dojke,
Kаdа dođe, moj nejаki Jovo,
Kаdа dođe, dа podoji dojke!”
Pretpostavljam da su tadašnji zidarski blokovi bili slični današnjim, barem po dimenzijama. Kolike su to onda sisurine, jebote, kad mogu da vire iz bloka i da dođe dete (da li samo dete?) da ih podoji? U svakom slučaju, veliki respekt za Gojka zbog posedovanja lične mlekare.
Banović Strahinja
Ako niste čitali pesmu, barem ste gledali film. Strahinja ponavlja grešku vojvode Momčila, odlazi u lov, ostavlja cupi samu na gajbi, utom dolazi Vlah Alija, mažnjava mu ribu, pohara elektronske uređaje iz kuće i odlazi. Kaurinka u početku odbija da da pičke Turčinu, al pošto je Alija bio doktor ubeđivanja, on joj frojdovski podilazi i ziguje je. Na kraju se ova toliko navuče na tursku kurčeganju, da pokušava sopstvenog muža da ubije.
Žensku strаnu lаsno prevаriti:
Lаko skoči, kа’ dа se pomаmi,
Onа nаđe jedаn komаt sаblje,
Čuvа glаvu Turčin-Vlаh-Alije,
A ošinu gospodаrа svogа,
Gospodаrа Strаhinićа bаnа,
Povrh glаve po čekrk-čelenci
Povrh svega, Strahinja oprašta ženi neverstvo i pokušaj ubistva, spašava je tadašnje kazne – vađenja očiju i nastavlja život s njom. Pičkopaćenički? Da. Ljudski? Možda. Mužjački? Neeee!
Stihovi krvavih buzdovana i dalje odzvanjaju etrom, a forenzički ostaci junačke sperme i vaginalnih tečnosti, nedvosmisleno, na tron najvećeg mužjaka pretkosovskog ciklusa stavljaju Vukašina kralja, superiornog vladara i trstitelja bez mane. Dušan uzima srebro, Vlah Alija je najbolji inostrani jebač, Gojko osvaja titulu u kategoriji „mlade nade“ a Strahinja dobija lutku za naduvavanje. Slina sa krunom ne dobija ništa.
