Europa Cantat

Ko se zadenuo u Novom Sadu između 22. i 28. avgusta, imao je prilike šta i da vidi. Pod licencom i sa blagoslovom Europa Cantat asocijacije evropskih horova, u organizaciji Muzičke Omladine Novog Sada i sa, između ostalog, kintom Grada Novog Sada, organizovan je neki otvoreni muzički sadržaj koji se, pored toga što je bio savršena prilika da se ugosti jebeni ZAZ, po nečemu i razlikovao od klasičnog „Jagodinac u velegradu“ novosadskog pseudo-aristokratskog zapaha po prelasku kaćke petlje.

Čemu i otkud?

Europa Cantat nastaje kao neprofitna aktivistička organizacija u kooperaciji Evropske Federacije mladih horova (EFYC) i Komune Evropskih Horskih Udruženja (AGEC) i januara 2011 dobija status samostalnosti nakon višedecenijskog delovanja u više od 40 evropskih zemalja. Finansijski podržavaju koncerte i turneje pevačkih ansambala horskog karaktera (World Youth Choir primera radi), ali zvučnost imena svoje organizacije duguju gigantskim festivalima horske muzike koji se održavaju jednom u tri godine (Barcelona 2003, Hamburg 2006, Utrecht 2009, Torino 2012) i okupljaju desetine hiljada učesnika u koncertima, radionicama, kursevima i kulturološkoj razmeni i reprezentaciji kulture pevanja sopstvene nacije.

Što kod nas?

Mi smo pre svega narod pevača, u muzičkom pogledu. Naša narodna muzika je dominantno vokalna, neretko i višeglasna, i kada je Kornelije Stanković 1855. iz Beča došao u Sremske Karlovce kao prvi srpski kompozitor koji će importovati intelligentsia-u evropske kulturne baštine u našu (pošto smo se mi i Bugari prcali s’ Turcima dok su se Salcburgu i Beču padale glave oko toga da li dominantni nonakord može da ostane nerazrešen na kraju stava sonate), šta je radio – zapisivao i harmonizovao srpsko narodno pojanje u četvoroglasnom stavu. Srpsko Pevačko Društvo osnovano je januara 1853. i kako se sa Mokranjčevim povratkom sa školovanja u Minhenu i Rimu horska muzika u Srbiji rapidno razvijala, razvijali su se i horovi. Danas? Svetski smo šampioni amaterskog horskog pevanja. Većinom zato što profesionalno u Srbiji i ne postoji, i kad neko „peva pa rastura“ i ne može mnogo više nego da se ušlajfa u neki fin hor i za sitne novce obiđe i vidi malo sveta. Hor KUD-a „Svetozar Marković“ pažljivo bira takmičenja na kojima zna da može da pobedi i ovenčan je desetinama „gran prijeva“ u svim bojama duge. Veoma poznat. Hor Saborne Crkve u Novom Sadu „Sv. Georgije“ uspešno pronalazi žive kompozitore po nekim engleskama i letonijama, a koji se ne interesuju mnogo za aktuelne tokove savremene muzike, nego pišu nešto što je uhu našeg pevača prihvatljivo (čak simpatično), i takve kompozicije premijerno i izvode po nekim zemljama za koje dobiju novce da je posete. Hor „Sv. Stefan Dečanski“ je takođe zvučan i neizostavan gost po Europa Cantat skupovima i festivalima sličnog kova, i sastoji se iz možda najboljeg pevačkog aparata, a bo’me i horskog dirigenta Srbije. Onda, pošto je Gábor Móczár, direktor centralno-istočnog centra Europa Cantat-a u Novom Sadu rado viđen gost, a gradski sekretar za kulturu je horski dirigent: ae pravimo nešto na leto.

Bijo crnac!

Kako bi se utolila žeđ Novosađana za potvrdom kvaliteta (o kom, uzgred budi rečeno, malo znaju) pojavom nekakvog imena, doš’o Dwight Jordan sa Brodveja i objasnijo neke stvari najlepršavijim novosadskim mladim metroseksualcima. Radionica je završena izvođenjem mjuzikla „Dracula“ u Sali Kulturnog Centra Novog Sada. Što se crnca tiče, umesto da ga viđamo samo po grčkim letovalištima i kako pljačka američke benzinske pumpe, ae dovedemo nekog što ima neke veze s’ nečim, pa se fotkamo sa njim. Walt Whitman (ne onaj, ovaj je stvarno crn), dirigent hora Soul Children of Chicago i „preacher“ baptističke crkve, ubedljivo najveća zvezda svetskih festivala horske muzike, došao je i u Srbiju da oduva masu na interaktivnom open singing hepeningu (svi u publici imaju knjižicu sa notnim zapisom pesama koje se izvode, i bivaju aktivno uključeni u sam koncert) uz pomoć hora oformljenog od učesnika festivala. Izanđalim gospel hitićima doduše, ali fazoni koje u svrhe animacije koristi patentirao je sam, i gde god da se pojavi – rade. Izdvojio bih i očaravajući, besprekorno čisti performans ženskog hora Aglepta iz Španije u sinagogi. Ali Osmi Dan, kako da zaboravim, zar može i matine u mađarskom pozorištu „Ben Akiba“ da prođe bez opijanja u porti uz dobru alternativu električne gitare? Dođe neko, objasni nešto (ma koliko tome možda nedostajalo kvaliteta, ili dijametralno nasuprot toga, ne dopiralo do novosadske publike), i onda puštaj za after na scenu neke „wielders of 2,0l Krmača“ iz Dunavskog Parka, za čiju snagu distorzije zvuka mi, blesavi narod, treba stvarno da poverujemo da dopire iz maskulinog polučučećeg položaja za vreme tamburacije…pogrešan grad, čeljadi (ili i nije, besisih alternativki u skejterkama vazda bilo i biće).

Dal’ je to nama trebalo?

Jeste. Kad moja tetka izađe u centar sa sebi sličnim (tetkama), nek’ ne priča o sladoledu, izlogu Borova, ili poljskom vitlaču nečega veoma visoko u vazduh, ili NEDOBOG o ostalim free content festivalima po Dunavkoj Ulici (da, govorim o Festivalu Uličnih Svirača), na kojima Jova više nije beskućnik koji živi od tamburacije nego umetnik, vlasnik bašte na ćošku nije više tatin sin, nego „resident“, a Jaša Tomić više nije „onaj lik sa prstom“ nego kulturni monument… Neka priča, u pasivnim tokovima svoje u DNK usidrene inercije, o tome „kako joj se nešto dojmilo“, ili pak nije. Neka se naseli ukus Evrope i u Novom Sadu, takvom kakav jeste, umesto da moramo svi da idemo na EU-finansirane posete Den Haagu i Briselu samo da bismo pazarili neki magnet za frižider i pobegli, makar na četiri dana spavanja u autobusu, od presedanja sa Četvorke na Sedmicu. Neka dođu trezni i obučeni (tačno, Englezi, jebem vam ja mater, pišaj kod kuće na trafiku, kao što mi na našu pišamo), pa neka nas ocene na domaćem terenu kako bi prestali da verujemo kako smo bolji i pametniji od svih onda kada možda ipak i nismo. Hvala Europa Cantat i Grade Novi Sade, do druženja!