Evropsko prvenstvo u rukometu – Srbija 2012

Jedna od najgotivnijih posledica svrgavanja Miloševića, pored činjenice da nije bilo rata celu deceniju i toga da FK “Milicionar” opet igra u dovoljno niskoj ligi da ga ne možete videti čak ni u pola tri ujutro na SOS Kanalu, jeste to što se Srbija ponovo otvorila ka organizaciji medjunarodnih sportskih takmičenja.

U proteklih desetak godina, organizovali smo evropska prvenstva u košarci, vaterpolu, odbojci, Beograd je postao domaćin ATP turnira u tenisu, tu je još brdo raznih prvenstava u manjim sportovima… A ovog januara u Beogradu, Vršcu, Novom Sadu i Nišu, igra najbolje od evropskog rukometa.

Evropsko u rukometu, baš kao i evropsko u vaterpolu, je u stvari svetsko prvenstvo. Na svetskom prvenstvu se priključe još srednje-žalosne selekcije poput Koreje i srednje-Čukarički Stankom selekcije poput Maroka ili Nikaragve. To govori nešto o rukometu. Sport koji igraju samo Skandinavci, Sloveni, Nemci, Španci i francuski konglomerat rasa i narodnosti, moraš na neki način da rešpektuješ.

Konglomerat je stigao na ovo prvenstvo kao glavni favorit za osvajanje zlata. Već drže sva zlata koja se mogu držati i tu nema neke preterane filozofije, najjači su. Francuski najbolji igrač, Nikola Karabatić, je na proteklom svetskom prvenstvu u Hrvatskoj pokazao da odlično igra u zemlji odakle mu je ćale. Sada će imati priliku da pokaže kako igra u zemlji odakle mu je keva. Ozbiljniju prepreku tome da uz zvuke Marseljeze, u sred Beograda, zlato zagrizu Dalmoš/Nišlija – Karabatić i Senegalac/Senegalac – Abalo, bi trebalo da predstavljaju Danci, Španci i možda labudova pesme jedne velike generacije hrvatskih rukometaša.

Što se tiče reprezentacije Srbije, mislim da smo bolji nego što će prosečni serbo-pesimista reći, ali da nema mesta prevelikom puvanju. Tokom nekoliko prvenstava, naši momci su pokazali da su nesporno talentovani, ali i da su nesporno dileje. Njuške koje se počesto povedu maksimom “Zašto da sigurno privedemo kraju utakmicu i dobijemo 6 razlike kad možemo publici u ovom divnom sportskom objektu da priuštimo neizvesnu završnicu” ili “Zašto da izgubimo pet razlike kad možemo deset”.

U svakom slučaju biće pod velikim pritiskom, jer rukomet uživa čudan status ovde. Van takmičenja ga srpski narod prati prilično manje od snukera, recimo. Ali kada dođe prvenstvo, u ljudima prorade Dinarski masiv i “Metaloplastika”. Jebe mi se šta je Ana Ivanović uradila sinoć protiv Sorane Kirstee. Jebe mi se u kakvom je stanju zglob Viktora Troickog i kako se on i Đoković peckaju u slobodno vreme oko toga što je jedan šatro grobar a drugi šatro cigan. Hoću da sednem sa tri drugara i da uz pivo pogledam kako ćemo odigrati sa Dancima, uz pregršt znalačkih komentara poput “Mmm, Danska igra moderan rukomet, jašta” ili “Ne igramo na krila, obiće nam se to o glavu, jakako će se obiti.”

Čast Balkana brane još Hrvati, Slovenci i Makedonci. Hrvati, posle niza takmičenja ne figuriraju kao jedni od najvećih favorita, ali takve reprezentacije umeju da pokažu da i dalje znaju da igraju rukomet. Velikom šmekeru ovog sporta, Ivanu Baliću fali još samo zlato sa EP da upotpuni svoj armor set. Makedonci su preplavili Niš u euforičnom raspoloženju. Na dnevniku MKTV-a već par dana glavna je vest da je otkriven audio zapis poslednjih reči Aleksandra Makedonskog upućenih svojim generalima. Navodno, na snimku se čuje sledeće: “ššš krr… Kiril… Kiril Lazarov… finale EP u Srbiji, igrajte plus golova na njega i čuvajte Makedoniju.”  Slovenci će najverovatnije nastupiti u skladu sa starom narodnom “Nit’ smrde nit’ mirišu”, ali im uvek ostavljam prostor da me demantuju.

Za kraj, kvota na Srbiju da osvoji ovo prvenstvo je oko desetke u kladionicama, tako da – što ne biste stavili svojih par plata na to, da konačno možete da kažete da vam je ova zemlja nešto dala u životu?

SRBIJA! SAMO NAPRED OBILIĆ !