Filmovi od kojih se baca pegla 5

“Vidimo se za nedelju dana”,

Wojtek, 01. 09. 2012.

Tokom godina naučio sam da obožavam svoj pijani entuzijazam tokom pisanja tekstova, iako sam zaboravio da upozorim ostale da mi ne veruju nimalo. Bez obzira što sam uspeo da stavim na lager dovoljno materijala za još tri teksta o morbidnim filmovima, sama ideja o pisanju bilo čega što nije tiket mi nekako nije išla uz septembar, koji mi nekako više skreće na mesec izbegavanja bilo kakve obaveze i zavaravanja da će oktobar (dva) biti plodniji. Dobro, to ne opravdava sledećih sedam meseci, ali sam tada imao… obaveze. Srećom, jedan od vas šest koji ovo čita, rešio je da preuzme štafetu i da se pozabavi tematikom, kad ja već ne stižem zbog [ubaciti ovde neki retardirani izgovor]. Ne dižem ruke od čitavog projekta (da, toliko sam pun sebe da ću četiri izbljuvka nazvati projektom), ali mi je bio potreban duži odmor od recenzija (i gledanja) ovakvih filmova. Uz to, ne postoji nikakva šteta u činjenici da se neko drugi ko deli jednak entuzijazam pozabavio petim delom teksta. Prva četiri možete naći u sledećim linkovima : I, II, III, IV.

Šesti deo ne znamo kanda će, ali sam poslednjih meseci uspeo da odgledam ogroman broj umobolnih slešera, pa ću se međuvremnu pozabaviti istorijom (modernog) horora, stoga možete očekivati nešto marginalno slično.

Predlozi za sledeći tekst su, kao i uvek, dobrodošli u komentarima. Doduše, prvo proverite da li je film već pomenut ranije. Svako slovo čini nekoliko bitova, a hosting je skup.

Begotten

(E. Elias Merhige, 1990.)

Film koji čini da se gledaoci razviju u dva tabora, jedni kažu da su gledali đubre od filma, dok drugi konstatuju da su pogledali remek-delo. U svakom slučaju se svi slažu da su pogledali nešto drugačije i inovativno, a opet bolesno i uznemirujuće.

Film je kompletno odrađen u crno-beloj tehnici. U njemu nema dijaloga, samo oštrih, jezivih zvukova koji u kombinaciji sa onim što gledate čini da poželite da se film završava nakon te scene. Od toga, naravno, nema ništa, jer film traje 80 minuta. Iako na prvi pogled deluje kao besmislena kombinacija nečeg mutnog i pokretnog, ovaj film prikazuje neprestani ciklus života, što, nimalo ironično, veoma podseća na život prosečnog studenta. Film počinje tako što ludak (Bog) preseca sebe na pola i umire u sopstvenoj krvi, zatim dolazi Majka priroda koja kombinuje svoju krv sa spermom kako bi stvorila Čoveka. Kada ovakva scena otvara film, šta očekivati od ostatka, kojeg će većina razumeti tek nakon čitanja recenzija o njemu i eventualnog ponovnog gledanja. Ovaj film vas neće zabaviti, već frustrirati, razbesneti ili posramiti.

Dodatno : Begotten je zamišljen kao početak trilogije, a prvog mlađeg burazera dobio je 2006. godine u vidu kratkometražnog filma Din of Celestial Birds.

Koliko je dobar: 7/10

Koliko je gadan: 8/10

Melancholie der angel  (Marian Dora, 2009.)

Dostupnost ovog filma je tolika kao da su režiser i scenaristi pravili film za privatnu zbirku sa nemogućnošću kopiranja. Mizerna. Nećemo da se pravimo da zaziremo od piraterije, stoga savetujemo da ovaj film revnosno sidujete, kako bi trebali da radite sa svim što skinete.

Ovaj film nije samo horor, već predstavlja kombinaciju erotskog filma, mjuzikla, drame i ljubavnog filma. Sve kombinacije su vešto spojene u jednu celinu koja predstavlja nešto najodvratnije što ćete ikada imati priliku da vidite. Počevši od scena mučenja i ubijanja životinja, preko scena nasilja prema ženama sve do scena pornografije koju nije mogao naći ni Nikolas Kejdž u filmu „8mm“. Bez prave priče, bez klasičnog zapleta i raspleta, u maniru tipičnog neo-kvazi-snafa, ovaj film u suštini predstavlja jednu dugometražnu kolekciju nasilja i perverznog seksa. Verujte, u tom seksu nema ništa erotskog, koliko god vaše erotske fantazije bile. Kao da je glumcima naređeno da se potrude da budu što više nastraniji i odvratniji, i oni su dali sve od sebe. Iako je film snimljen profesionalno, sa iznenađujuće dobrom kamerom, daleko je od filma koji bi se mogao prikazivati na festivalima, i to ne samo zbog scena u njemu, već što je jedini cilj filma da šokira gledaoca, što svakako nije novo, ali nije ni pohvalno.

Koliko je dobar: 4/10

Koliko je gadan: 10/10

The Human Centipede II  (Tom Six, 2011.)

Prvi deo nekako je uspeo da se izmigolji iz kanalizacije u kojoj je stvoren i da podigne neobično veliku frku, iako ne nudi ništa osim ideje. Bilo kako bilo, kada se slegla prašina koju je podigao, na podu je ostala poprilična količina novca, te je drugi deo bio sasvim logičan potez.

Sa druge strane, njegov nastavak može da stane u jedno ime – Lorens Harvi. Ovaj ludak i njegova uloga nose ceo film. Ne bi me čudilo da je čovek zaista psihopata, dovoljno je da pogledate njegovu facu i složićete se sa mnom, a činjenica da mu je ovo prva filmska uloga u životu može samo da potvrdi to. Zaista, čovek u jednom trenutku stvara osećaj sažaljenja kod gledaoca i jednostavno ćete poželeti da uspe u nameri. Ipak, ima i druga činjenica – ovaj film nije ne uspeva da održi ionako mlaku napetost prvog dela. Postoje sitni obrti koji drže pažnju, postoje scene koje pokreću stomak, ali cela poenta filma se svodi na to da psiho uspe u svojoj nameri, što će verovatno predstavljati prvi i jedini uspeh u njegovom životu. Ako vam se svideo prvi deo, svideće vam se i ovaj, definitivno.

Koliko je dobar: 4/10

Koliko je gadan: 7/10

Dodatno : Slogan koji je pratio film glasi “100% medicinski netačan“, za razliku od prvog koji je nosio “100% medicinski tačan“.

964 Pinocchio  (Shozin Fukui, 1991.)

Evo jednog klasika filmova koji teraju na povraćanje. Pogađate odakle dolazi, iz Japana. Ipak, verovali ili ne, ovaj film nije napravljen da samo šokira, već više naginje umetničkom filmu.

Ovo je priča o kiborgu koji je programiran da pruža seksualne usluge. Slažem se, i meni je palo na pamet kakav bi uticaj našu adolesenciju imalo postojanje ovog robota, u ženskom obliku. On dobija otkaz zbog problema sa erekcijom, biva šutnut na ulicu, i vlasnik korporacije koja ga je proizvela šalje ekipu da ga se rastosilja. Poenta filma može da bude prikazivanje činjenice da je čovek roba, i sama seksualna eksploatacija je dovedena do maksimuma u ovom filmu. Pouka koja se može izvući je da svaki čovek često mora da prođe kroz fizičke promene kako bi doživeo fizički i psihički mir. Film je odlično odrađen, balansira između razvučenih, sporih scena sve do ubrzanih radnji koje podižu pažnju. Glumci su posebna priča, zaista sam se zapitao gde su pokupili ovu ekipu, i zanimljivo je da su tri glavne uloge izneli glumci kojima su to bile jedine uloge u karijeri.

Dodatno : I pored svoje relativne opskurnosti, film je doživeo DVD izdanje šesnaest godina nakon izlaska, pa ga nije teško pronaći.

Koliko je dobar: 7/10

Koliko je gadan: 9/10

Tetsuo  (Shin’ya Tsukamoto, 1989)

Klasik broj dva iz Japana. Ova trilogija je bila i ostaće filmska lektira za sve prave ljubitelje horora i scena koje teraju na izlivanje sadržaja želuca i zajedno sa Akirom predstavlja dvojac koji je izneo japanski cyberpunk sa kraja osamdesetih.

Kao i što smo navikli, Japanci svoju maštu koja je nastala mešavinom zatvorenosti ostrva i raznim jonizujućim zračenjima koja ih ne štede još od 1945. godine sjajno prenose u filmski scenario. Glavni lik filma je čovek koji ima nekontrolisanu potrebu da zabode što više gvožđurije u SVOJE telo. Sticajem okolnosti biva pregažen i verovatno ubijen, sve dok nesrećni vozač ne počne da se pretvara u gvožđuriju. Majndfak tek počinje. Sumorna, crno-bela fotografija u kombinaciji sa dobrom glumom i oštrim, zaraznim zvukovima i muzikom i sjajnim trikovima kamere čini da film izgleda odlično. Kao što sam pročitao na jednom sajtu, promešajte Linča i Kronenberga i dobićete ovaj film.

Koliko je dobar: 7/10

Koliko je gadan: 7/10

Dodatno : Glavna glumica, Kei Fujiwara, može da se pohvali i filmom Organ, koga je režirala i napisala, i koji će se sasvim sigurno naći na nekoj od budućih lista.

Freaks  (Tod Browning, 1932.)

Ovaj film predstavlja svojevrstan dokaz da ljudi oduvek imaju potrebu da zgroze drugima dan i da odvratnu istinu koja većini ljudi predstavlja nepoznanicu ili tabu bez skrupula baci u lice. Takođe pokazuje da su ljudi čak i početkom tridesetih godina prošlog veka imali muda da tako nešto urade.

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, ovaj film ima sjajan scenario. Sa jedne strane potpuno normalna, fizički zdrava žena, vlasnica cirkusa, koja predstavlja neku vrstu sponzoruše koja želi da utoli svoju glad za novcem. Sa druge strane nakaze, trajno deformisani ljudi sa ipak čvrstim, moralno ispravnim shvatanjima i razmišljanjima. Trenutak pijanstva, trenutak istine i kreće ludnica. Jedno je sigurno – ovaj film je daleko ispred svog vremena. Ono što je režiser hteo da poruči je da svaki gledalac razmisli o jednoj stvari nakon gledanja filma, da li su veće nakaze fizički zdravi ljudi sa deformisanim dušama, ili fizički deformisani ljudi sa „zdravim“ dušama. Da, ovo nije horor film, i da, ovaj film sjajno pokazuje koliko je fizički izgled bitan i koliko ljudi mogu biti opsednuti istim. Kada se film završi, setite se da je ovaj film snimljen 1932. godine, i razmislite da li bi imao isti efekat na vas kao film sa istom tematikom i scenarijom koji je snimljen ovih dana.

Koliko je dobar: 9/10

Koliko je gadan: 6/10

Život i smrt porno bande  (Mladen Đorđević, 2009.)

Slažem se, Srpski film ima bolji scenario, bolju režiju, bolje glumce, bolji zvuk od ovog filma. ALI, ako ćemo realno sagledati i sabrati sve odvratne, poremećene scene iz oba filma, po mom mišljenju, ovaj film je pobedio nokautom.

Početak obećava jedan sasvim pristojan, realan film o momku koji završio režiju i sticajem okolnosti (čitaj zbog para) završava u porno industriji. Nakon odluke da napravi prvo porno pozorište u Beogradu i nasilne zabrane da to uradi, rešava da okupi porno bandu koja će raditi predstave po ruralnim delovima zemlje. Tada nastaje haos. Film očigledno želi da pokaže koliko žrtava rata ima u našoj bližoj i daljoj okolini (što je nešto čega se ex-Yu kinematografija ne može otrgnuti godinama) i na krajnje ekstreman način pokazuje koliko su ljudi spremni da idu daleko zarad lične satisfakcije, finansijske stabilnosti i ispunjenja ciljeva. Opet, pokazuje i zatucanost ruralnih delova koji odbijaju da prihvate nešto novo kada vide da ta novina, po njihovom mišljenju, negativno deluje na nekog od njih. Sjajna kamera i relativno nepoznati glumci ostavljaju realan utisak, kao da ovakva ekipa zaista postoji i da je snimljen dokumentarac o njima. Verujte mi na reč, u ovom filmu ima svega, a izdvaja se scena kada porodica obeduje na leđima starca za kojeg je predviđen lapot (što je viđeno i u Brunu, samo bez lapota).

Koliko je dobar: 7/10

Koliko je gadan: 8/10

Julien Donkey-Boy  (Harmony Korine, 1999.)

Reditelj i scenarista ovog filma Harmoni Korin je poznat po tome što obične priče neobičnih ljudi ogoljeno, bez ulepšavanja, predstavlja u svojim filmova. Sa jedne strane, ljudi ostaju začuđeni da se takve stvari nekima dešavaju i iskreno se zahvaljuju Korinu koji im je predstavio svet koji je njima nepoznat, dok sa druge strane ljudi mrze Korina upravo zbog toga što radi, što od filma ne pravi holivudsku našminaku šmizlu, već sve predstavlja onakvo kakvo jeste, i od filma pravi uličnu, ružnu kurvu.

Ovo je priča o liku koji boluje od šizofrenije, živi prilično sjeban život i ima prilično sjebanu porodicu. Brat mu je neuspešni rvač, sestra mu je trudna, a otac bolesnik koji tera brata da oblači majčine haljine i da igra pred njim. U ovom filmu nema krvi, mučenja ili ubistava. Ono što je mučno u ovom filmu je činjenica da postoji veliki broj porodica koje žive upravo ovako, bedno, mizerno, i za normalne ljude neshvaćeno. Od ovakvih ljudi se okreće glava na ulici. Ovakve ljude ne želite kao komšije. Ali ipak, ovakvi ljudi postoje, u mnogo većem broju nego što pretpostavljate. Snimanjem bez dodatnog svetla režiser želi da bukvalno predstavi život kako jeste, a pojedine stvari, kao što su scene sa slepom decom koje nisu ni znala da se snima film, će vam dugo ostati u sećanju.

Koliko je dobar: 7/10

Koliko je gadan: 6/10

Tekst poslao: Siniša Stajić aka Billy Sharp. Ako i ti imaš šta pametno na olovci, spiči nam na fan pejdž.