Filmska preporuka: The Act of Killing

The Act of Killing je težak film o radosti života. The Act of Killing je naturalistička i nadrealna komedija o užasu ubistva. The Act of Killing je film o tome kako je moguće kao masovni ubica voditi život koji je zapravo potpuno normalan – žena, deca, unuci, ortaci, kuliranje na gajbi popodne – toliko normalan da je to fantastično, nadrealno, filmski scenario. The Act of Killing je dokumentarac, jedan od najboljih koji možeš da pogledaš u životu.

Malo podloge: godine 1965. se dogodila nasilna smena vlasti u Indoneziji. Američki čovek Suharto svrgnuo je kineskog čoveka Sukarna i postao predsednik, čime je izmenio geostrateški pejsaž regiona do današnjeg dana. Ovaj jedva pasus istorije XX veka je u stvarnom životu i realnom vremenu bio jedan od najvećih prevrata svih vremena, pre svega po čistom volumenu, jer Indonezija je država u kojoj je tada živelo 150 miliona ljudi i za dobar deo njih taj prevrat je značio iznenadnu olujnu orgiju agresije – nerede, ubijanje na ulicama i izvlačenje iz kuća pre nego što te iste kuće spale besni fašistički psi u uniformama boje salamandera. Ne stvarno, pa vidite te uniforme, kičerica neopisiva, kolorit koji simbolizuje tamu i plamen suptilno na nivou metafora Duška Koraća.

Pansacila jut, guglaj paore

I među njih, među pse kontrarevolucije, u grotlo mračne strane istorije Indonezije o kojoj se i dalje radije ćuti – jer suviše je ljudi umešano, suviše je glava u šemi, suviše su kombinacije ukopane – krenuo je režiser Džošua Opehajmer, da upozna ljude koji su svojim delanjem oblikovali Indoneziju u poslednjih pola veka i da iz te zemlje koju malo ko od nas belih poznaje donese parče crne duše koja je u svima nama, bez obzira na boju kože.

Revolucije se obavljaju na dva plana – u glavama, pomoću radikalnih misli, ideja, mema; i na ulicama, pomoću štapa, kanapa i krvavih šaka. U Indoneziji 1965. je ovo drugo važilo i bukvalno, što nam s iskrom u oku, bez blama, cenzure ili skrupula otkriva junak filma, sad već matori vođa odreda režimskih ubica iz Medana na Severnoj Sumatri,  lobanja neverovatno kul imena koje bi poželeo svaki fiktivni filmski negativac.

Anvar Kongo

Anvara Konga upoznajemo tako što ga Openhajmer prati i s njime razgovara, a prvi put ga susrećemo tako što nam objašnjava kako je provalio da je lakše (njemu) ubijati ljude pomoću, bukvalno, štapa i kanapa. Anvar Konga malo bolje upoznajemo dok ga pratimo kako se igra s unukom, čilira s ortacima,  sedi na fuka s političarima, priča o filmovima i prepričava kako je bio glavni tapkaroš u kraju i živeo samo za filmove i za fajt. Još bolje ga upoznajemo na porodičnom slavlju gde s ortaćima i brojnom nasmejanom porodicom oživljava scene mučenja žrtava, ali ne kao neki perverzni filmski vilan, nego kao deo opšte šege, level  kum Žare se napio na svadbi sestričine pa rešio da peva Miljacku tri put zaredom, hahah jes to blesavo pa bog.

Anvara Konga najbolje upoznajemo kada ga Džošua Openhajmer navadi da glumi. Jer pre toga bi možda neki drugi dokumentarac zastao, zadovoljan jačinom same teme, živopisnošću samih junaka, zastrašujuće (ne)humanom pričom koja izranja oko Anvara Konga i njegovih par ortaka. I to bi bilo skroz kul. Ispao bi dobar film, odličan možda. Ali ono što pomera The Act of Killing u ekskluzivni VIP laundž kidalice, da pije sivu gusku s Vernerom Hercogom i Erolom Morisom, jeste ideja Openhajmera da ubedi Anvara i njegovu ekipu – koja je totalno fazon indonežanski Big Pusi i Poli iz Sopranosa – da glume u žanrovskim rienaktmentima, romantizovanim ekranizacijama scena iz njihovih mladih divljih dana, u kojima oni glume i same sebe i žrtve i muzičke numere i igračice i sveeee! Te scene se moraju videti rođenim očima da biste u njih poverovali, ima svega,  od noira, preko uznemirujuće realističnog ratnog filma u kome su scenografija i statisti ljudi iz sela koje su ovi stvarno spalili pre četres godina, do… ne znam, probajte da zamislite da Škorpioni glume u rimejku „Hajde da se volimo“ i bićete negde do kolena Openhajmerovoj magično bizarnoj duševnoporemećujućoj kreaciji.

Gori more, tope se planine

Zločinjenje kao glagol implicira subjekat i objekat, počinioca i žrtvu, zločinca i zločinjenog. Divota Openhajmerovog mračnog svedočenja je u tome što sa svojom kamerom odlazi pravo i isključivo kod počinilaca, indonežanskih gangstera koji sebe nazivaju frimenima, slobodnim ljudima, i koriste svaku priliku da se kurče po tom pitanju, otvoreno proklamujući ko su i šta su i ne izostavljajući da dodaju i sopstveni jednostavan, brutalno direktan i potpuno tačan uvid o svojoj negativnoj ulozi u društvu, negativnoj u najbazičnijem smilu. Jer Frimeni su tamna materija indonežanskog društva, „ono što nije“,  što je neosvetljeno, što je van društva ali ga svojim postojanjem ocrtava – i na neki način, baš kao univerzalna tamna materija, omogućava mu da funkcioniše.  Openhajmer usmerava svoje reflektore i objektive na aktivno u tamnom, na počinioca zločina, pokretača u dinamici, kako bi rasvetlio i prikazao nam kako do zločina dolazi. I tako dokazuje banalnost zla u najčistijoj, dokumentarnoj formi.

Ovaj je malopre pričao kako je do jaja silovati devojčice od 12 godina. Ne zajebavam se.

I tu je možda jedina falinka filma ili možda njegova najveća genijalnost. Jer The Act of Killing ipak, u sveopštem gušenju pod olovnim pokrovom nepravde koji prekriva nebo, nasuport surovom podsećanju na činjenicu da skotovi i trogloditi prečesto prolaze ne samo nekažnjeno nego kao pobednici u životu, nudi gledaocu nekakav nagoveštaj iskupljenja. Tokom sve mučnijih scena rekreiranja zločina, Anvar deluje kao da mu je sve lošije, da bi stvar kulminirala najzvučnijim riganjem ikada zabeleženim na filmu još od smrti Paje Vujisića, u trajanju od par minuta, na prikladnoj lokaciji na kojoj se gledaocu prvi put i podigne želudac – betonskom bekjardu s početka filma, gde je Anvar štapom i kanapom ubio desetine ljudi.

Gledam tako i slušam to riganje i moram da se pitam: zašto bi moralo da bude “razvoja karaktera” i uopšte bilo kakvog iskupljenja u dokumentarcu, jer u stvarnom životu ga jako retko ima. Ustvari, da li Kongo manipuliše svima nama, kao pravi post-moderni junak, kao čovek koji dobro zna kako funkcioniše filmski jezik, svestan priče u kojoj se nalazi, svestan da će ovo biti film u kome će biti prikazan kao monstruozno oličenje banalnosti zla? Da li igrajući na najluđe note probija na onu stranu i u stvari igra po pravilima filmskog narativa, pružajući nam priču koju želimo, o monstrumu koji shvata šta je počinio i kaje se, ipak otkrivajući svoju ljudskost? Doduše, nije da vidimo neki konkretan čin tog kajanja, samo izražaj u vidu stomačnih konvulzija i suza, što bi opet moglo da znači da nas Anvar vozi i loži, da glumi za nas, da bi film ispao dobar. Jer druga opcija je da je neverovatno glup, što teško da je slučaj.

Dokumentarac o ovako ozbiljnim stvarima je kurac bez samosvesti i (samo)skepticizma. Nisam siguran da je Openhajmer definitivno stao na tu stranu. Možda nije provalio da ga je Anvar izradio. Možda jeste nego ja samo tripujem da sam pametniji, ono „delo ima svoje život i priča priče koje autor možda nije ni video“ Bart-Derida štreberizam. Jebemliga. Ili on mene.

Nepobitno je da Openhajmer ovim filmom želi da priča o zločinu i to na najiskreniji i najispravniji način, prikazujući samo zločince, ološ koji je svojim rukama pobio hiljade ljudi i koji nije ni na koji način za to kažnjen, nego  još i živi lordovski, ima svoje ljude u svim nivoima vlasti, podršku milionskih paravojnih formacija, gostuje jebote na državnom TV-u u tok šouima, dok privatno ide na pecanje s unucima i vodi decu u šoping molove, a poslovno i dalje neometano i neskriveno lupa reket kineskim prodavcima na pijaci, pa mu sve to nije dosta nego se još i kandiduje za parlament!

 Ovaj se kandiduje. Dakle, otprilike kao kod nas.

Genijalnost Openhajmerovog postupka je u tome što, ignorišući objekat, iz svog filma hirurški odstranjuje pasivnost koju sa sobom nose žrtve kao simbolička kategorija i tako postiže kombo efekat istovremenog smrzavanja govneta i topline u srcu. Svaki zločinac je čovek. Svaki čovek je potencijalna žrtva. Svi smo govna, osim u trenucima kad nismo.

Svaka žrtva koja se pojavi na ekranu da ispriča svoju tragičnu priču iznosi specijalnu smesu bola i bespomoćnosti koja većini ljudi, ili bar meni u tom trenutku, prosto izaziva toliku neprijatnost da je najlakše da ni ne pokrenep svoje empatske receptore nego da nelagodnost prosto pretočiš u idenje na kurac.  Ali, kada su, umesto pasivne žrtve, reflektori i sočiva usmereni na aktivno, na pokretača u dinamici zločina, postaje bolno jasno da je moguće navijati čak i za prave,100% autentičneloše momke i da je odgovarajući ugao kamere sve što nam treba da bismo zločin razumeli i s njime se pomirili ili ga osudili, nebitno je, jer jedino što se računa je ono kad (hešteg) skupimo muda i podignemo dupe da nešto i uradimo po pitanju masovnih zločinaca. Jer ako nešto iz ovog filma zapamtimo, to bi trebalo da bude da se Anvar Kongo i ekipa nisu nikad libili da rukama i oružjem urade sve što je trebalo po pitanju koje ih interesuje, a to je da izađu kao pobednici.

Rez! Rez! Ma ne mačetom, jebote

I zato su oni junaci našeg filma, našeg doba. Namerno, simbolički, narativno i vizuelno dajući epsku i romantizovanu auru pobednika svojim anti-herojima koji  su u praksi bili gangule, tapkaroši i sitni reketaši iz kraja kod kojih je jedino epski bio bol u kurcu za vrednost ljudskog života, Openhajmer je napravio vrhunski film koji, kao i svaka vrhunska umetnost, govori o tome šta nas čini ljudima. I to toliko pronicljivo da bi moglo da uđe anale ljudske civilizacije, da ga spakujemo na neki novi Vojadžer, pošaljemo direktno u centar galaksije i nadamo se da tamo stvarno nema boga.