Sire, stigli su glumci!
Dobro je poznata i empirijski utvrđena činjenica da kada imaš u kući nesposobno koje nit ume da ore nit da drlja, a knjige se ne pri’vata ni koliko Šaban Šaulić rođenih šiški što mu neobavezno padaju u oči i ometaju ga u daljem radu, gledaš da ga protneš u društvo kao umetnika, od čega imaš dvostruku korist: em ne izgleda toliko nesposobno ni drugima ni tebi, em je umetnik, što zna da bude vrlo laskavo, osim kad nije. A umetnost se, što vik’o pokojni Aristotel, rađa iz podražavanja: umetnik, budući nesposoban da stvori leba i sleba, mora da natera publiku da mu ga obezbedi, a to će učiniti tako što će da je podraži tamo gde joj je milina, da je češne na pravom mestu, da je čačne po međici, pa će onda publika koja ukti i arli od oduševljenja što je draškolje taman gde treba da ostavi para za paštetu i pola kila „Save“. Otud, umetnik mora da zna gde treba da umetne, da upotrebi sve svoje moždane resurse da otkrije svrabeće mesto i da ga šašolji, odnosno da nauči da živi od tuđeg svraba, da ga neutrališe ali nikad potpuno da se ne bi sebi posrao u posao. Dakle, umetnost je češagija čovečanstva, i to ne ona sa gornje police.
Moderne države, pored ostalih napora za smanjenje siromaštva i održavanje socijalnog mira, kao što su osnivanje narodnih kuhinja, centara za socijalni rad, staračkih domova i svratišta, osnivaju i muzičke škole, umetničke škole, pozorišta i filharmonije. Ovo je vrlo efikasan i u praksi oproban način za skidanje socijalnog tereta sa najosetljivijih društvenih kategorija jer one, svesne sebe, navikle na nikakve uslove života i ne nadajući se ničemu, makar imaju priliku da uz pomoć gitare jebu na ekskurziji, da koristeći četkicu i platno konačno vide golu ženu, ili da izražajno recitujući Jesenjina konačno izazovu reakciju okoline i Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Gornja Toponica“. Najpoznatiji i najuočljiviji primer su đaci muzičkih škola; dovoljno je reći jedni jedinu reč – „muzikant“ – pa da uz nju odmah iskoči definisan, zaokružen i dovršen pojam sa masnom bradom, sataraš-košuljom, facijalisom za koji postoji društveni dogovor da se radi o osmehu, bas-gitarom/ritam-gitarom/sintisajzerom/dalapom, te hroničnim strabizmom kao posledicom prostornog razmaka između mladine nabujale sise koja tako vragolasto poskakuje u korsetu i vrućeg prasenja sa kojeg se puši i lije saft, što sve navodi na tužnu pomisao da dva dobra nikad ne idu zajedno. Pomenemo li slikare ili slikarski atelje, odmah pomislimo na umazanog čoveka koji živi u neurednom prostoru, gde je uvredljivo dobrodošla svaka analogija sa Miletom Kundakom sa petog sprata koji hetolitre semena proliva za Neđom Kostićem a posle ponoći raspravlja na temu pada Krajine sa prasićima koje drži u spavaćoj sobi. Pesnike nećemo ni pominjati, svako ume da sastavi nebuloznu rečenicu, da je prelomi na stihove i ostavi životnom ruletu da odluči hoće li se iz isparenja vinjaka i loze, proizvoda rendom malog i srednjeg preduzeća, pomoliti lice nekog urednika ili kritičara željnog genija koga će on lično da otkrije, zatim probije i na kraju se zakrvi sa njim. Sve ovo može biti bilo ko, jer ne postoje nikakva ograničenja i jer se država koleba sa primenom člana 46. stav 2. Ustava. Ali postoji jedna društvena pojava ovog tipa, koja se pretvorila u profesiju – i to uglednu – koju ne može obavljati bilo ko, jer je zatvorena kao kasta.
Glumac ne može da bude svako, za glumca moraš da imaš poseban dar. Glumački dar se nasleđuje kao oblik nosa, čelo ili noge u iks i primećuje se na isti način; još ako dolazi sa obe strane, to je sigurniji. Čim se doajenima srpskog glumišta rodi dete, odmah kreće trebljenje genetike na novom primerku: dramski potencijal na mamu, tragična nota na tatu, komika na strica, a u našoj familiji svi imamo ogromne karakterne uloge, ljubi ga đed, posleratni prvak CNP porijeklom iz starog glumačkog bratstva sa Žabljaka. Kum se isprsio rezervacijom mesta na FDU gde se godišnje upiše √π studenata i za dvadeset godina eto perspektivnog i talentovanog mladog glumca sa šest facijalnih ekspresija i kartonom u Drajzerovoj. Biti glumac nije biti kao bilo ko, nego biti kao kao državni službenik, kao prosvetni radnik: biti nasledno plemstvo sa stalnim zaposlenjem, odličnom platom (da, da, prosvetni radnik!), redovno uplaćenim doprinosima i zdravstvenim, radom na materiji koju ni sam ne razumeš, ali je radiš tako da svi misle da je odlično razumeš. Međutim, da ne bude sve kako Rade Lacković zapoveda, pored ovih nesumnjivih i neospornih talenata koji žare i pale našim malim ekranima, te daskama koje život znače (koje možda fale nekom za šupu ili svinjac), u svakom žitu ima kukolja. Tako su se na mala vrata, iz kujne pored šporeta, forsirajući dnevnu sobu sa rezervnim položajima u špajzu, u ovo malo kolo posvećenih uvukli neki elementi čija se tačna svrha ne zna… Ili se može izjednačiti sa svrhom plastične vaz(n)e na televizoru, ukrasa koji to nije. Mogli bismo ih sad redom nabrajati, ali nećemo jer ih je preterano mnogo (čak i za onaj √π studenata), a i prekršićemo Zavet koji smo kao redakcija dali na Tarzanovom grobu da nikada ne pomenemo Ivana Bosiljčića i sina Dragana, zbog sebe i zbog drugih. Zato ćemo nabrojiti samo one glavne, čija sama pojava uskače u oči kao Atila Bič Božji u poštenje rimskih pograničnih devica.
Aleksandar Dunić
Ako je verovati Siniši Paviću i saradniku na scenariju Ljiljani Paviću, on je prelep. On je legura plemenitih metala i Roberta Redforda. Sa abnormalnim šarmom koji ispoljava u jednolično prozuklom glasu uvek se sukobljava njegov fetiš ka uniformama medicinskih sestara. Sa svojim scenaristom i njegovim saradnikom na scenariju on čini odlično uigran tim, jer je njegov glumački dijapazon širok taman toliko koliko i humoristička serija u kojoj igra, puna komičnih oslovljavanja po prezimenima, satirički obrađenih folklornih elemenata južne Srbije iz aspekta gospodar-Jevremove („Ga gu gi gu!“), šaljivih monetarnih peripetija („Gde su pare?“) i urnebesne komedije zabune („Koje pare?/Kakve pare?“). Svemu tome on daje laku notu erotike, jer se za njega žensko lepi k’o blesavo, a on se nađe u nebranom grožđu, takoreći u čudu, verovatno pitajući se u sebi gde je granica glume i stvarnog života.
Eva Ras
Ona je kao duh pojavom i gestom, dolazi niotkuda, ne ide nikuda, a evo je ovde. Kao mlađa važila je za ribetinu i po, pa je te njene osobine Makavejev iskoristio za onu čuvenu scenu gde ona leži gola sa mačkom na dupetu. Taj uspeh nije nikad ponovila, a nadamo se i da joj neće pasti na pamet. Sazrevajući i oslobađajući se okova fizičke lepote, ostali smo prepušteni neponovljivim čarima njene dikcije koju je znalački upotrebio Aleksandar Popović u filmu „Biće skoro propast sveta“, te koja je svu svoju raskoš otkrila svetu čuvenom replikom: „To nije Sima, to je Živko!“. Osim toga, poznata je kao osoba koja lično zna Ekrema Jevrića i pisac je izuzetno nečitanih knjiga.
Gordan Kičić
On je do jaja i mnogo je nervozan. Da je ostala stara Juga, sada bi Veljko Bulajić u Avala-filmu raspoređivao ko će šta da glumi: „Laza Ristovski da glumi odlučnog komandanta divizije, Šerbedžija političkog komesara koji razmišlja o prirodi rata, Mariji Karan dajte da glumi bolničarku i zavežite joj pletenice, uz nju da ide neki lepi partizan da balansira, vidite mi Petera Karstena da glumi feldmaršala, Manda se fino pokazao kao četnik, njega ćemo, a ovaj Kičić će da glumi Kičića.“ Jer je on do jaja i tako je urban i masthev i nema sumnje da bi Bulaja, kad već može da ubaci partizana koji ispaljuje jedan hitac napred a pet Švaba pada pozadi, mogao da ubaci i jednu scenu na krovovima blokova sa džokavcem. Buržoaski, dekadentno, ali Kičić bi sigurno zaoštrio klasnu borbu nekom replikom gde je on mnogo nervozan i jebe mater nekom.
Mirjana Joković
Grejač srca svih latentnih sadista. Ide uvodna špica, nije film ni počeo, na ekranu „MIRJANA JOKOVIĆ“, a potuljeni mučitelj skače iz fotelje da donese maramice, obezbedi čips, kokice, kafu, čaj, sok ili slični provijant dok čeka, jer večeras je na repertoaru jebanje, a jebaće Mirjanu i to bez njene saglasnosti. Ruka je u gaćama i lagano prebira po skrotumu od dosade jer ono što se dešava u međuvremenu je kao crno-bele drame TV Beograd: ima neka prostorija i u njoj ljudi, oseća se zategnutost u vazduhu, osećaju se poremećeni ljudski odnosi, napetost raste, jedva primetna radnja se kreće ka pucanju, gledalac očekuje da će sad neko od likova da izvadi hekler i da kaže: „Mršte svi u pičku materinu!“ i da pobije sve, ali ne, radnja ide još napetije, likovi su sve zaguljeniji i odjednom – PAF! – kraj. I ostane osećaj kao posle lošeg jebanja. E, sve to izgovoreno kroz stegnutu vilicu sa dodatnom scenom silovanja je Mirjana Joković.
Stefan Kapičić
Vidi pod „Kičić“. E, ni to. Žene koje jedu cezar-salatu kažu da je lep.
I to je uglavnom to.
Milica Milša
Nedostatak talenta nije i hendikep. Pojava Gorana Daničića je svojevremeno budila sumnje da FDU otvara smer za obradu drveta, ali ovaj dobroćudni rmpalija ume da šarmira svojim dirljivim manjkom dara („JA MOREEEEE!“). Nedostatak talenta postaje hendikep onda kada se namerno praviš da ga ne primećuješ, pa to onda izgleda čemerno kao gostovanje Miroslava Ilića na ortopediji. Ne ide. Milica Milša spada u onu treću grupu, a upala je u glumce malo što je važila za ribu (kao što je i gorepomenuti dr Klokan važio za frajera), a malo što je ćerka jednog danas vrlo neaktuelnog pisca. Budući da je važila za ribu, uglavnom je i glumila ribu uz Ivanu Mihić koja je takođe važila za ribu, te njihove postere u kabinama šlepera i dan danas sa čežnjom gledaju ispisnici Nikole Koja i Dragana Bjelogrlića dok čekaju bugarskog carinika. Osim sumnjive riboće, Milicu sa Ivanom spaja tzv. „operska škola“ glume, koju je ova očigledno pohađala kod Vere Čukić.
