Šest glupih načina da umreš

Naši stari kažu “o mrtvima sve najbolje” i “nije lepo smejati se tuđoj nesreći”. Ipak, naši stari kažu i “ko umije njemu dvije”, “plači plači, manje ćeš pišati”, “de pogledaj kakav mi je ovo čir na leđima” i “pojedi bar meso”, ali to ne znači da je to što pričaju značajno. Čak i da su u pravu, to ne bi trebalo da te spreči da skapiraš da je život takav da ti se nekad jednostavno posere po sred čela smejući se i usput prduckajući u ritmu “Igra rokenrol cela Jugoslavija”. Sve što možeš tada je da se smeješ i, ako imaš dovoljno sluha, prdiš u ritmu s njim. Nekad si i sam kriv za upadanje u govna, a onda ne očekuj da svet plače sa tobom – naprotiv, svet će jedva čekati da izneveruje koliki si šampion. Zato ti ovde izdvajamo šest momčina, istorijskih ličnosti, koje su se potrudile, ili prosto imale tu čast da skončaju na ekstravagantno glup način.

[typography font=”Luckiest Guy” size=”24″ size_format=”px”]1. Eshil, 456. p.n.e.[/typography]

Stara Grčka je zapanjujuće bogat izvor fenomenalnih smrti. Realno, trebalo bi pet tekstova rezervisati samo za njih – ova gospoda su van konkurencije i zato mi je bedak što izdvajam samo jednog. U pričama o poznatim likovima ovog doba, gomili njih se pripisuje i po nekoliko glupih smrti, što očigledno govori da nekima od ovih priča baš i nije za verovati. Mene to, iskreno, ni ne zanima – ako su neke od ovih priča i izmišljene, a jesu, onaj ko ih izmislio je jebeni genije. Eshil je, sudeći po tim pričama, verovatno jedini čovek u istoriji koji je, doslovno, umro od kornjače.

Tako, dok je jednog mirnog popodneva na Siciliji Eshil šetao, vario ručak i šašoljio muda, pravo niotkuda nadleteo ga je orao koji mu je bacio kornjaču na glavu. Eshil je ostao na mestu mrtav, a iako ti možda nije jasno zbog čega je orao tako krvnički nasrnuo kornjačom na oca tragedije, zapravo je čitav razvoj situacije savršeno objašnjiv. Neke vrste orlova imaju običaj da svoje žrtve bacaju na kamenje sa velikih visina, kako bi ih ubili, ili valjda prosto učinili lakšim za tranžiranje. Starog ćelavca Eshila je dotični orao, ni krivog ni dužnog, pomešao sa kamenom. Ne znam za tebe, ali ja već imam par ideja koga poslati u Palermo na diplomatsku misiju.

[typography font=”Luckiest Guy” size=”24″ size_format=”px”]2. Arije, 336.[/typography]

Hrišćanski teolog  Arije je, za razliku od Eshila, klasična žrtva sukobljenih interesa, i on svoju smrt ima da zahvali daleko ljudskijim faktorima od ovog prethodnog. To što je skončao jer su se protiv njega urotili crkveni moćnici zaista nije ništa čudno. To što su se isti ti crkveni moćnici ogradili od njegove smrti i kompletnu krivicu svalili na božansko proviđenje takođe nam nije ništa nepoznato. Međutim, konkretan način na koji je Arije prešao granicu posle koje nema nazad (a nije bio ilegalni imigrant) jeste za divljenje. U principu, Arije je isprdeo svoju utrobu.

Naš junak je išao na sastanak sa episkopom Aleksandrom, koji ga baš i nije gotivio, ali mu je car naredio da iskulira ovaj put i da zarad opšteg dobra ugosti sektaša, sabije s njim kojeg zaječarca i iznese mu malo pršute. Aleksandar se, navodno, isti dan kada je Arije isprdeo život, molio da ovaj umre pre nego što do sastanka uopšte dođe. Začudo, Arija je to poslepodne kod Konstantinovog trga baš nešto pritislo, a neki dobri ljudi su ga uputili na zgodno mesto tu odma’ iza ćoška. Arije je bio ubeđen da je u pitanju bio samo malo jači pasulj s kolenicom, ali iz njega je ispalo nešto više od toga, i to je shvatio kada je video sopstvena creva kako proviruju. Počeo je užasno da krvari, a za crevima su, polako ali sigurno, kao Pančev za Binićem, krenule i jetra i slezina, i nedugo zatim Arije je i izdahnuo. Uzročnik ovog užasa mogao je biti otrov ili čudo s neba – pogodi šta su crkveni vođi izabrali za zvaničnu verziju.

[typography font=”Luckiest Guy” size=”24″ size_format=”px”]3. Martin od Aragona, 1410.[/typography]

Ako u bilo kom search engine-u ukucaš ime Martina od Aragona, videćeš da se zvanično kao uzrok njegove smrti navodi “kombinacija zatvora i nekontrolisanog smejanja“. Ozbiljno. Vredno je spomenuti i da, kada zađete malo dublje u problematiku, otkrijete da je zabrinjavajuće mnogo ljudi umrlo na ovaj ili onaj način od smejanja – postoji čitava lista ovih slučajeva. Tako je grčki filozof Hrizip umro od smeha gledajući pijanog magarca kako jede smokve. Uveren sam da je ovo nezamislivo smešna scena, ali ne mogu, zaista ne mogu da objasnim kako je do nje došlo.

Elem, Martin od Aragona, tadašnji kralj Sicilije, Valensije, Aragona, Korzike i pitaj kurac čega sve ne, patio je, kao što rekosmo, od začepljenog auspuha. Nisam siguran na koji način to pospešuje šanse za smrt od smejanja, sve nešto zamišljam nekakvu imploziju u utrobi, zacementirana creva, opštu rupturu iznutrica ili neki sličan horor. Uglavnom, Martin je, uprkos svom problemu, jednog popodneva odlučio da pojede gusku. Čitavu. Nije stigao posle toga ni da uzme kesu mekinja sa police, a u sobu mu je ušla dvorska budala i ispričala verovatno najgoru foru u istoriji. Naime, Martin ga je pitao: “De si bio?”, na šta mu je dvorska budala, koji se inače zvao Borra (!!!), odgovorio otprilike ovako: “Bio sam u susednom vinogradu, gde sam video jelena obešenog za rep kako visi s drveta – kao da ga je neko kaznio što je krao smokve.” Očigledno je da su smokve nekakav zajednički imenilac u ovom umiranju od smeha, ali ni to zaista ne umem da objasnim. Martin je nakon ove rečenice počeo nekontrolisano da se smeje i nedugo zatim bio je mrtav. Pokušao sam da iskopam koji su Borini koreni, nisam uspeo, ali se pribojavam ko bi mogli da mu budu potomci.

[typography font=”Luckiest Guy” size=”24″ size_format=”px”]4. Tiho Brahe, 1601.[/typography] 

Tiho Brahe, danski astronom, je po načinu na koji je umro brat mnogih od nas. Tiho je, prijatelji moji, umro od nepišanja. Nešto kroz šta smo svi prolazili i što razumemo – na ulici, fakultetu ili poslu pišanje nije problem, ali ako gledaš tekmu, ne možeš da iscimaš Hauarda Veba da prekine na minut dok ne stišaš oluju, a za prethodnih 40 minuta si spakovao 4 piva u sebe. Pitanje je vremena kada će se nekom od nas desiti isto to – zato, kada te sledeći put pitaju šta je u toj flašici pored televizora, objasni im da to radiš da ne bi skončao kao jedan danski gospodin nakon banketa u Pragu. Razlika je jedino ta što je Tihov problem bio što je previše pristojan da bi ustajao od stola, ali ipak dovoljno slobodan da se obilato služi pićem, što ga je koštalo zajebane infekcije. Kada je došao kući više nije mogao da piša, osim vrlo retko i uz ozbiljne bolove i 11 dana kasnije jeo se gulaš na okupljanju u njegovu čast.

[typography font=”Luckiest Guy” size=”24″ size_format=”px”]5. Frensis Bejkon, 1626.[/typography] 

Bejkon je za filozofiju i za nauku ono što je Filipo Inzagi za golove dupetom. Maestro. Zato se i on potrudio da umre kako dolikuje. U principu, njegov uzrok smrti je punjenje pileta snegom. Ovaj slučaj je neverovatan na više nivoa. Frensis je putovao fijakerom kroz severni London zajedno sa kraljevim lekarem kada mu je palo na pamet da bi, umesto tadašnje prakse usoljavanja, bilo kul napuniti pile snegom i tako sačuvati meso od kvarenja. Neka vrsta primitivnog zamrzivača – ideja svakako vredna pažnje. Odmah su izašli iz fijakera, otišli do prve kuće, kupili neku živinu, koju su im odmah i očistili i oni su napolju na licu mesta isprobali Frensisovu teoriju.

Ovo je već samo po sebi suludo – kraljev lekar i jedan od najpoštovanijih akademika u zemlji u sred zime, napolju, pred ljudima pune pile snegom. Zamisli da se sutra voziš busom na posao i vidiš kako Matija Bećković i Slavica Đukić-Dejanović negde na Dorćolu pune svinju pekmezom – e to su videli stanovnici Hajgejta taj dan. Frensisovo telo, tada već u poodmaklim 60tim, nije izdržalo ovu napornu zimsku akciju, zaradio je neku opaku upalu pluća taj dan i dva dana kasnije umro od gušenja.

[typography font=”Luckiest Guy” size=”24″ size_format=”px”]6. Adolf Frederik, 1771.[/typography]  

Besmrtnik. Mi iz zemlje brdovitih seljaka bismo trebali da imamo naročito poštovanje za ovog gospodina. Tvoj deda može da smesti u sebe 70 s’ lukom, kilo kajmaka, 4 kile rakije i to sve za predjelo? To je slabo. Tvoj ujak je je jednom pojeo sve sitne kolače na slavi pa nije spavao 3 nedelje? Amater. Da li je iko od njih uspeo da umre od prejedanja? Doduše, oni verovatno nisu imali isti jelovnik kao gospodin Frederik. Te večeri jeo je, između ostalog, jastoga, kavijar, lososa, haringu, kiseli kupus, sve to zalivao šampanjcem, da bi posle toga odlučio da uzme malo semle, skandinavskog deserta koji je, u principu, koliko shvatam, nekakva lepinja potopljena u činiju mleka. Nakon što je pojeo 14 semli telo mu je reklo “jebi si mater” i odlučilo da prestane da ga služi.

Ovo sigurno nije jedini slučaj smrti prejedanjem – ovde je lista takođe podugačka, mada se uglavnom svodi na glasine i neproverene informacije – postoji određena grupa ljudi koja tvrdi da je čak i Mocart umro nakon što se prejeo živih krmenadli, što svakako zvuči zabavno. I to je kul, kul je da se natovariš pred put u smrt, jer jebiga, to nije bilo kakav put.