GTR i lažno muralisanje
Do sad je svako koga imalo zabole za takve priče čuo da su mučki pod okriljem noći prekrečeni murali koje su tokom poslednjih nekoliko godina i uglavnom po Dorćolu (što je samo po sebi slika koja govori više hiljada reči al dobro doći ćemo dotle) radili samoproklamovani avan-gardisti iz Partizanove navijačke grupe/neaktivnog fanzina Grobarski Treš Romantizam.
Građanistički, progresivni, liberalni, nazovi ga kako hoćeš, refleks na vest je bio očekivano instant zgražavanje, garnirano klasičnom Konstantinovićevom progresijom emocija diljem blic92 komentarijade: stoka navijačka/klinačka/zvezdaška itd. Istina je da su murali dobro izgledali – doduše, beogradski zidovi su ti tu kao Lidija Vukićević, dakle daj samo neku šminku i odmah jebemliga liči na nešto. S te neke estetske strane urbanog mobilijara što bi rekli arhitekti kada hoće da zvuče pametno u novinama, GTR murali su bili pravi doprinos gradskoj priči u najbukvalnijem smislu. Ne znam koliko puta sam video grupe turista po Dorćolu kako zainteresovano pitaju vodiče kad je to Sedorf igrao u Partizanu.
Zato jeste neka šteta što su prekrečeni, mada, očekivano, GTR već vredno radi na tome da ih vrati. A tu dolazimo do prvog razloga zbog kojeg se ne treba potresati oko toga što su „uništeni“ nego to treba videti kao prirodno stanje stvari, čak i pozdraviti: murali su deo navijačke kulture i svega što to nosi sa sobom ili čas si doli čas si gori jer imaš baklju nabijenu u bulju. I to prihvataš, jer to je igra. Kada uradiš navijački mural, očekuješ da će nekom bosti oči, zabadaš zastavicu i porukom, izborom lika, lokacijom pa čak i samim kvalitetom rada pokazuješ kurac suparnicima – pa onda nemoj posle jebiga da se žališ kada se oni ne povuku pred optužujućim pogledom Duška Radovića jer u stvari u Duškovim sovinim očima vide pre svega tvoj kurac.
Sad ne možeš to da odvidiš, jelda?
Uostalom, šta Duško Radović znači klincu iz Rakovice ili Jerkovića? I što je problem ako mu Duško Radović i sve te druge veličine koje su bile ocrtane crno-belom bojom ne znače ništa, jer bile su pre njegovog vremena, a on nema izbora nego da živi sada. Jel misliš da su mu inače na gajbi puštali staaaare snimke Duška Radovića kako isparava alkohol u etar s Beograđanke a on vrištao NEĆU ODJEBITE DAJTE MI CECU U NUVE? Prekrečio je jer mu je tako rekao vođa, a jebiga znamo za koga vođa radi i samim tim znamo da je sve ovo deo priče da se režim obezbedi da se niko ne buni protiv njega, sve ostalo može. Ali prekrečio je i zato što se to radi sa suparničkim muralima. I to je normalno, jer destrukcija podstiče kreaciju. Biće novi murali. I novi kreativni načini da se oskrnave.
Što nas dovodi do drugog razloga zbog koga pozdravljam što su murali uništeni, naročito uzevši u obzir to da izgleda GTR ekipi Tarzanija nešto ide na kurac – a ok, i treba, mada se do sada nismo bavili njima. Ali sada se ukazala prilika i zato ću s lagodne tačke gledišta master rase komentatora društvenih gibanja onlajn iz tople fotelje u podrumu sebi dozvoliti da kažem jednu gorku istinicu koja u stvari nije ni mnogo bitna, al samim tim još više uvija jajca: GTR murali su kao koncept ništa više nego manipulativni kultur-rasistički simboli koji u najboljem slučaju lijepo lažu a u najgorem učestvuju u procesu nepovratne štete za srpsko „navijaštvo“ – koje muralizatori nisu verovatno ni svesni nego se još iskreno tripuju da vraćaju pravi duh na tribine.
Stvar je u tome što GTR svojim izborom ikonografije delimično signalizira da se postavlja „iznad“ klasičnog navijačkog mentaliteta. Tu su Mance i Brkić, naravno, ali tu su i Radović, Diklić, Todorović kao strasni navijači koji znače nešto za srpsku kulturu i njeno mesto u evropskoj, ali vid kurca, tu su i glave tipa Džo Stramer i Edi Grant i jebeni Morisi- koji veze s Partizanom nemaju ali imaju drugu ulogu; da kategorički označe suštinu celog poduhvata, koja bi se mogla sažeti kao „mi nismo kao oni, mi smo svet, oni su poselo“. Što u nekoj manje intelektualizovanoj verziji i jeste osnovna mantra groblja.
Sam po sebi, takav stav je razumljiv za grupu koja je u manjini i koja stoga mora na prkosu da gradi priču o sebi kao gerilskim pobunjenicima okruženim crveno-belim morem koje odjekuje talasima Pink radija. Plus što su na terenu u globalu bolja ekipa poslednjih 30 godina pa imaju i iz čega da se kurče. Problem nastaje u kontekstu društva u kome su, i u kome smo svi, jer smeštajući sebe i posredno, ideju Partizana, na stranu panka nasuprot folku, kulture naspram seljane, GTR pristaje na onu staru najgrđu podelu na prvu i drugu Srbiju. I još gore, zauzima stranu u njoj. Onu koja sebe vidi kao progresivniju i moralniju, s tim nekim pravim vrednostima.
Cane pre promene pola dok je bio Cakana
Jasno je da je ta podela u suštini kultur-rasistička: podmetačina koja je jednom poslužila kao neki dronjavi identitet tankoj klasi ovdašnjih intelektualaca, ali je u rukama njihovih nešto manipulativnijih naslednika, pa još odražena u unutrašnjoj politici, narasla u kancer što ovu državu drži pod čizmom sukcesije balegara koja je kulminirala u Amon Vučiću. Koji inače tu podelu fenomenalno uspešno koristi i koristiće je dok ga sin ne nasledi na tronu dronjavih ostataka Srbije, konačno ušavše u EU, da sada i bez administrativnih problema sastavlja Poloe i krpi ligamente Njemcima.
Zato je pristajanje na tu podelu u stvari pristajenje na igranku po živom prolivu u kome ćemo se svi zajedno ugušiti, crni, crveni, beli, svi premazani braon. I dok tu podelu u glavama ne prevaziđemo nema ništa od onoga boljega za šta se GTR kao zalaže, nego ostajemo na ovome gde smo. Nema Stramera, nego Ace Lukasi do beskraja. I „strasni navijači“ kao ništa više nego vojska korisnih morona. Je li to budućnost koju želiš, Grobarski Treš Romantižme?
Samo što tu daleko više razumevanja imam za klinca iz Rakovice koji ne zna za bolje i koji u svojim ograničenim šansama da se izvuče vidi samo one koje sevaju brzinom, nego za ocvale pankere širokih nazora koji i dalje imaju očajničku potrebu da pokažu da su posebni i samo svoji.
