Hermeneutika dvoznačja u stihovima Slaviše Milanovića Švace
O Slaviši Milanoviću valjda ne treba trošiti reči. Svaki iskaz o njemu može samo da ukalja ideal, kao kada u letnjoj noći ležiš na toploj haubi automobila, pušiš marihuanu, sa radija ide Metalika, a onda krenu vesti i sve pokvare. Mi nećemo kvariti oreol Švacin – usudili smo se, eto, da ga nazovemo nadimkom, neka nam oprosti, ali nadimcima se ide u zvezde (ajmo Nole!) – nego ćemo ga predstaviti vanvremenskim stihovima:
Kure dedino, blizu čet’ri kila
Na dedu se metnuo, biće prava sila!
Ono što ljudi vični peru ne uspevaju da iskažu ni sedmotomnim knjigama, Slaviša Milanović kazuje u dva retka. Nema, naravno, u ovako kratkom tekstu mesta da se razotkriju svi slojevi Švacinih stihova, primetimo samo neodoljivu korespondenciju početnog dela prvog i drugog stiha, i zanemarimo na trenutak – ako smemo – ništa manje značajni ostatak rime. Dobili bismo Kure dedino (…) na dedu se metnuo (…). Pažljivom promatraču poenta ne može da izmakne: deda (u ovom slučaju pevač iz prvog lica) nenametljivo i skromno priča o svojoj obdarenosti, ono što muškarci u današnjem svetu eksplicitno i nevaspitano ističu – to Švaca ostavlja tek između redova.
Ovo je bio samo nagoveštaj, presumpcija genija koji se u potpunosti demonstrira u sledećoj Milanovićevoj pesmi, remekdelu koje ni planetarna popularnost nije srozala na nivo kiča, kako se obično dešava drugim umetnicima. Čitava filozofija, Ničeov Zaratustra i Hegelova Fenomenologija, sažete u samo četiri strofe:
Pošla mala da na’rani pujke
Pod keceljom stavila je ruke
Slaviša Milanović poje stihove koji se figurativno mogu predstaviti kao glavica luka – kako skidate slojeve, tako ispod otkrivate nove, da biste stigli do same srži. Ovde moramo početi od lingvistike – i laicima je jasno da bi i reč ćurke bila melodijom sasvim komplementarna reči ruke. Ipak, Milanović bira stariji, narodniji izraz pujke, čime nedvosmisleno ukazuje na širinu svog rečnika. I nadalje će ovaj poeta pokušati da skrije mondenski kapacitet pod skromnim narodnim izrazima, ali će na kraju ipak Milanovićev raskošni talenat probiti hromirani oklop njegove skromnosti.
Dakle mala polazi – koja mala, ne kaže se. Takođe, iako u svršenom obliku, glagol poći ne govori nam mnogo – da li je mala stigla, šta joj se desilo u putu, da li je nešto krenulo po zlu? Prve dve reči pesme otvaraju mistični kovitlac u kojem će nas Milanović držati do samog kraja, kulminacije. Tačka oko koje se, kao oko zamka, diže zidina prve strofe jesu pujke. One su jedina izvesnost – postoje nekakve pujke (dalje opet pitanja: koliko komada? Koje rase? Gde su smeštene?) koje treba nahraniti. Već ovde se usuđujemo da otkrijemo jednu osobenost Švacine minimalističke poezije – svi elementi njegove priče imaju svoju funkciju, nijedan ne vodi u slepu ulicu. Tako ni kecelja, tobože uzgred pomenuta, neće ostati bez dubljeg značenja.
Pod keceljom stavila je ruke
Da joj budu gurgurave pujke
Prvi stih druge strofe javlja se kao eho drugog stiha početne strofe, kao njegova senka. Udvajanje veoma zgodno – jer Milanović, ne govoreći naizgled ništa novo, prdubljuje agoniju slušaoca, podiže tenziju do neizdrživosti, izaziva već i logičnu nervozu publike – Bože, šta li će biti? Ali Švaca nije tiranin, te prateći mekoću svoje duše, odmah nudi delimično razrešenje zapleta – mala drži ruke pod keceljom ne iz nekog trivijalnog razloga, recimo studeni, ne! ona to čini da bi joj pujke bile gurgurave, čime se radnja izdiže na još jedan nivo – magijski, koji će kulminirati sledećim stihom.
Kol’ko ima na kecelji grana
Tol’ko joj se izleglo pujana
Uvedena naizgleg kao banalni odevni predmet, kecelja postaje centar oko kojeg gravitiraju ostali elementi poezije. Rasterećeno se koristeći metaforama i simbolima, Slaviša Milanović spaja nespojivo – grane kojima je oslikana kecelja, sa živim stvorenjima – pujanima. Efektno je pesnik dao doprinos i teorijskoj raspravi koja izjeda mudre glave vekovima: sme li ozbiljan stvaralac-realista da u delo uvodi i nadrealne elemente? I te kako sme, tvrdi Milanović, maštarije ne treba lancima obuzdavati. Taman kada je slušalac, preznojen od umnih napora koje Švacina poezija zahteva, rasterećeno dočekao smiraj pesme, dešava se četvrta strofa:
Pošla mala da na’rani prase
Ja je cimam, a ona ne da se
Šok. Lom radnje, raskid sa koherentnošću koju nude prve tri strofe, kratki spoj koji tera slušaoca da se probudi iz učmalosti, da preduzme nekakvu akciju. U jednoj spretnoj vratolomiji, pujani su simbolično zamenjeni prasetom, omiljenom životinjom u narodu iz kojeg je i sam pripovedač. Simbol pokreta i aktivizma, sam pesnik, pokušava da šarmira glavnu junakinju koja je pošla da na’rani prase. Ona, međutim, reakcionarna, konzervativna i okrenuta magiji, odbija kontakt sa autorom, želeći da ostane usamljena sa svojim pujanima, prasetom i keceljom. Kraj ostaje otvoren, peta strofa namerno neispričana, sudar akcije i reakcije ostavljen na večnoj klackalici sa neizvesnim ishodom.
Toliko simbolike u tako malo reči, poetika Slaviše Milanovića pars pro toto oslikava ambivalentnost u kojoj živimo i koja nam se svakodnevno kroz sitnice ukazuje. Samo treba otvoriti oči i videti je. Ako ova kratka rasprava o jednom geniju pomogne makar jednom čitaocu da spazi dijalektiku koja ga okružuje – onda trud nije bačen.
