Hipstere u blendere
Saću da vam ispričam jednu anegdotu. Kad smo bili klinci sa nama je u školu išao jedan Vanja. Sad vi očekujete da smo ga zajebavali jer ima žensko ime, što naravno jesmo, ali to je skoro ništa prema onome koliko smo ga uništavali. Pošto je bio sin buržuja a u duši pičkica i drukara, najviše smo voleli da mu nabijamo glavu u wc šolju, da mu nabijamo ledenice u facu i ubacujemo u kontejner fristajl. Mnogo smo se lepo zabavljali a njegu verovatno nije baš bilo toliko prijatno.
Završili smo osnovnu školu, mi nastavili da u raspalim patikama idemo u srednju a njega ćale upisao u Berlin i otad nismo ništa čuli o Vanji. Sve do pre deset dana kad ga ortak Lemi nije spazio u starom kraju i jedva ga prepoznao. Vanja sad fura dedin prsluk, babine naočare, bajs od drveta bez pedala, puši lulu i ima čudnu isfazoniranu frizuru. Ima i bradu. Veliku i sređenu tako da je svaka dlaka uredna i koristi tri vrste ulja za njeno uređivanje. Lemi se tu bogznakako ispričao s njim, izvinio mu se što smo kao deca bili govna, Vanja u fazonu “ma daj sve kul, sad smo odrasli normalni ljudi” i dogovoriše se njih dvojica da se celo društvo vidi večeras u 8. Vanja ne sluti koliko ćemo da mu jebemo kevu i da ga hranimo đubretom iz kontejnera, mamu mu jebem hipstersku.
