Idite na Kosovo

Sećam se kad smo bili klinci, ja, Džoni, i klempavi Mita, zakačili smo se sa nekim Šiptarima iz moje zgrade. Oni su živeli dole u suterenu, ja i klempavi Mita na trećem spratu, a Džoni u zgradi pored. Nešto smo se pokačili oko fudbala, nemam pojma ni sam, oni su valjda skrljali Džonija, ovaj pao na beton, ogulio se ko krastavac, i kao hteo da im jebe kevu zbog toga. To je bilo ’99 godine, tik pred bombardovanje, sećam se ko da je juče bilo.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]sve ćemo zaboraviti ali tvoj glas Avrame Izraele nikada  GOTOVO[/typography]

Izbanjava meni Džoni na vrata, sav u flasterima i zavojima. Ja bio sam kući, keva i ćale na poslu. Ja mislio došao Džoni da nabijamo impulse na hotlajnu, da se volimo sa onim automatom i da zajedničkim silama se molimo boginji Onanija da nam kroz telo pusti onu strujicu. Kad ja tamo, ono međutim. Kurca nano. Džonika besan ko ris, stoji i kaže: “Ajde idemo da prebijemo one Šiptare Alema, Amela i Elema.”. Ja ga pitam što, on krene da mi budži neku izmišljotinu, nešto kako su ga napali na fudbalu, iz zasede, kako ga je jedan gađao pikadom sa terase, kako su mu se babi iskenjali u saksiju, sve u svemu, naveo je pregršt razloga da se Alem, Amel i Elem namire jednom zauvek.

Ja mu kažem da nisam baš raspoložen da se sad natežem sa tim šiptarskim trilingom, em zbog toga što su stariji pa će nas pocepati ko promašen tiket, em zbog toga što je on već ranjenik pa mu se može desiti da ga ova trojka olako dokusuri a onda da zajašu mene do iznemoglosti, dok mi ne pukne bruh, slepo crevo ili neki drugi maler dok mi se ne dogodi sa telom i crevima. I krenem ja da vrdam, međutim Džoni rešio da me izvuče iz gajbe u taj obračun pa to ti je. Ja naposletku pristanem. Džoni me ohrabri i kaže mi da će sa nama ići i klempavi Mita, i meni tu malo padne kamen sa srca, pomislih da će Mita da dobar deo stvari u tom sukobu reši. Mita je sav produžen, ruke, noge, vilice, sav je duguljast i ima već brkove nekakve, kao paučinicu, doduše, ali šta ga briga, važno je da je to nešto sa njegovim telom počelo da se događa. Tako smo mislili tada kad smo kao klinci zapažali da je neka sila Mitino telo uzela pod svoje i da želi da ga napravi na muškarca naprečac.

Amel, Alem i Elem su akali neku ponikicu, dušu su joj vadili, kad smo se nas trojica pojavili naoružani idejom da osvetimo Džonijeve rane, Kosovo, babinu saksiju, Šomija Obilića, i još neke istorijske nesuglasice između našeg i njihovog tima. Njih trojica kao da su čekali da se pojavimo mi i da sa ponike pređu na našu kičmu. Elem je uradio salto, Alem je izvadio nunčake a Amel je ispustio zvuk neke ptičurine zbog kojeg je našem Džoniju otkazalo i ono jedno koleno koje mu je bilo na raspolaganju. U našem timu jedino je klempavi Mita bio opremljen nekakvom veštinom na koju je imalo smisla računati u ovom sukobu. Mita je svoje ruke-sajle počeo da razmahuje i svima nam je bilo jasno da ću ja ostati da se bavim Džonijevom nogicom, a da će Mita sam pokušati da reši srpsko-albanski spor. 

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]da je znao kako će se priča završiti ne bi se cimao[/typography]

Alem, Amel i Elem su se navrzli na Mitu kao da su hteli da ga oglođu, a Mita je kao kontra udar isporučio svoje šiljato kolence Amelu u pleksus da mu istera tu pticu zbog koje smo Džoni i ja bili primorani da lagano iskuliramo štampalicu. Makljali su se oni dovoljno dugo a nas dvojica kao klasični makijavelisti smo uhvatili zapalinskog. Mita je ostao da ili postane junak ili da ode u zaborav, i on i njegovi brci od mahovine, a Džoniki flasteru se koleno naglo vratilo u funkciju a na pamet mu je pala nova konspiracija.

Setio se naš dobri Džoni da će Alemu, Amelu i Elemu doakati drugačije. Ako ih Mita tamo ne reguliše sa onim sajlama od ruku, on će ih onda regulisati politički. Otišao je Džoni po sprej, a mene poslao kući. Osećao sam kao da mene krivi što je Amel imao u grlu onu orlušinu koja nam je obojici sledila krv u žilama. Iskren da budem, laknulo mi je što je Džoni prestao da očekuje od mene nekakvu ispomoć u osveti, i što je rešio solo da odbrani čast babine saksije. Ja sam otišao da se prepustim na milost i nemilost boginje Onanija, Mita se mlatio sa ovom trojicom još neko vreme, a Džoni je već mućkao sprej kojim je hteo da na zidu moje zgrade u kojoj sam živeo sa ovom albanskom trilogijom, napiše nekakvu pogrdu na njihov račun. Budući da mu ni politički njuh nije bio jača strana, Džoni je, misleći da će Alema, Amela i Elema i njihovu porodicu grdno uvrediti, na zidu zgrade napisao: “Kosovo Repubilka.” Niko ne zna zašto, ali Džoni je verovao da je to adekvatna osveta za babinu saksiju i za klizeći koji je fasovao.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]umetnička rekonstrukcija, u originalu je pisalo “repubILka”[/typography]

Međutim, ne lezi vraže, Džonijeva konspiracija je iz nehata urodila plodom. Klepmavog Mitu su ova tri pantera na koncu ipak razvukli, a njegovi produženi ekstremiteti ipak nisu mogli da izađu na kraj sa poletnim Alemom, Amelom i Elemom koji su pojačani supermoćima odneli pobedu nad njim. Ja sam kući ljuštio kobasicu kad sam čuo da se nešto kuva ispred zgrade. Izašao sam na prozor da vidim o čemu je reč, kad tamo čitav komšiluk se navrzo na krasnićijevce. Pomislio sam da su ova trojica usmrtili nesretnog klempavog i da je ona prerana zrelost uzalud na njega navrla, da je otišao na onaj svet, mlad i krakat.

Ova trojica fajtera su se vraćali ponosito kući kad ih je tamo dočekao neočekivan prizor svađe svih protiv svih – komšije, predsednici stanara, Džonijeva baba, svi odreda su se okomili na nesretne krasnićijevce sa pretnjama da im taj kosovski separatizam, ovde, na periferiji Beograda, neće na dobro izaći. Uzalud su krasnićijevci govorili kako nemaju veze sa tim, kako njihovi Alem, Amel i Elem ne pišu te parole po zgradama, kako oni voze samo ponikicu i igraju lopte, ali niko im nije verovao da su u slučaju ove parole nevini. Džoni je i sam ostao zbunjen. Nije mu bilo jasno o čemu je reč, otkud tolika ujdurma oko “Kosovo je Repubilka” grafita. Šta li je uopšte sa tim Kosovom? Zašto uvek kad se pomene ta reč nastane neki pičvajz – sve to je prolazilo kroz glavu Džoniki koji je napravio veće sranje nego što je hteo.

Mitu su ispresavijali i ostavili da se suši na livadi. Krasnićijevce su svi živi sad kao familiju krenuli da pritiskaju. Znao je da je to u nekakvoj vezi sa njegovim grafitom, ali to da je on napisao nešto za šta će svi da pomisle da su krasnićijevci napisali i da ih optuže i napadnu, on nije imao pojma da će do tog promašivanja doći. U njegovoj glavi je bilo samo to da svoju fizičku inferiornost spram ove trojice nadomesti nakakvom invektivom ali se ispostavilo da ga sve to sa rečju Kosovo nadilazi i nadređuje toliko da kad god se pomene ta reč on uvek postane mačiji kašalj a stvari se oko njega uskomešaju do sveopšteg haosa. I dan danas, više od dekadu i po nakon, iako je razumeo naknadno šta se onda u sukobu sa krasnićijevcima izdešavalo sve, ni njemu ni nesretnim krasnićijevcima još uvek nije jasno šta ta reč zapravo znači, i ko tu koga, u stvari, sa tom rečju jebe. Kosovo je neka reč koja kad god se izgovori aktivira nečije simptome.

U stvari, bolje rečeno, samo Kosovo je simptom Srbije.