Igra koja je promenila igranje
Kada pomislimo “igra” ne prođu nam kroz glavu ni krpenjača ni lastiš, pa čak ni Džijadžojac, nego Diablo II. Ranije je igranje na kompu i konzolama bilo rezervisano za teže oblike gikova – igrice su bile granica između ljudi koji će imati dobar posao i porodicu, i onih koji neće. Danas, kao i teže narkotike, gejmere nalazimo u svim sojevima društva i nije nimalo neubičajeno sresti tridesetogodišnjaka koji više zna o Worms-ima nego o metodama deljanja pruta za bosti svašta i mećat stvari svuda. Čak je često.
Prema tome, svi smo nešto igrali. Ako i ne znamo za Monkey Island, onda smo opet proveli mesece na FB farmi. Ako i ne znamo mapu San Andreasa napamet i ne znamo šta HESOYAM znači, opet smo vozili neki Need For Speed ili makar jašili one motore u igraonici. Jedini zaista “nekršteni” gejmeri među nama su oni koji pričaju o Angry Birds na svojim androidima i platformama.
I dođe trenutak kada shvatiš da nisi lik koji igra igrice nego gejmer. Primetiš, prosto, da je gotovo nemoguće da je prošla puna godina a da ništa nisi odigrao. I pre ili kasnije, stara bolest se vrati, prisloni čelo na tvoje i uveri te ozbiljnim pogledom – gejmer jesi. Zavisnost se obično manifestuje tako što uvek igraš isti tip igre. Među nama lenjim štreberima, likovima koji nešto kao znaju engleski i gotive metal ali ne mogu da daju uslov za treću, najčešće se pika RPG. Još češće – MMORPG. Dogodi se tako da skačeš od igre do igre i obavljaš konstantno iste radnje – klanje, grajndovanje, hil, level-up, novi skil itd. Ali onda se dogodila igra koja je redefinisala sve navedene radnje na način koji će promeniti mnoge tužne gejmerske živote:
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]GLITCH[/typography]
je ime karaktera koji je rođen u svetu Ur-a uz pomoć imaginacije. Čije, pitate? Uz pomoć imaginacije igrača. Glič je jedna od onih igara za koje ti ne treba besplatni probni period da bi znao da želiš da ih igraš – uvod u konkretno ovu igru je: Remek. Delo. Naročito je zanimljivo to što je tutorial integrisan u individualno istraživanje. I tako, dođe trenutak kada moraš nekako da skočiš. Nema dalje, može samo gore, moraš skočiti. Ali kako? Pa zamisli da umeš da skačeš. Onda primetiš da postoji količinski pokazatelj imaginacije koju imaš, i tamo stoji jedan. Onda uzmeš tu jedinicu i zamisliš da možeš da skačeš – voala, upalilo je. Potom učiš da hodaš brže, da skačeš više, a nedugo zatim postavlja se pred tebe i izbor u čemu želiš da postaneš stručnjak – u kuvanju, u odnosu sa životinjama, ili u alhemiji.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]a kasnije možeš i da letiš[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Šta se posle događa?[/typography]
Posle se događa to da čitavo grafičko okruženje izgleda ni manje ni više – nego kao izmišljeno, iznenađuje do koje je mere to okruženje interaktivno. Dakle, događa se to da se topiš od lepote, šetaš i istražuješ i sve te zanima, a onda pronađeš i rašlje, isučeš ih, i pred tobom se pojavi stariji igrač koji želi da te pozdravi i pomogne ti oko pitanja. Uskoro saznaješ da imaš i kuću, a da bi otišao tamo, sve što je potrebno je – da pomisliš da si tamo. Prvo krupnije iznaneđenje je izvor resursa mleko u igrici, pošto se dobija – mužom leptira. Naravno, ne možeš tek tako da uzmeš nepoznatog leptira i da ga pomuzeš, nego prvo moraš da ga odobrovoljiš – tako što ćeš ga izmasirati uz pomoć losiona za masažu leptira. Šta tu pa ima neobično? Prisutne su i svinje koje ti nakon što ih pomaziš dobrovoljno daju šnicle od sopstvenog buta, kao i kokoš koju stišćeš da bi iz nje izletele žitarice, dok se jaja, dakako, beru sa drveta. Jedan od divnih načina da ti Ur poželi dobrodošlicu i pokaže da si relevantan deo sveta je što svakoj životinji koju sretneš možeš da daš novo ime. Naravno da je Ur pun prasića koji se zovu Vojvoda, ZvezdaLe i limanusrcu…
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]izuzetno društvena igra[/typography]
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Po čemu je igra posebna?[/typography]
Ako ne samo po prethodno navedenom, jer da meni neko priča o kul MMORPG igrici, ma kako da ona izgleda ja bih i dalje prvo pomislio na beskonačni i naporni krug ubijanja, sakupljanja i levelovanja, onda je igra zapravo posebna po nedvosmislenoj poruci koju emituje, iako nikada deklarativno:
[quote style=”boxed”]Posedi su manje važni od saznanja.[/quote]
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]iskustvo je važnije od imovine[/typography]
Nema tih mačeva i karata koji će ti pomoći da dominiraš igrom. Čekaj, pa nema uopšte načina da dominiraš igrom… Sve što možeš da radiš je da radiš ono što ti se radi i da se družiš sa ljudima. Da maštaš. I da gledaš oko sebe. Zvuči dosadno? Teško, kada stena metalne rude želi da razgovara sa tobom o tome koji je od 11 divova (tvoraca Ura) stvorio i ostalih deset, tačnije koji je najprviji i najpraviji. Pritom, zalihe ovakvih spontatnih razgovora su neispitano konačne, a od svih predmeta sa kojima se u Gliču može razgovarati, najzanimljiviji je doktor kamen koji je tu da te vodi kroz nauke, daje ti zadatke, savetuje i podjebava te. Isečak iz dijaloga sa kamenom:
Kamen: To brate, uspeo si, napravio si 11 “Dojaja paprikaša”!
Ja: Tajni sastojak je ljubav.
Kamen: Nemaš pojma koliko se trenutno nadam da to misliš metaforički.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]drug kamen – školovani tarzan[/typography]
Uz letenje, plivanje, na desetine kompleksa mapa i teleport, ne postoji način da te zaobiđe beskonačni šarm igrice. Naročito je zanimljiva muzika kojoj se i interaktivno posvećuje posebna pažnja, ali već imaš toliko dobrih razloga da odeš na glitch.com i isprobaš ga (može i bez registracije!), da bi sve dalje informacije o igri bile spem.
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Jel se plaća?[/typography]
Ne! Glitch je prva igra kod koje vidim da je uspešno “oslobodila” igru neophodnosti plaćanja. VIP članovi na neki način postoje, ali ni po čemu nisu VIP i ništa ne mogu da rade ni brže ni bolje od tebe. Samo mogu da kupe dodatnu garderobu i dizajn za nameštaj, tapete itd. Iskreno, za mene je ovo bio poziv da se zaista i pretplatim, što ne radim često. Ali u svetlu ovoga, kao da je i bilo za očekivati…
[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Glitch se zatvara[/typography]
Pre nekoliko dana je došao srceparajući proglas – glitch se gasi 08.12.2012. Zaista nije iznenađenje za igru u kojoj novac i posedi nemaju značaj, a komunikacija i udruživanje sa ostalim igračima se najsnažnije ohrabruju i nagrađuju – jer postoji li ovakvo mesto u rl? Beta verzija je lansirana 2009. i iz nekog razloga je uvek i ostala beta. Izprva nisi mogao drugačije da napraviš nalog, nego preko poziva. To se sa vremenom promenilo, ali usled impresivne obrađenosti svih detalja, igra je bila prevelika da bi se prodala fejsbuku ili napravila android verzija; kao što je sada i potvrđeno, to je bila velika greška. Ako se izuzme zadovoljstvo i nezamenjivo iskustvo ljudi koji su bili deo ovoga, ljudi koji su igrali Glitch. Od pre desetak dana kada je zatvaranje najavljeno pa do danas, ljudi su neumorno pravili skrinšotove, pravili pesme uz prateći video koje su kačili po internetu, a nedavno je čak osvanula i vizuelna reprodukcija kompletne mape na fen forumima. Postoje priče da će se kompletni serveri negde bekapovati, sa sve podacima igrača, ali realnog mesta optimizmu verovatno nema. Jer, kao što je Oatmeal u stripu o Tesli onomad rekao, kako da daš ljudima nešto predivno, ako to neko nema kako da naplati? Developeri su i ovde ispali džekovi, i svim pretplatnicima vraćaju svaki cent koji su primili proteklih godina, dok su najveće iznenađenje bila udaljavanja brojnih ograničenja iz igre. Trenutno su svi subscriberi, a tu su i sitnice dizajnirane specijalno za oproštaj od igre, kao što su brod koji tone (koji možeš da iskoristiš kao dizajn sopstvene kuće), dodatne muzičke kutije, i specijalni robot koji može da obavlja stvari umesto tebe.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]tajna lokacija na kojoj ljudi ostavljaju oproštajne poruke[/typography]
Glitch se verovatno neće ponoviti. Bio je prva RPG igra koju sam uživao igrajući, daleko više nego što sam tek hranio svoju RPG zavisnost. Mogao sam tu ostati dugo, a staru naviku time ograničiti; iskontrolisati. Ali ovo je možda “wake up call”, možda je vreme da se sve to lagano bataljuje. Tačnije ne lagano, nego osmog decembra. A vama mogu samo da preporučim da makar na kratko budete deo ovog iskustva, jer Glitch je nešto što smo delili.
