INTERVJU: Tarzanija i gospodin Popara (Zoran Rankić)

Da. Tarzanijin intervju sa Zoranom Rankićem, glumcem koji je tumačio lik Popare u kultnoj seriji Srećni Ljudi koja nas je uveseljavala pre kupanja nedeljom. Zaista ne možemo a da ne priznamo širokom auditorijumu da smo velika gomila govana koja se nija nakanila 4 meseca da ovaj intervju (koji je obavljen u avgustu) jebeno presluša preko telefona i prekuca u ovo govno od wordpressa. Velika sramota za kolektiv ovog malog ali slatkog sajta ali dobro, evo ga sad tu.

Našli smo se sa Zoranom u jednom beogradskom kafiću u kojem on bleji svaki dan od 10 do 14 časova. Dnevna rutina ovog velikana, šta drugo da radi pošten čovek “u penziji” nego da pije produženi s mlekom, gleda ovu današnju generaciju, ove đevojke na rolerima i da viče mmmmmmmmm. Ono što je u startu bilo zapanjujuće, to je da ovog čoveka možete prepoznati sa 200 metara, i dalje je stamen, visok, glas mu je i dalje onaj stari poznati bariton a kosa i dalje bela. Zaista, posle toliko godina, minimalna promena. Naručili smo neke limunade i kafe i popričali malo sa ovim čovekom koji je veliki gospodin i “izvan” Popare.

Tarzanija: Znači svaki dan ovde, od deset do dva?

Popara: Jeste, tako da onaj ko oće da me ubije ne mož’ da promaši. Tačno može da me nađe.

T: Mogu sad po vama da naviju.

P: E…

T: Kažite nam, ovako odma u glavu što bi rekli, jeste vi svesni da ste vi legenda u neku ruku?

P: Ja uopšte toga nisam svestan.

T: Ali bi trebali da budete.

P: Ja čak mislim da sam toliko nevažan, reko šta sam bre radio tolike godine. Nemam taj osećaj, mada mi se ljudi obraćaju uglavnom kad hoće baš to da mi kažu. Tako da ponekad poverujem ali me to drži dan dva i tako…

T: Pa vidite, na internetu, a mi smo bogami non stop na internetu, tamo ste bukvalno jedan od TOP 5 ljudi koji kruže po tim grupama, stranicama društvenih mreža itd. Gde god da se okreneš a da se spominju domaći filmovi, serije, likovi, citati – tu je GOSPODIN POPARA.

P: Zamisli… Mada ja lično više volim Kalabića.

T: Pa dobro, Kalabić je sa svakog aspekta ozbiljniji.

P: Pa jeste, to je dramska uloga sa primesama komedije koje sam ja, kako da kažem, dodao, jer je u tekstu bilo mogućnosti. Međutim projekat Srećni Ljudi je za mene bio izazov, komična uloga, potpuno druga priča od ove prethodne.

T: A jel trebalo da bude tako? Kako je Popara zapravo zamišljen?

P: On je zamišljen kao jedan lopov, birokrata, muvator i to. Međutim, nek se ne naljuti gospodin pisac, publika nije dobila taj paket.

T: Dobila je šmekera.

P: A ni Kalabić nije dobijen kako je bilo namenjeno, to je trebala da bude jedan jajara, jedan izdajnik međutim nisam baš dao da ispadne tako. Dva puta to nije ispalo kako je trebalo i oba puta je to narod prihvatio jako dobro. Po tekstu je Popara bio jedna lopina, tipični direktor, ali mi to imamo u drugom liku. Moj kolega Bekjarev. Agencija perspektiva. Ali sam Popari dao neki moj lični pečat, i ljudi su ga voleli iako se non stop dere, laže, petlja. On ni sam nije znao u čemu se nalazi. Imao sam ja prototipa jednog ali ne bi ni posle ovoliko godina da spominjem ime.

T: Pa prošlo je mnogo od tad.

P: Pa jeste da, ali ne bi ipak…

T: Što? Da nije još uvek direktor?

P: (smeh) Ja sam igrao tu jednog zanesenjaka, koji se našao u svom tom ludilu, on lopov među lopovima. Tako da se on osećao iskreno ugrožen od strane svih. Mislio je da oni svi NJEGA varaju, a ne da on nekog vara. Tako da je to ono što je interesantno, recimo njega su deca obožavala. Pa to je nenormalno. Ja sam se zaista osećao lepo u toj ulozi, imao sam i slobodu u snimanju, pušteno mi je da radim šta oću.

T: To smo upravo hteli da pitamo, koliko improvizacije je bilo sveukupno?

P: Pa moglo je biti i malo više ali evo kako je dolazilo do toga npr… U tekstu recimo piše “slušajte vi, gospođo ili gospođice, ne znam kako da vam se obratim” a ja sam to na snimanju spojio gospođice gospođo kao njegovu ne duhovitost nego spetljanost, on je švaler, nikog nije opalio, on je lopov nikom ništa ukro nije i na kraju ode u zatvor.

T: Jel trebao Popara na robiju?

P: Ma nije, u zatvor su trebali drugi da idu. Sad ne mislim na seriju (smeh). Da se razumemo, bilo je i odlično napisanog teksta, vrlo duhovito, vrlo lepo, šarmantno…

T: Za Poparu je bilo karakteristično ono ređanje, rafalni dijalog npr ono kad krene sa Paligorićem, ona legendarna scena.

P: Da da. Ali recimo sam početak, prva njegova pojava kod Paligorića, on ulazi kaže “DA TI JEBEM MATER BARABO JEDNA”.

T: 6 kuća sa 60 spratova.

P: Pa eto, ti znaš bolje od mene tekst (smeh). Ali iz izvesnih razloga, koji su još uvek tajna, moja uloga je nažalost smanjivana i smanjivana, to publika možda nije primetila jer bilo je tu nekih.

T: Kažite nam kakva je atmosfera bila na snimanju?

P: Ma jako dobra. To je bilo doba najveće sirotinje, sankcija, mislim mi ništa nismo zaradili od svega toga.

T: ???

P: To se menjala vrednost para svaki dan. Ali mi smo bili neki ludaci, entuzijasti, neka pobuna je bila u nama da opstanemo kao narod, kao glumci štaviše. I stvarno su to ljudi, kad danas čovek gleda, mi smo to radili kao da počinjemo svoju karijeru.

T: Dobro, velik je to Pavićev projekat. Ono što je kod njega najbolje je to što u potpunosti razvije karaktere likova.

P: Ma nema, on kad ti da ulogu to je napisana uloga, tu nemaš ti šta da lutaš i misliš. Još ako on zna glumca, a obično ga zna, on prema njemu napiše i tu nema greške.

T: Ali za neverovati je da para nije bilo.

P: Ma da, ja i inače nisam nikad postavljao pitanje honorara, jednom mi je Pavić reko “tebe bre čoveče bije glas da ne postavljaš pitanje učešća, koliko ti daju ti potpišeš”. Meni i inače pare nisu bitne, pare se potroše, meni je bitna uloga da se ona meni sviđa i da se ja dobro osećam u njoj.

T: Imamo jedno direktno pitanje ovako, jeste se čuli sa Bebom ili sa Lolom posle snimanja serije?

P: Ne. Sa Bebom sam se jednom video posle serije eto za sve ove godine, tu smo baš pili kafu, jedna prijatna fina pametna lepa devojka kao i Tanja Bošković. Svi su tu bili sjajni glumci i odnosi su bili sjajni.

T: I sa Desimirom Stanojevićem ste imali par susreta u seriji za anale.

P: Pa ja smatram da je moja najbolja scena upravo jedna od scena sa njim, u agenciji, kad se klizam u fotelju. Nikad se nisam tako superiorno u odnosu na tekst i situaciju osećao kao u toj epizodi, čak se i sad nasmejem kada danas pogledam to. Ja pitam reditelja: “jel mogu ja da sednem na vrh ove fotelje pa da skliznem”, on kaži “radi šta oćeš” (smeh).

T: Tu je i vaš mantil odigrao dobru ulogu.

P: Ah pa da, mantil, PA KAD ONA KRENE (smeh). Zaista sjajna scena.

T: Takođe nam je jaka scena kad Paligorić menja gumu na putu, kad vozi na “4 tempirane bombe”, i kad pričate za vadičepove i pampure, scena u hotelu.

P: Ja iskreno ne znam da li je ušla jedna moja improvizacija na snimanju…

T: Kažite samo koja, reći ćemo vam pošto znamo napamet sve očigledno.

P: Kad Lola i ja idemo pa mislim posle toga i kad on njoj govore da će ići kod Veselog Pevca, ja se derem, zatim ona kaže “pazite kako vozite” a ja odgovaram “nemojte da ga budite”.

T: Ima to, ima, da. Da li pogledate sada kada idu reprize na televiziji?

P: Iskreno, ja to ranije nisam gledao ali u poslednje vreme jesam par puta. Gledao sam prošli ciklus sve emisije, ranijih godina nisam zaista.

T: Ono što je dosta interesantno to je da je u samo jednoj sceni prikazana vaša porodica, da li znate razlog zašto Pavić nije produbio to? Pošto je bilo dosta simpatično, cela porodica puna oružja.

P: To je Pavić od mene pokupio, jer ja lično volim oružje. To u seriji je bio moj pištolj. Ja sam ga doneo na snimanje. I jedan i drugi, onaj mali i onaj veći. Ima ona scena kada ja repetiram CZ a Beba stoji iza mene, ne znam u koga sam tad uperio a ona se jadnica uplašila i pala. To je zatvoren prostor, mali prostor, a pištolj ima 15 metaka.

T: Čekajte, bio je napunjen?

P: Pun bre! 15 metaka ceo okvir. Međutim, jednom se prekida snimanje, meni prilazi neki nepoznat čovek i kaže “sa tim pištoljem više nećete snimati”. A sad kad rekoste to, gde sam se ja uplašio? Znate ona scena kada sam sebi uperim pištolj u slepoočnicu i krenem ono pakapakapaka. I sad ja ispraznim ga, isprobam ga 200 puta, nijedan metak unutra, dođe momenat dok snimanja i ja se mislim u sebi “šta ako je nešto ipak ostalo” i povučem jednom, dvaput, triput, ništa. Tu sam se baš preznojio. Dosta neodgovorno sa moje strane ali ja kažem – kriv je lik a ne ja (smeh). Taj sam pištolj prodao, legalno naravno, tako da taj ko ga je kupio a ako ovo bude čitao neka zna da je to pištolj gospodina Popare.

T: Ma tu je falilo više scena sa vašom porodicom. Recimo ono kada žena vadi damski pištolj a sin drži kuburu…

P: E! To je takođe moja improvizacija. Kada kažem sinu “pištolj se nikad ne drži uperen u čoveka” a ja to upravo radim.

T: A čekajte, kada su videli da popularnost Popare raste, što vam nisu dali više prostora?

P: Baš zato. Mene to prati, kažem vam, drugi put već. Tako je i sa Kalabićem bilo, meni su prilazili ljudi i rekli da treba da dobijem Oktobarsku nagradu za to. Međutim nisam, jer gde Oktobarsku nagradu da dobije neko ko je proslavio Kalabića? Sa Poparom je bila drugačija stvar ipak, nije fer da danas pričam o tome ali evo reći ću vam da je to bilo naručeno, da se ja zaustavim radi jednog drugog lika.

T: Ako je to za Lisičiji potok, nećemo o tome više. Čime se trenutno bavi Zoran Rankić?

P: Pa eto, voleo bih da se zna da ja već punih 15 godina u Politici, jednom mesečno, aforizam nedelje je moj. To me drži sad kako da vam kažem, dobio sam 7 vrhunskih nagrada. Za glumu nisam nijednu ali za aforizam jesam, skoro sve koji postoje u ovoj zemlji. To se mnogim ljudima sviđa, mnogi ljudi prate to, kažu mi legendo, ne za glumu nego za aforizam.

T: Ima li neki aforizam ovako iz prve ruke za nas?

P: Ima jedan aforizam koji ću predati sledeće nedelje, kaže: “mi ćemo tek znati ono što sad već znamo”. A sad mi je izašao prošle nedelje: “dobro je, to je ono što ne valja”.

T: A da li vas sada prepoznaju na ulici? S obzirom na to da se niste nimalo promenili, glas je potpuno isti. Bariton je božiji dar izgleda?

P: Bila je scena kad sam bio na Škveru, i sad prolazim pored tribina za vaterpolo i kako prolazim iza mene se ori ono moje “mmmmmmmm”. Gomila dečurlije, omladinaca, svi ponavljaju to, sve se trese od vibracija bokte, bilo me je tako sramota da sam spustio glavu i prošao samo. A i to “mmmmmm” je improvizacija. U tom trenutku mi je došlo da se zaletim i naslonim na onaj štok od vrata i kada sam uradio to “mmmm”, reditelj me je pogledao i samo pitao “dobro bre šta je ovo?!”. I eto, ispostavilo se da je postalo hit.

T: A sećate li se scene kada Laru Simonović pitate: “gde da zabijem kučinu?”

P: Šta gde da zabijem? (smeh)

T: Kučinu, kučinu. (smeh)

P: (smeh) da da. Tu sam se mangupirao. Bilo bi to još bolje sigurno.

T: Za kraj, recite nam, da sada dobijete ulogu Popare, na koga bi se ugledali? Po kome bi gradili lik?

P: Ugledao bi se na sve njih. Popara bi sada drugačije izgledao, on bi danas bio uglađen, držao bi ruke kao katolički pop, on ima neke škole. To je momak koji ne bi bio radikal kao onaj Popara, već bi govorio: mi bi trebali, mi bi mogli, mi mislimo… To su te nove Popare.

Nakon završenog intervju, zahvalili smo se Zoranu na pažnji i mogućnosti da uopšte obavimo intervju sa njim, pa smo se posle rvali ko će da plati turu. Naravno, Tarzanija je pobedila pa smo se dogovorili da sledeći put turu plati gospodin Popara. Čekamo sledeću turu.