Iskreno nepokajanje jednog psihopate
Prvi put je bilo najteže. Pucala me neviđena trema danima. U utorak sam odložio za sredu, u sredu za četvrtak, u petak je bio neki svetac, aj kao da ne grešim dušu, pa sam odložio za ponedeljak jer jebiga, velike stvari se ne počinju vikendom. Noć nedelja na ponedeljak je bila besana, naravno kao i nekoliko prethodnih. U ponedeljak ujutru sam u ogledalu video leš Ruške Jakić i rešio da više odlaganja nema. Večeras u 9 i tačka.
U trenutku kad sam ga izvadio i ušao, ona je delovala zbunjeno koliko i ja. Realno, nije se znalo ko je uplašeniji. Bukvalno je malo falilo da ga ispustim iz ruke, al srećom nekako sam se pribrao i smirenim glasom joj rekao: “Vadi novac iz kase i daj mi mobilni.” Kao večnost je delovao trenutak od naredbe do izvršenja. Usrala se, verovatno joj je kroz glavu prošlo kako može da završi istranžirana, kako će muž da počne da jebe klinke iz srednje frizerske 2 meseca nakon njene smrti i tako ta sranja. Strpao sam novac u kesu, kesu u jaknu i istrčao napolje.
Put do gajbe je bila Odiseja. Danima sam na karti crtao najbolju taktiku kako da zavaram trag, tako da se maršruta od nekih 2 kilometra ortogonalnom uličnom mrežom od prodavnice do stana pretvorila u jedno 20, koje sam prešao menjajući 8 linija gradskog prevoza uz taktiku presvlačenja usred Zvezdarske šume u kojoj sam sakrio bek ap odeću.
Zanimljivo je kako novajlija u nekom poslu uvek ima osećaj kako svi oko njega znaju šta je upravo uradio. Pogotovu ako je radnja socijalno neprihvatljiva. Ja sam tripovao da ceo Beograd povraća po balavom klincu koji je orobio dućan za čitavih nekoliko desetina soma dindži. U suštini, njima se jebalo, gledaju ljudi svoje probleme. Ali ja sam tad mislio da gledaju direkt u mene. Dok sam se vozio u 16-ici, unutra su ušla dva pandura. Kraj. Zatvor. Bruka pred familijom i prijateljima do konačnog dolaska Grima Ripera. Dok sam ja stvarao sliku kako će raznorazna zatvorska marva da gura svoje ogavne kite u moj rektum, jedan pandur je kukao drugom kako ga je Sanderlend ojadio za 24 iljade, dok je drugi rezignirano odmahivao glavom u fazonu „država nešto da uradi“. Nekako sam uspeo da sačuvam sadržaj želuca i ne istovarim ga pre vremena u gaće, progutao knedlu veličine čačanske šljive i izjurio iz autobusa.
U trenutku ulaska u gajbu, puls je kucao kao da se borim za tačkastu majicu na Pirinejima. Ispovraćao sam se, istuširao i skuvao neko sranje od čaja, hibiskus čini mi se. Onda sam shvatio da sam prešao liniju, više nije bilo nazad. Danas kad pogledam na to, shvatam koliko su to sve bile bezazlene stvari.
Brzo sam ušao u štos. Već treća pljačka je bila laganeze. Ono, bez ikakvih priprema. Nakrkam se kulena i jogurta i krenem. Uđem, uzmem pare i pravac kući. Bez osvrtanja, razmišljanja kako me neko gleda i ostalih gluposti. Uvek sam dobro birao tajming za akciju tako da nije postojala neka velika šansa da se desi šta nepredviđeno. Nekad sam čak imao toliko vremena da prodavačici uputim i kompliment, sve vreme bolesno mašući nožem za lebac koji sam uvek koristio.
Najviše sam voleo dan nakon pljačke da kupim Blic i uz doručak u rubrici „hronika u poslednjih 24h“ čitam o sebi. „Nepoznat muškarac u kasnim 30-im, visok oko dva metra, sinoć oko 22h opljačkao prodavnicu u Venizelosovoj ulici“. Ili je prodavačica bila pijana pa je pobrkala sve moguće podatke koji bi me opisali, ili je novinar mastiljar završio bajat krek, u svakom slučaju totalno je jasno zašto se prema statistikama, tek svaki deseti zločin rasvetli. A ja nisam želeo da budem u deset posto najgorih, nikako nisam, to bi mi zaista sjebalo ego.
Međutim, ego je počeo da biva nedovoljno nahranjen. Pljačke su postale dosadne i naleti adrenalina su postali jadni. Umesto da se posle akcije oznojim ko životinja, odlazio sam na trčanje po kraju čisto da održim tonus. Negde u to vreme se pojavila serija Dekster. Pogledao sam trejler i u principu mi se svidela osnova, ali bez pičkinskog ograničenja da žrtve moraju biti kriminalci koji su izbegli ruci pravde. Koga zabole za te ograde.
Nekih mesec dana nakon toga, rešio sam da debitujem. Odavno me nije radio adrenalin kao tog dana, nekako sam se osećao ponovo živ. Žrtvu sam upoznao desetak dana pre toga, tokom redovnog trčanja u kraju. Kul riba. Da sam normalan verovatno bih uživao u izlascima s njom, dočecima Novih godina, zajedničkim romantičnim proučavanjem sazvežđa tokom vrelih letnjih noći. Ali jebiga, nisam normalan bar prema nekim normama koje su prihvatljive većini. Umesto da joj pokažem Orion, Mala kola i zaprosim je u budućnosti, rešio sam da budem direktan. Malo ubedljivog foliranja i laganja tokom prva dva dejta i pravilo trećeg dejta se ostvarilo. Doduše, umesto orgazama dobila je vrhunski naoštren Solingen nož pravac u levu prekomoru.
Ruka mi je iznenađujuće bila precizna, ni trunke one nesigurnosti i straha kao prilikom prve pljačke. Samo čist C9H13NO3. Ne postoji osećaj kojim se može opisati proboj ljudskog mesa. Ni previše glatko, ni previše teško, onako sa merom i koliko je dovoljno za uživanje. Oči nesrećne devojke su se očas iskolačile, zenice su zaigrale i posle par bolnih uzdaha, nastala je mukla tišina. Stajao sam nekoliko minuta nad svojim remek-delom, a onda čestitao samom sebi. Rembrante, gde si sad kad treba da preneseš momenat sreće na platno? Pošto je Rembrant odavno bacio kašiku, trebalo se i rešiti dokaza. Stara izreka kaže: Veliki problem se rešava tako što ga podeliš na veliki broj manjih delova. Hm, da li su Njutn i Lajbnic na sličan način došli do teorije infinitezimalnog računa? Dok sam diferencirao žrtvu po x, y i z i ujedno obnavljao svoje znanje iz matematičke analize, osećao sam totalni spokoj i smirenost. Delove sam spakovao u nekoliko torbi i transportovao na mesto koje sam već pominjao u jednom tekstu.
Kasnije je sve postalo rutina, ali ne rutina koja bledi i postaje dosadna već ona koja svaki put iznova donosi jednaku amplitudu zadovoljstva. Novac koji sam zaradio u svom ranijem poslu secikese sam neprestanu ulagao u novi, koji se pre može nazvati hobijem jer je neprofitabilan, makar u ekonomskom smislu, i realno je skup jer za svaku akciju treba obezbediti potrepštine za sklanjanje i poslednjeg kvarka koji može da bude iskorišćen kao eventualni dokazni materijal. No to mi nije predstavljalo problem, čovek treba da ulaže u ono što voli bez osećaja krivice.
Negde posle četvrtog ubistva, mediji su počeli da bruje kako se u Srbiji pojavio serijski ubica. Neko je uspeo da poveže da su sve četiri žrtve ženskog pola i odmah je počelo masovno iskenjavanje o tome kako je ubica analitični genije koji ubija tačno po određenom paternu koji treba utvrditi. Toaletodi su se utrkivali ko će da objavi senzacionalniji naslov: „UBICA UBIO“, UBICA SLUŠAO SLEJER PA POČEO DA UBIJA“ „UBICA UBIJA SAMO ŽENE MLAĐE OD 90 A STARIJE OD 14 GODINA“. Bio sam dirnut svom tom pažnjom, ali i iskreno zabrinut tolikom količinom gluposti. Pa jebem vas usta, nije sve ko u knjigama i holivudskim produktima. Ne, ne treba mi jebeno nikakav obrazac, ne tražim devojke kose boje lana, koje nose roze mašnu i imaju klempavo levo uvo na kom nose 4 minđuše. Ne, jebeno, ko bi se smarao tim detaljima. Dok su svi pokušavali da povežu karike koje nedostaju, ja sam šarao koliko mi je mašta dozoljavala u pogledu mesta na kojima bih regrutovao svoje žrtve. Internet je Meka, ali sam ga konzumirao oprezno i povremeno. Uostalom, najbolje je utopiti se u masu i izgledati normalno. Izlasci, pijaca, neobavezna popodnevna šetnja, pisanje na Tarzaniji, sve dolazi u obzir, bitno je samo ne biti sumnjiv.
