Istina je negde kod Male Moštanice
SUBOTA, 19. maj, 19:57
Smrknuta lica okupljena za stolom nisu znala zašto su tu. Došli su jer im je tako rečeno, ali pravi razlog nisu znali. Memljiva prostorija u kojoj je svaki udisaj u nosnice uvlačio smrad ustajalog rasola i pacovskih govana bila je osvetljena čkiljavom sijalicom, koja je, prekrivena prašinom i ispljuvcima muva, sijala još slabije i delovala kao da će je i najmanja promaja ugasiti. Osim sijalice i zidova – dva oronula i dva improvizovana od letvi i kartona – u prostoriji je bio samo još pomenuti sto pristojne izrade i četiri jednostavne stolice zauzete napetim telima.
Najkrupnije od tela pripadalo je Mladenu Capiću, vremešnom smenskom radniku na visokim pećima obrenovačke elektrane. Na stolici desno od Capića šćućurila se Jelisaveta Markov, mršava starica iz Perleza koja je bogobojažljivo rasplitala i ponovo vezivala svoju maramu, kao da izvodi nekakav drevni ritual protiv tenzije. Preko puta starice sedeo je Marjan Stupar, po zanimanju večiti apsolvent geodezije, a u slobodno vreme mirijevski mangup. Ni njemu trenutno nije bilo do mangupiranja – mirno je, u mraku svoje kapuljače, čekao da se nešto desi. Na četvrtoj stolici sedeo je sredovečni Zoran Ratković, vozač C, D i E kategorije. Ličio je na vođu te čudne bratije jer je jedini gledao pravo u ulaz prostorije, strogo, kao da želi da pogledom provali zakatančena vrata. Da je nekome bilo do toga, mogao je na stolu ispred Zorana da primeti zgužvani tiket kladionice Mocart, na kojem je pola prosečne srpske plate bilo uloženo na L.A. Lakers – Oklahoma Thunders 2, bez hendikepa.
„Deco, ja sam za to da mi prijavimo stvar policiji“, prekinula je avetinjsku tišinu bezuba starica. „Nema nam od ovog ćeifa, bolje da javimo dok nije kasno.“
„Umukni, baba, kao da bi neko verovao tebi i trojici klošara“, brecnuo se Marjan.
„Ja klošar nisam. Ako preživim ovo veče, čeka me penzija, svoje sam pošteno odradio, a ti bi mogao bar malo obraza da imaš, kad već nimalo staža nemaš“, uvređeno je gunđao Capić, ali više nekako za sebe, kao da zastupa sve stare generacije u večitoj parnici protiv novih.
„Tišina. Čekaćemo“, presudio je Ratković i počeo novu, mučnu tišinu.
Mladen, Jelisaveta, Marjan i Zoran nisu znali zašto su pozvani baš ovde, ali su svakako znali zašto su pozvani baš oni.
NEDELJA, 6. maj (13 dana ranije)
Neženja i brkajlija Mladen Capić je, kao i nebrojenih nedelja pre toga, posrkao kafu bez šećera, izašao iz svog stana u ulici Čolak Antinoj i kod Sajma ušao u „Lastin“ autobus koji sa glavne beogradske stanice ka Obrenovcu polazi u 5:00. Čekao ga je radni dan u prvoj smeni, odbrojavanje lopata uglja koje ima da odradi do penzije, kada će dane provoditi na Kalemegdanu u vršnjačkoj prepirci oko aktuelne političke situacije te zabrinutom coktanju na damine gambite i rokade koje vuku šahisti.
U autobusu sasvim napred sedela je stara seljanka čiji su saputnici bili brojni cegeri i pletene korpe. Zanimala se vezivanjem svoje marame, tragajući za perfektnim čvorom, kao da je to najvažnija stvar na svetu. Jelisaveta Markov se ukrcala na glavnoj stanici, pošto ju je iz Perleza dovezao zet koji radi u rakovičkoj fabrici motora. Starica se nadala da će prodati sir i jaja u Obrenovcu – u njenom seocetu to nije imao ko da kupi, a na pijacama glavnog grada konkurencija je prevelika.
Capić je, osim starice, registrovao još samo pijanog mladića u šaragama. Glava mirijevskog mangupa Marjana Stupara ritmično je tonula kako ga je san hvatao, i opet se dizala kako se on tom snu opirao. Iz sredine autobusa delovalo je da Marjan, poput kvočke, kljuca nepostojeće zrnevlje, a u stvari se zaputio u Obrenovac da devojci objasni kako nije lepo raskidati putem SMS-a, pogotovu ne subotom uveče kad je čovek ionako orijentisan na napijanje pa mu dodatni emotivni razlozi nikako nisu potrebni.
Dosadni pejzaži su promicali sa obe strane autobusa koji se štektajući kotrljao ka Obrenovcu. Mladen je napamet znao da će levo videti Bele Vode, da posle njih dolazi Železnik, pa Ostružnica pa Umka, kao što je znao da nedeljom u pet ujutru uz put ne može videti ništa vredno pažnje. Dok se Sava lenjo uvijala sa desne strane, levo je, u mreni jutarnje izmaglice, video Malu Moštanicu i setio se svoje davne moštaničke ljubavi. Prvi put su se voleli uz plot, a danas, čitav život kasnije, betonske ograde stigle su i u Malu Moštanicu, da zdrobe plotove i sećanja. To nije bila obična ljubav. Nju je Mlad… BAP!!!
Autobus se najednom zaneo, šofer je kočeći pokušavao da zauzda limenu grdosiju, staričini cegeri bili su svuda, mladi sir se valjao štrokavim podom „Lastinog“ autobusa kada ga je vozač najzad ukrotio. Pijani mladić bio je konačno sasvim budan i, u trenutku otrežnjen, kretao je da vozaču objasni da putnici nisu krompir. Vozač ga je preduhitrio: „Pukla guma, pizda joj materina“, grmeo je Zoran Ratković, ustajući sa šoferskog sedišta da izađe u sveže prigradsko jutro.
Predusretljivi Capić je odmah pošao za njim ne bi li, ako je to potrebno, na raspolaganje stavio svoja skromna laička znanja o menjanju guma i sitnim popravkama motornih vozila. „E kurac, nemam rezervnu!“, kleo je Ratković na šta Capiću nije ostalo drugo nego da i on psuje – istina, u sebi i bez preoštrih reči – državu u kojoj autobusi smeju da idu na put bez rezervne gume. U pitanju je bila prednja desna, ali je isto tako mogla biti i zadnja leva – rezervne nema pa nema. Uskoro je pored puta stajao i mladi Stupar, nervozno telefonirajući te bivajući još nervozniji što mu na pozive očigledno niko ne odgovara. Konačno se, tiho jecajući, iz autobusa spustila i stara Jelisaveta, kecelje umazane jajima i sirom koje sada nikome neće prodati.
Događaji iz sledećih sekundi ujediniće ovu šarenu četvorku zauvek, vezom koja nije ni krvna ni kumska, ali je izvitopereno moćnija od svih zemaljskih veza. Desilo se upravo ovako: Dok se Zoran Ratković, vozač „Laste“, hvatao za telefon da pozove dispečera, iz kanala pored puta pojavljivali su se pipci nalik na one kod hobotnice. Prvi, drugi, treći pipak vukli su van kanala amorfnu telesinu tamnog, sluzavog stvorenja. Capić više nije psovao u sebi, starica nije jecala, preostala dvojica nisu telefonirala – četiri ljudska bića nemo su blenula u jedno biće koje nije bilo ni ljudsko ni životinjsko.
Niko nije pucnuo prstima da iluzija prestane, nije bilo budilnika da prekine san – pred njima je, na javi, nadomak Male Moštanice, stajalo biće dečije veličine, sa osam pipaka kojima se spretno kretalo i još četiri finija, tanja pipka, postavljena više, kao ekvivalent onoga što su ljudima ruke. Kreatura je na vrhu zaobljenog tela imala džinovsko oko, koje je imalo pregled celog trodimenzionalnog prostora. Ispod oka bile su rupe za disanje. To je sve što su, od šoka paralizovani, na ovom biću primetili Mladen, Zoran, Marjan i Jelisaveta.
Stvorenje, nimalo impresionirano situacijom, nakašljalo se i hrapavim glasom sa čačanskim akcentom reklo: „Budite sledeće subote u osam uveče u podrumu zgrade u Kursulinoj 18. Dakle, sledeće subote, ne ove sada koja će doći, nego one iza nje. Stalno nastaju zabune kad čovek kaže ‘sledeće subote’. Nemojte kasniti, imam posle neke obaveze“, izgovorilo je stvorenje iz nepostojećih usta, odvuklo se nazad, iz kanala izvuklo ganc novu „Tigrovu“ gumu za autobuse i zatim se pretvorilo u – ništa. Četiri zabezeknuta ljudska bića koja su ostala sa strane su ličila na zamrznuti snimak.
