Istina je negde kod Male Moštanice
SUBOTA, 19. maj, 20:00
Marjan ga je prvi primetio. Stvorenje se pokazalo u uglu podrumske prostorije, pipcima zalepljeno za zid pod uglom od 90 stepeni. Onda su ga videli i ostali. Sada im nije delovalo ni strano ni strašno – nonšalantno je iz pregrade na koži, nalik kengurskoj torbi, izvadilo paklicu vranjanskog „Vikenda“ i pripalilo cigaretu, uvlačeći duvan i nikotin kroz rupe za disanje. Onda se zakašljalo strašno, kao da ima tuberkulozu. Capić je priskočio i potapšao ga po leđima – mada je stvorenje sa svih strana bilo jednako, Capić je držao da su leđa nekako uvek pozadi.
„Hvala, Mladene“, progovorilo je. „Unakazi me krdža, ali šta ću kad volim. Elem, da se upoznamo. Ja sam Srboljub, vaša cenjena imena znam te je ovaj oficijelni deo gotov.“
„Izvinite, Srboljube, a ko ste Vi? Mislim, jasno je, Vi ste Srboljub, sada ste rekli, ali šta ste Vi, ako nisam indiskretan?“, ušeprtljano je pitao Capić.
„Pitanje je na mestu, molim te da mi ne persiraš i da me zoveš Srba, pa naši smo, majku mu“, počelo je stvorenje svoju priču. „Pripadam rasi dvanaestopipnih samuhandera sa planete Melton XXXY koja je udaljena tačno 8.260.8… uglavnom, jebeno je daleko. Odgajan sam patrijarhalno, čestito i ubeđeni sam srbofil. Tu je i početak problematike – moj kum je, naime, mađarofil iz meni nedokučivih razloga pošto je opšte poznato da su Mađari hulje i probisveti. Takođe, moj kum, kao i svaki trinaestopipni samuhander, misli da je najpametniji na svetu, samo zato što ima taj 13. pipak koji ionako nema funkciju nego visi kao kurac na početku pornića, božemeoprosti. Kako je deo mog vaspitanja gajenje zinata, još sam ljudske 1993. godine, u vreme najgore inflacije i sankcija, rešio da se opkladim sa kumom da će za ravno 20 ljudskih godina, dakle 2013, Srbija imati veći bruto-društveni proizvod, u daljem tekstu BDP, od Mađarske“, pričao je Srboljub, zastajući samo da povuče dim u međuvremenu dogorele cigarete.
„Ala si se zajebao sa tom opkladom“, uleteo je Zoran Ratković.
„Ala si se ti, Zorane, zajebao sa Oklahomom! Pa moraju i Lejkersi nešto da dobiju, nije Brajant sa drveta sišao. A što se moje opklade tiče, zato sam ovde, da se pobrinem da pobedim. Ne bih smeo ovako da utičem, ali šta ću, mućkanje mi je u krvi. Zato mi trebaš ti, Mladene Capiću!“
„Zašto ja?“, pitao je ložač obrenovačke elektrane pred penzijom sa dozom uvređenosti što se sada, na kraju blistave karijere u kotlarnici, uvlači u nekakve mućke i moralne kaljuge, ali i dozom ponosa što baš od njega zavisi sudbina zemlje i vanzemaljčeve opklade.
„Zato što radiš u TENT-u, a ja imam neku fobiju od vatre i visokih peći. Sutra kad odeš na posao u peć ćeš, osim uglja, krišom ubaciti i ovo“ – Srboljub je pružao Capiću loptastu, spljoštenu masu, veličine jajeta. Mladen Capić je oprezno uzeo predmet – bio je braonkast i mekan poput plastelina.
„Šta je ovo?“, nepoverljivo je pitao Mladen.
„Govno!“, odbrusio je Srboljub, paleći novu cigaretu. „Stvarno, to je izmet ženke parikusa sa naše kolonije Ćupritera. Ženke parikusa seru jednom u hiljadu godina i njihovo govno je najmoćniji poznati energent u našem i vašem kosmosu. Ovi iz drugih kosmosa tvrde da imaju nešto bolje, ali čiste špekulacije, ako mene pitate.“
„Zašto to da ubacuje u peć?“, javio se opet Zoran, osećajući se nepravedno zapostavljenim.
„Zato što će, kada ovo bude u pogonu TENT-a, ta elektrana najednom proizvoditi više struje nego čitava Zemlja. Ovo govno je moćnije od svih energija vetra, vode, nuklearnih fisija i kuraca. Srbija će, htela, ne htela, postati keva za izvoz struje, u zemlju će se sliti toliko para da nijedna vlast neće stići da ih pokrade, vama će svanuti, a ja… ja ću dobiti opkladu“, trijumfalno je završio Srboljub, odbijajući savršeni kolutić dima.
„Ali… ali to je varanje“, procedio je Capić.
„Ne glumi kaluđera, Capiću. I moj kum garant pomaže Mađare pa sam rešio da mu zavučem stručno. Pokušao sam još 2000, namontirao izbore da pobedi Koštunica, mislio biće bolje…“
„Kako namontirao? Pa Koštunica je stvarno pobedio, to svako zna“, javio se Marjan Stupar.
„Ćuti, mali, tad si još pišao u gaće i molio mamu da ti kupi Pertinijeve kocke. Sloba je imao 65 posto, penzionerska govna glasala, jebiga…“
„Znao sam da smo i tada pobedili i da nam je to oteto“, više je za sebe rekao Capić.
„…ali vi ste svi lopurde i ništa nije vredela smena vlasti“, dovršio je vanzemaljac Srboljub.
„Čekaj, sine, da te pitam“, javila se prvi put baba Jelisaveta Markov, „kako si ti nas našao? I što baš nas, crni sinko?“, pitala je, razvezujući maramu.
„Majka, pokvario nam se prenosnik signala na Meltonu XXXY – i slučajno sam sa Zemlje počeo da dobijam snimke od tri dana unapred. Tako sam video autobus i vas četvoro u njemu. Opušteno seo u letelicu i došao na vreme da vas stvarno zateknem na putu i bacim eksere pod točkove“, odgovorio je Srboljub.
„Kuku, a šta ću ti ja, bedna?“, jadikovala je Jelisaveta, vezujući maramu.
„Ti mi, bako, trebaš zbog sira i kajmaka. Raspitao sam se u Perlezu, kažu tvoj kajmak je čuven, a ja sam slab na to čobansko predjelo, znaš već, kajmak, urnebes, duvan-čvarci, pihtije, kozji sir, zlatiborski pršut… Mada, ima još nešto. Tebi je, majka, onaj mlađi zet Mađar. Ne znam kako si to mogla da dopustiš, ali nema veze. Uglavnom, taj ološ prekosutra ide za Segedin da pazari. Ti mu sutra u rakiju podmetni ovo i mirna Bačka“ – Srboljub je pružio Jelisaveti bočicu sa prozirnom tečnošću, nalik vodi.
„Da ga otrujem?“
„Nećeš ga, majka, otrovati. To je serum pundravac-QQ-47, genetski modifikovan da deluje samo na Mađare. Čovek pogođen serumom, kada dođe na radno mesto, umesto da radi – igra čardaš. Dakle, ovime inficiramo tvog zeta – ionako ništa ne radi, a on će to lepo u Segedinu preneti drugim Mađarima. Za par dana će svi Mađari igrati čardaš umesto da rade, svet će ih ismejati, a BDP će im potonuti na nivo Bangladeša. To mi je čisto da budem siguran, ako Capić zasere sa govnetom“, pričao je Srboljub, polako silazeći sa zida.
„A šta ću ti onda ja?“, pitao je Marjan, željno iščekujući svoju ulogu u diverziji.
„E ti mi ne trebaš, kome još treba propali student pa još geodezije. Tebe ću morati da uništim neuronskim dezintegratorom!“
„Nemoj, molim te kate molim!“, kukao je mirijevski mangup Marjan Stupar.
„Dobro, neću, ali nikome da ne pričaš o ovome.“
„Neću, keve mi!“
„U redu. Ionako bi bio skandal ako bi na Meltonu ovi smarači za ljudska prava saznali da sam ubio čoveka. Gore nego kad ovde kod vas ubiješ kuče. I još nešto, Marjane: nemoj više da se tangiraš zbog one drolje, ionako ju je pola Obrenovca hm… spoznalo, ako me razumeš.“ Srboljub je usmerio oko ka Zoranu Ratkoviću, vozaču C, D i E kategorije. „Zoki, misija koju ću tebi poveriti nije ništa manja ni benignija od ove koja je poverena Capiću. Treba da mi ponekad uplatiš neki tiket u Mocartu, na Melmanu zabranili klađenje, živ nisam. Ti, Zoki, voliš da se kladiš?“
„Pa ponekad, onako, da mi bude zanimljivije da pratim…“
„Ne serendaj, noćas si na Duranta stavio celu platu i okinuo.“
„Pa dobro, ali vadim se večeras, imam fiks. Bajern dobija iz keca, biće mnogo golova, dvoumim se između 5+ i 6+…“
„Biće 1:1, Čelsi osvaja na penale“, mirno je odvratio Srboljub.
„Kako znaš?“, pitao je Ratković.
„Pa rekoh ti da nam je pokvaren prenosnik signala i da vidim sve tri dana unapred. Ali reći ću ti, onaj Roben je neviđena pičketina. Uh, već je 20:30, zadržao sam se, a moram da vozim do Minhena, na finale. Da vidim još jednom tekmu, uživo.“
„Pa što se ne teleportuješ lepo?“, pitao je Marjan.
„Zato što mi je jebeni teleport na pripejdu, sve sam istrošio kad sam po Knezu vijao ženske. Sisa tamo, dupe ‘vamo, ko bi odoleo. Ostajte mi zdravo, braćo Srbi i sestro Srbkinjo!“, rekao je Srboljub pre nego što je nestao neobjašnjivo, isto kako se i pojavio. Vrata podruma su se sama otvorila, a četiri ljudska bića nepomično su sedela, sređujući utiske. Minut kasnije Ratković se trgnuo.
„Mali!“, drmusao je stondiranog Marjana za rame. „Mani sad da misliš na žensku, lepo ti reče ovaj da je drolja. Nego, trči do Mocarta, ima tu kod Kalenića, uplati mi tačan rezultat 1:1. Evo ti 15 iljada, stavi sve. Ha, kako ću sada da napušavam Badžu i Stevu kad se budu kurčili da imaju dojave iz engleske konferencije…“
