Jedan posebno gadan dan u domu

Probudio sam se sa glavom koja je otkidala kao da sam je celu noć udarao o ram kreveta, što i nije bilo sasvim nemoguće jer jastuk nisam imao, a posteljina je izgledala kao samo malo čistija verzija Džajine zatvorske odeće. Žmirkanje krmeljivim očima mi je pomoglo da skontam da se nalazim u nekoj velikoj sobi, na donjem krevetu na sprat i da u prostoriji ima još bar dva takva. I dalje mi je sve bilo mutno, ali moj mozak koji se vukao kao prebijeni puž posle kilometara i kilometara vinjaka kojih sam prosuo po njemu je i dalje nekako radio. Sledeće čega sam postao svestan bio je smrad. Zdibalo je kao da je neko u kazan za rakiju strpao prljave gaće i čarape za radni staž od, brat bratu, 25 godina, zatim se pokenjao unutra, popišao, ubacio Isidoru Bjelicu, sve to zatvorio i potpalio. Bilo je veoma blizu pakla, ali, pošto prave Nataše Kandić nije bilo u blizini, usudio sam se da ubedim sebe da nisam umro i da nisam u paklu, a čak i da jesam, da može da bude mnogo gore.

Uprkos vonju na hiljade i hiljade brutalno ubijenih čarapa oči su mi se privikle na svetlo pa sam sada mogao da razaznam i svoje drugove na ovom nemilom mestu: krevet preko puta je gore bio prazan, a u donjem mi je oči dobrano spržila prilika nekog mršavog tipa u Hello Kitty pidžami i onim pufnastim sranjem preko očiju koje (naročito debilne) žene nose.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”] Ovako nešto. Mislim da ima i na Lerdiju.[/typography]

Krevet desno mene nije bio naročito zanimljiv: dole je bio lik koji neodoljivo podseća na Caneta iz Partibrejkersa.Iz gornjeg kreveta je virio biceps veličine nekog ovećeg proizvoda Slobode Čačak, a iznad njega se ponosno vijorila sisurina savršeno izvajana mnogobrojnim blagodetima koje je donela Industrija hemijskih proizvoda Prahovo. Krevet iznad nisam mogao da osmotrim, ali je duboko brundanje i salo koje se prelivalo sa ivica davalo slikovitu predstavu o njegovom stanovniku (za koga sam kasnije saznao da se zove Ratomir Milivojević, poznatiji kao Grtalica).

Glas mi se dovoljno povratio pa sam mogao da komuniciram sa ovim stvorenjima s kojima sam, silom prilika, nateran da sarađujem. Obratio sam se Canetu jer je od moje nezavidne družine on delovao najnormalniji.

— E… Cane.

— Ko, ja? Zašto me zoveš Cane?

— Hehe, ma, nebitno. Nego, reci ti meni, gde sam ja? Kako sam dospeo ovde? Nešto mi je sve mutno,poslednje čega se sećam je Šone Blok kako donosi neku houm-mejd raćiju izuvaču, kaže, čuv’o mu deda za ispraćaj u vojsku. Posle toga mrak. Ne bih se sećao ni da me je napastvovala grupa Japanaca poluosovinom od Tojote.

— Kako gde, pa ti si u domu učenika. Da se razumemo, ni ja pojma nemam kako si završio ovde, na tvom mestu je do pre par nedelja spavao debeli Mita Gangrena, a onda umro. Pravo da ti kažem, i boli me kurac za tebe, dobijemo novog idiota svakih mesec dana. E da, kad smo već kod Mite, pazi na tu plavu fleku kod nogu, nije bezopasno.

Ovaj razgovor mi se uopšte nije dopao, ali sam barem nadalje uspeo da saznam da se nalazim u Velikom Kamenjarniku, što je jedno dva sata vožnje od mog bednog studentskog stana. Izgleda da mi zasad nije preostalo ništa nego da provedem ceo dan ovde, nadam se da niko od nadređenih (ili “jebenih fašističkih govnara”, kako ih je Cane ogorčeno zvao) neće provaliti da se švercujem. Telefon mi nije bio u funkciji a pritiskom na tastere  ispadali su mali komadići čvaraka koje sam po svemu sudeći ispovraćao veče pre, tako da nisam gajio nade da ću ga vratiti u funkciju. Fiksnog telefona u sobi je bilo, ali u delovima: glavni deo je bio ispod kreveta, brižljivo uvijen u Grtalicine gaće, tastatura je služila kao podloga za jelo i bila je umazana senfom i sosom od barotine, a slušalica je stajala u kanti za đubre koju niko nije izbacio još od kad je Ivan Ivanović poslednji put odvalio dobru foru (“Ma, bacili smo je jer smo terali malog Kimija da je gura u rč, od tad je ovakav”, sa osmehom mi je objasnio moj novi drug, pokazujući glavom na mršavka u roze pidžami).

Vikend je, objasnili su mi, pa niko ne ustaje rano te je moj trenutak buđenja bio negde oko 12 sati. Iako me je svaki deo tela boleo odlučio sam da ustanem i pođem sa svojim prijateljima u nevolji na ručak u menzu koja se nalazila sprat niže. Bio sam pun radosti jer ću konačno strpati nešto u svoj studentski trbuh koji ionako nije navikao na preterano obilnu hranu.

— Šta ima za ručak? — pitao sam Gvozdena, čije su sise sada prkosile zakonima fizike dok je bez majice hodao kroz hodnik.

— Govna, kao i svaki drugi dan — veoma ravnodušno mi je odgovorio, ne skidajući pogled sa svog bicepsa koji je fascinirano stiskao i opuštao, kriveći vremensko-prostorni kontinuum u procesu.

Kada smo stigli u menzu, sva moja pritajena nada da se Gvozden šalio pala je u vodu. Alfa tetkica je u fotelji iza duvala tompus i dizala teg od des’ kila jednom rukom, dok mi je tetkica niži feldmaršal sipala nešto veoma sumnjivo u tanjir. Bilo je previše čvrsto da bi se nazvalo supom ili nekakvim sosom, previše tečno da bi se nazvalo piletinom, i previše ogavno da bi se nazvalo hranom. Moj zgađen izraz lica primetila je alfa tetkica i fiksirala me pretećim pogledom koji bi mogao da ubije omanjeg jelena (životinju, ali i pivo). Palo mi je na pamet da tako i dolaze do mesa koje nam spremaju.

— Šta je, bolan, ne sviđ’ ti se? —

— Ma ne, tetkice, nego… —

— Ako ne’š, imamo i ovo ovdje, za ove koji poste, ja mog kera ‘ranim s to pa ostane ponekad. O’š? —

Kulturno sam odbio jer je ovo pitanje isuviše zvučalo kao “ako nećeš govna, ima malo proliva, ostalo od juče”,samo u izgovoru gospođe koja nije preterano rečitativna. Kasnije, sedevši za stolom, bilo mi je mnogo zabavnije pokušavanje da odgonetnem šta se tačno nalazi u smesi koju sam dobio. Uspeo sam da pronađem 5 komadića ‘leba, 4 komadića paprike, jedan jevrejski komad živog krompira i 0 komada mesa. Paradajz salata bi možda bila i najsvetlija tačka ovog obroka da na vrhu nje nije blejalo nešto što neodoljivo podseća na klitoris. Kako bi klitoris dospeo ovde, nisam imao ni želje ni mogućnosti da razmišljam.

Ustao sam od stola i dalje grickajući hleb koji je izgledao najbezbednije od svih namirnica koje su mi servirali. “Hleb je od juče”, rekao je Cane, koji je izgleda prihvatio da mi bude vodič kroz ovu ludaru. “Ako hoćeš današnji hleb, dođi na ručak sutra”, rekao je a zatim se nasmejao. Hteo sam da mu kažem da je odvalio megaidiotsku foru ali nisam želeo da mu se zameram. Trebalo je izvući živu glavu i ne dopustiti nikom da je tokom noći namaže majonezom, ošiša, smrska ili izloži najnovijoj epizodi “Dva i po muškarca”, a to je značilo da pazim kako razgovaram sa hardkor domcima.

Vreme posle ručka proveo sam u sobi. Monotonost motanja neke boga-pitaj-čije vutre koju sam ja odbio (jer sam želeo da zadržim status osobe koja nema rak, sifilis, herpes, sidu, kamen u bubregu, reumu i rupu umesto pluća) prekinuo je Grtalicin zvučan ulazak u sobu. Već razjebana vrata sa natpisima kao što su “DUVAJ GA ZVEZDO” i “KO MI UKRO PSIHOLOGIJU ČETRI ISPREVRTO SE NA IBARSKOJ DABOGDA CRKO MAJCI DOJUTRA” su se opasno klatila, a još jedan komad trulog ragastola je pao nakon što mu je presudila Grtalicina glavudža, nasađena na obiman trup ispunjen slaninom, bez ikakvog vrata između, kao kod Sneška Belića. U rukama je nosio šest pašteti u socijalnoj PREMIA proizvodnji, od kojih je tri dobacio meni, Canetu i Gvozdenu a tri posadio za sto i seo da ih proždrne.

Večera je prošla u sličnom maniru. Međutim, pošto smo bili prvi tamo imali smo privilegiju da podelimo prvih (i jedinih) 6 parčeta pice bez kačkavalja, pečurki, maslina, a salamom u obeshrabrujućim tragovima. Alfa tetkica je i dalje kulirala u kasarni ali je ovaj put fizički posao obavljala tetkica stariji zastavnik prve klase. Obrok je prošao uz zvuke Gvozdenovog neodobravanja ovako visokokaloričnog jela (iako se domska hrana u energiji po kubiku ne razlikuje mnogo od vazduha), Canetovog objašnjavanja domske hijerarhije meni i Grtalicinih dubokih bas mumlanja i podriga koji su ulivali strah u kosti i otkrivali ceo njegov nedeljni jelovnik, pa čak i malo čorbastog koje je jeo kad je onomad išao kući za vikend.

Posle večere smo se popeli nazad u sobu samo da bismo čuli da se neko (ponovo) iskenjao u tuš kabinu. Iako sam bio spreman da poverujem da to rade ljudi kao Grtalica i njemu slični kad im prigusti tokom tuširanja, a njima prigušćava veoma često, objasnili su mi da to nije tako. “Tetkice iz suprotnih smena se mrze”, objašnjavao je Cane koji je izgledao beskrajno zabavljen mojim gađenjem, “tako da nije ništa čudno da jedna ostavi poklon onoj drugoj da obriše. Ako ‘oćeš, mogu da ti nabrojim šta su još radile…” Međutim, moj prestrašen pogled ga je ubedio da ne nastavlja sa ovim inspirisanim govorom.

Oko 11 sati, moj telefon koji dosad nije davao znake života se sam od sebe uključio, pa čak i zazvonio. Čvorak, moj uvek preduzimljivi drug, zvao je da me pita gde sam. Pritom je zvučao veoma odvaljeno tako da sam odlučio da mu se javim sutra, pošto mi je bilo potrebno da skupim utiske, legnem da spavam i zaboravim horore i golgote kroz koje sam prošao, a kroz koje ovi ljudi prolaze svakog dana. Samo što sam sklopio oči, osetio sam nekog kako me bez ikakve nežnosti pesnicom cima po ramenu.

— Budi se, majmune jedan glavati, ispovraćao si se po pevaljki a onda se ponudio da joj očistiš sise, jebem ti pijanu budalu da ti jebem…

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Si normalan, to ne može da se očisti ni Mister Muskulo![/typography]

— Mmmmhmmmrmrrmljjj, štaaa? —

— Ustaj bre idiote! — Čvorak je bio blago iznerviran mojim ponašanjem.

Polako su mi se čula izoštravala, i, iako sam bio i dalje žestoko pod uticajem blagorodnog Rubinovog čeljadeta, uspeo sam da razaznam “SAMO JEDNU NEDEEELJUUUU, DA TI GUŽVAM POOSTELJUUUU, SEDAM NOĆI, SEDAM DAAAANA, BIĆEŠ MILOOOOVAAAAANA”, a odmah zatim i kafanski sto sa donje strane. Dok sam pokušavao da ustanem i priključim se opštem lumpovanju, bauljanju i resetovanju od života, razmišljao sam o tome kakvu sam glupost sanjao.

Mora smanjim malo ovaj vinjak.

Tekst poslao Dejvid Geto i zaslužio pošiljku Durex kurtona. Ako i tebi trebaju kurtoni, ne budi sisa nego nam pošalji nešto što si napisao u inbox naše fejzbuk grupe.