Jedna sasvim obična priča iz taksija

– Slušaj, gubili su kod mene u taksiju i pare i isprave i garderobu i telefone, bogami i kontrolu bešike… Ali nadu niko nije gubio.

—————————————————————————————————————————–
Bio je tek početak smene, a njemu se već spavalo. Upravo je završio jednu vožnju od Aleksandra do Merkatora. Novih poziva nije bilo i nadao se da će kod Image-a uspeti da pregleda listu za sutra. Pre početka gužve, naravno. Subota veče je za niške taksiste možda jedini dan kad vas neće smarati pričom “Niko se ne vozi više, bajo”. Nek mu usmrde starletice u pokušaju mašinu bugarskim parfemima, a alkoholnim oblakom samoprozvani boemi kojima na 50 metra otvaram vrata da povraćaju, u svakom slučaju će ostaviti 250 kinti. Ima do toga još sigurno sat vremena, kad pohrle iz obližnjih klubova… Do tad će kvota da se nakalemi sigurno do 10, nedelja je uvek dan za iznenađenja, a i taj Napol…

– Slobodno?
– Naravno, burke… Dokle?
– Do parka Bubanj.

Da je Taksista ovog Čoveka vozio jedno 7 sati ranije, mogao bi da se prepusti automatizmu, rutini koju obavlja 20 godina. Lik se vraća s pijace, ide da gleda Hobita, ide kod rodbine. Međutim, Čovekov izgled, kao i destinacija nisu mu to dozvoljavale. Bilo je jezivo hladno, ledena kiša je počinjala, a čovek je izgledao sasvim pristojno: dug crni kaput, sivi šal, sa uredno poktresanom bradom. Nije mogao imati više od 35 godina. Šta će sad tamo u pičku materinu?

– A jel’ to do one kafane blizu ili…
-Ne, baš kod Memorijalnog parka Bubanj. Onog sa pesnicama, gde vode ekskurzije.
– Malo u švaleraciju, a? Heh, pa što te pokupi riba s njena kola, da ne plaćaš bezveze, ali dobro, ovako zavaraš trag, vidim nećeš da se kompromituješ. Nego kako vam b’e nosi glava, što si ne platite hostel, će vi izmrzne guzica…
– Ne, ništa takvo… Pošao sam u šetnju.

Dobro. Vozio je Taksista čudake milion puta. Slobodnjake iz Toponice, nedijagnostikovane šizofreničare, sociopate. ”Ja sam ti od staru kozu jare”. Ključ je odraditi pos’o, ne pričati previše, ako baš ludak ne zatvara usta, nemoj ga prekidati. Odvezi ga, ako možeš uzmi pare, ako ne, briga te, ćuti si… Ali Čovek nije imao onaj pogled koji plaši, nezarazan smeh ili nepovezanost govora. Upinjao je sebe da ne pita to, ali, svaki taksista ima jednu boljku:

– Kakvu… Šetnju?
– Poslednju, zapravo. Tamo ću izvršiti samoubistvo.

Taksista se preznoji.

”Samo mi je ovo trebalo u majčinu! Šta ako se stvarno rokne, majku mu jebem ludu, pa posle milicija, razgovori, pa jel vam reko da će se utepa, nije li vam reko. U pizdu materinu. More zajebava me bre. Pijano govedo. Ma begaj, ne smrdi. A gledaj ti to držanje, k’o Maja Žeželj. Ovaj je ozbiljan. Ovaj je lud. Ovaj će bagatelu da mi napravi. Nemoj sad da se rokne. Ma ima da ga odvezem, nek si jebe majku… Ne mogu. Sad ću da okrenem ovde lepo polukružni kod Pozorište, pa milicija. Šta da mu kažem?”

– Što bre… brate?

“E jebao sam mu majku. Pa mogo si nešto smislenije.”

– To zaista nije vaša briga. I da, ugasite taj migavac. Bubanj je pravo. Nisam od onih koji bi u svoju crnu rupu poveli još nekog, ali sada smo na tački kada ni to više nije bitno.

Taksista pogleda u retrovizor. TT je bio u Čovekovoj ruci, više je ležao nego što je bio preteći držan. Kao uspavani nevezani rotvajler u dvorištu kroz koje mora proći poštar.

“Ma nek ide sve u kurac.”

– Slušaj, bato, da ti kažem ja nešto. Mene, kad vozim ljudi u švaleraciju, posle savršeno ne zanima da li će žena da ga uvati, da li će deca da mu se sekiraju. Kad vozim one nesrećnike u Knez-selo na hemoterapiju, ražalim se malo, ali posle ne razmišljam o tome. Tako bilo zapisano. Ali, bajo, vidim pametan si ti lik, svestan li si koji mi problem praviš sad? Ne samo što sam svedok nečega… Kako bre da spavam posle? A to, taj kurčić, to što držiš… U moj auto ne može niko da me uplaši, pa makar haubicu nosio.
– Ne želim da vas plašim. Osećajte se bezbedno sve dok me vozite ka cilju. Vozite u tišini, molim vas.
– Nema bre tišina. Ću te odvezem. Ali ima da mi kažeš zašto. Žena, kocka, bolest? Svakavi sam bre video… I nijedan se ne utepa! Nijedan ne maše s pištolj po taksi!
– Vidim da nećete odustati. Nisam oženjen. Nemam ni švalerku. Kocka me ne zanima, imam pristojno para. Bolestan nisam.
– I čemu sve ovo onda?
– Izgubio sam nadu. Jednostavno.

Nisu uhvatili nijedan zeleni talas, što je vožnju činilo znatno dužom. Na jednom crvenom svetlu, pored njih se zaustavi džip iz kojeg je tukla random folkerka. Par Cigana je pokušalo da opere šajbnu, međutim lak pokret ruke Taksiste ih otera. Poznavali su ga. Zapali cigaretu, nekako, tresle su mu se ruke.

– Jebeš li me b’e ti malo sad a? Koja nada b’e? Čemu ovaj čokoladni da se nada? Čemu bre ja da se nadam, Novoj godini, što ide sad, misliš da ću zaradim nešto? Oću, tarifa fina, ali ode to do februara, ovaj moj… bizgov… sedmi put izlazi na ispit, drka one voćkice u kladžu, boli ga uvo. More b’e nisam video od 89′. Ovaj pored nas… Ovaj s Q8? On ima čemu da se nada? Rokaju se i oni k’o muve. Bomba ispod kola, ćao. I ti će mi pričaš nešto za nadu. To je izgubljena kategorija.
– Zato sam ja i pošao večeras gde sam pošao. Jer ste svi vi izgubili nadu. Od tih jadnih ljudi po čekaonicama bolnica, koji su jedva skupili 80 dinara da dođu do doktora, proste babice koje nema ko da dovede nego se krive tamo same,miševa koji drhte pred šalterima, i tih šalteruša koje su moćne samo od 8-12, modernih robova koji strepe kad će biti otpušteni od strane privatnika, do tog privatnika, kome je sin, navučen na koks, besnim autom pomeo nekog starca na pešačkom, a ćerka seks-igračka lokalnih bosova, do tih bosova koji su zadnji put popili kafu bez straha iste godine kad si ti bio zadnji put na moru, do Žandarma koji će ih ubiti za par kilograma nekog đubreta, do tih lobanja iz Vlade koji su navodno nadređeni ovim ubicama sa uniformom, a ne mogu da kontrolišu ništa. Do tebe… Uostalom. Koji ulažeš u rupu bez dna, čekajući promenu na bolje koja nikad neće doći. Ja u takvom svetu ne mogu da živim.
– I što baš ti? Misliš da si ti neki kao, baja, koji ima bolji uvid u sve to. Misliš da ja to ne vidim? I nešto nisam seo kod kolege “Ej vozi me na Bubanj, imam zakazano samoubistvo”. Nego guram jebiga, vozim noću, vozim danju, odem obiđem pčele do selo, ćale to prodaje, snalazim se. A ova moja mazga, ma doveću ga ja u red bre. Ma znaš šta je to bre? Ti si, što kažemo mi s Juga, azdisao bre. Ne znam šta ti je udarilo u glavu, pare, kurve, droga, ne zanima me. Ali ti, zdrav prav, s taj kaput od 10 000, da se ubije, jer tako mu prdnulo na pamet. I što Bubanj? Pred mrečku da ti izmrzne bešika? Znaš kako bi ja to uradio? Popio bih tablu Bromazepama, dva litra komove i legao da spavam. Tvoja stvar, uostalom… Meni je savest mirna. Probao sam. Stigli smo.
– Znam. Koliko sam dužan?
– Piše ovde lepo kol’ko si dužan.
– Evo, ima i više. I zapamti: U tvojim kolima neće gubiti ništa što već nisu izgubili.

Čovek plati. Zakopča kaput. Izađe i krenu u noć. Na parkingu ispred parka stajala su kola. Kroz poluotvoreni prozor, tinjao je dim cigarete i nazirali obrisi lica lepe plave Žene. Čekala je.

– Pa mamu mu jebem, više ne mogu ni da se jebu normalno. Gde sam ono beše stao, Napoli, kec, definitivno.