Jeff Mills & simfonijski orkestar – ekseri i kravate

Život ćesto nameće naizgled neobične simbioze. Pre dvadesetak godina, principijelni tvrdokorni balkanac puritanac je svoj ručak determinisao čuvenom doktrinom „slatko pa slano“, ali su danas njegove barijere poprilično labave te iako za tih dvadeset godina možda nije izašao iz bele potkošulje i kariraih papuča, njemu više nije frka da kaže „tebra, ova rozbratna u sosu od nutele, avokada i vaginalne ceđi device divokoze sa Klimandžara jebeno kida“.

Kad je muzika u pitanju, ljudi su još zaguljeniji nego kad je u pitanju hrana. Krajem 18. veka umetnički izraz Ludviga van Betovena uopšte nije smatran za muziku. Dakle, on od strane muzičke kritikičke vrhuške tok perioda nije ocenjen kao loša muzika, kič, šund, sranje već kao „to nije muzika“. ŠKK? Sličnu sudbinu preživeli su džez i pank ali se sve zakomplikovalo stvaranjem zvukova pomoću nula i kečeva. O tome nešto više možda nekom drugom prilikom.

Istorijat udruženja muzičkih pravaca je veliki, a početak klasične i rok dijalektike nas baca unazad skoro pedeset godina, tačnije u 1969. kad su Deep Purple i čuveni Kraljevski simfonijski orkestar udružili snage i odradili koncert za pamćenje. Iako je bilo no-no komentara mahom iz kvazi eltinih uštogljenih klasičarskih lobija, ovakve saradnje su postale uobičajene, štaviše i mejnstrim, a u ličnoj karti ih imaju Sting, Metalika, Rodžer Voters, Piter Gebrijel, ma bukvalno svaki drugi viđeniji rok kolektiv ili pojedinac. To je na kraju toliko postala svakodnevica da je simfo blek metar bend Dimmu Borgir zajedno sa orkestrom i horom u kapuljačama na prvom programu norveške državne televizije pevao o potomstvima velike apokalipse i kraljevima koji izvršavaju zavete Lucifera.

U toj ulozi teško da možemo zamisliti poslovično klerikalni RTS ali upravo njegov simfonijski orkestar će da koegzistira na bini sa Džefom Milsom, čovekom koji gle čuda stvara i pušta „nemuziku“ s kraja 20. i početka aktuelnog veka.

E sad, ako se kojim slučajem pitate kako se to kog đavola dešava, onda bi valjalo da znate da niti on prvi put ovo radi niti se u Srbiji prvi put odigrava neobična simbioza klasike i tehna. Ovakvi poduhvati traju od 2005. godine kad je sa filharmonijom Monpeljea upriličio koncert, a slično je radio i sa orkestrom BBC-a, kao i nekim drugim klasičarskim sastavima, te će, voljom sve bolje i značajnije organizacije koja pokreće i Lovefest u Vrnjačkoj Banji, ukrstiti svoj Roland TR-909 parcijalno analogni di džej retro svemirski brod i odašiljač bubanj bitova sa violinama, čelima, trubama i drugim instrumentima simfonijskog orkestra RTS-a čiji će kapiten biti maestro Bojan Suđić, onako jedan baš harizmatičan lik i faca. Festival Dev9t koji je ove godine bio u centru pažnju zbog gostovanja Die Antwoord, je između ostalog organizovao i simfonijski tehno događaj gde je glavnu reč vodio čovek koji je tehno kao pravac i krstio, detroitski crnja Huan Etkins. Čisto da se upiše u leksikon događaja da ovo nije premijera ovakvog diskursa umetnosti u Beogradu.

E sad malo o tome ko je Džef Mils i šta se može očekivati večeras. Sredinom i krajem osamedestih godina Detroit (istio onaj što je pre nekoliko godina proglasio bankrot) kida u svakom pogledu. Automobilska proizvodnja se i dalje drži veoma dobro, Džo Dumars, Ajzea Tomas, Bil Lejmbir i Denis Rodman haraju NBA ligom i bivaju poslednji bastion pre epskog uzleta Er Džordana. Malo pre toga, pomenuti Huan Etkins ubrzava formu produkcije elektronskog muzičkog izraza i sa kolegama Derikom Mejom i Kevinom Saundersonom stvara novi detroitski tehno zvuk bazran na snažnom dram kiku, melodici i brzini od 130 do 150 bpm. Ubrzo stiže i Džef, kao i gomila drugih crnaca (Detroit je tad bio poprlično crnački grad) i kreće poprilična andergraund histerija u vidu rejvova po kojekavim hangarima, skladištima i ostalim detroitskim ušuškanim štekovima.

Današnji „meta“u tehnu je, da se gejmerski izrazim, je poprilično udaljen od detroitskih korena. Brzina se malo iskulirala, posetioci na rejvove dolaze ne samo iz ljubavi prema muzici i osećaja kuloće a i sam tehno se nekako prebacio u elektronsku Medinu Berlin. Ipak, detroitska ekipa će verovatno zauvek dobijati s pravom zaslužen rispekt i uvek će se tražiti karta više za njihove koncertne aktivnosti, premda i oni svoje trake vrte u nešto drugačijem aranžmanu, pogotovo kad je brzina u pitanju.

Ovde bukvalno samo šutka fali, kidanje.

 Jedna od nepodnošljivih stvari kod tehna je epidemija etiketizacije djževa raznoraznim pretencioznim nadimcima, te tako postoje bardovi tehna, baroni tehna, paladini tehna, ultimativni vladari scene, apsolutne tek haus senzacije, bogovi drimi tehn… ok, da se zaustavim, dobiću transfer blama, jer čak i dj Vedran Pap nosi nadimak ćortanovački Karl Kos. Džef ima nadimak Čarobnjak i on ga itekako zaslužuje. Njegovo umeće za dj pultom je umetnost, ma šta ko imao da doda kao amandman. Tačka. Osim toga, Mils je osvedočeni ljubitelj nauke, erudita a ponajviše svakako muzički vizionar, te kad on izvoli reći da je tehno krajnja instanca muzičkog izraza u čisto žanrovskom smislu, to onda ima težinu.

Treba imati u vidu da ovo večeras neće biti ni rejv ni koncert klasične muzike, ali će biti prisutne najbolje stvari iz oba sveta, a pritom ne mislim samo na eksere i kravate kao lajt motive ovih ipak ne tako udaljenih univerzuma. Sudar svetova će doneti ruke u vazduhu ali bar neće biti zalutalih debila bez majice željnih taktilnih senzacija. Neki će možda biti i blago razočarani jer bas baš neće da tuče kao maljem, plus će nedostajati flou uobičajenog dj seta jer ipak je ovo planski smišljen koncert bez preterane improvizacije i fidbeka od publike. Dakle, neki malo drugi svet od uobičajene rejv vožnje ali nešto čemu treba prisustvovati. Zajebavao sam se za kravate, to nema potrebe da se nosi.