Još jedno slavlje u nizu – apsolventsko veče

Da će krenuti naopako moglo se zaključiti onog trenutka kada je drastično opala učestalost utiskivanja tenkova, brojeva i arhaičnih ženskih imena u  bicepse jugoslovenskih mladića. Ne, nije Stipi iz Vinkovaca ponestalo mastila i zarđalih eksera već je došlo do sunovrata države, a zajedno sa njom u kanjon propalih uzvišenosti stropoštao se i kult Jugoslovenske Narodne Armije. Kao posledica toga došlo je do narušavanja balansa cirkuzanta koji održava ravnotežu na gajtanu opijanja i prejedanja. Taj cirkuzant se zove Narodna Veselja. Naime, nikome više nije bilo interesantno da pravi ispraćaj golobradom junoši ako se zna da on ide na 9 meseci u obližnju varoš i da će se vraćati kući češće nego propali fudbaleri u Tole Super Ligu. Ova rupa u megalomanskim slavljima između mature i svečanog navlačenja bukagija na zglobove u narodu poznatog i kao venčanje (ovde ne računamo cigane pošto kod njih svadba ide sa oproštajem od učiteljice, sve o jednom trošku), brzo je zagletovana događajem čija je suštinska važnost u rangu sa 300. utakmicom Flaše Ilića u crno-belom dresu. U tefter sa terminima za prepariranje od vinjaka, bezuspešna potraživanja pičke u dupe i horsko urlanje I ZATO ŠTO SAM TI VEROVALA SLEPOOOO upisuje se i apsolventsko veče.

 Poenta

 Na prvi pogled vrlo lako je uočljiva svrha postojanja ovakvog događaja; cilj je očuvati kontinuitetnu nit u svečanom okončavanju svake faze školovanja jedne generacije. Na drugi pogled primećujemo i diskretnu i prijemčivu mogućnost sobaljivanja Somersbijem uneređenih koleginica, a tek kad se duboko zablenemo možemo sagledati svu prazninu u smislu ove pojave. Za razliku od male mature kojom simbolično obeležavamo ispunjavanje svoje prve zakonske obaveze (koliko sam samo puta čuo da je osnovna obavezna, a nigde nisam vid’o napismeno) i usput pokušavamo da utvrdimo kvalitet pamuka od kog su sačinjene prve tange Nađe iz osmogdva, i za razliku od velike mature kojom familiji dokazujemo da postajemo kurčevi od ljudi i da nisu bačene one pare u koverti za profesorku betona, apsolventsko veče ne služi ničemu sličnom. Zašto? Zato što će većina slavljenika kasnije otegliti muda do litosfere ne bi li došli do trenutka kada će to slavlje zaista biti opravdano, a tad im i neće biti do veselja zbog snažnih utisaka sa Biroa za zapošljavanje. Zvanično, njime se obeležava obustava posećivanja predavanja na koja nismo išli, prekid odrađivanja vežbi na kojima nismo radili ništa, a povrh svega odaje se velika zahvalnost ministru Žarku jer je dao bezuslovnu petu pošto nas u suprotnom pola ne bi bilo tu. Rakijom, dabome. Slavi se, sada već nepostojeća, titula apsolventa, čoveka u kularskim krugovima poznatog po tome što ima više neplaćenih računa za infostan nego položenih ispita i koji će pre fasovati malariju nego diplomu.

 Finansijska konstrukcija

 Praksa pokazuje da nakon sveobuhvatnog sagledavanja egzistencijalističkih problema, kod 80% ciljne populacije prevagnu niske pobude, obećane neograničene količine ruske salate i ”neograničene” količine nečega što sadrži etanol.

 ‘Oću odem, boli me kurac. Ima se napijem za sve pare i ‘vatam asistentkinju za sisu! Ijao, kak’a je to pička, šteta što se tovari sa portirom.

 Zaboravimo sad na asistentkinju i pitanje Je l’ ona sa Uvoda u menadžment? pošto nije ona, i fokusirajmo se na sve pare. Te sve pare koje u običnom izlasku obuhvate lokanje kod kuće, 2 piva u Plastiku i gurmansku u Vajatu u ovom slučaju bujaju k’o stafilokoke na hranljivoj podlozi i kote se do sume od cirka četres’ evara. U kintama, vrlo važno. Kad nam organizator ovoga skupa saopšti visinu danka jedina logična replika koje se nameće jeste:

–  A je l’ kurve dolaze pre dezerta ili posle?

Naravno, njih ima, al’ kod šefa recepcije uz pristojnu nadoknadu, a deo te sume za koju smo opravdano pretpostavili da ide na njihovo angažovanje sliva se u fond za letovanje ljudi koji su okrenuli tri telefona i 4 dana brojali tuđe pare. U finansijsku šemu se moraju uključiti i neplanirane posete Brankodeksu, Centrotekstilu i Đuri Šnajderu, jer ne ide baš da u Sava Centar odemo u flekavoj Čipsi majici i trenerci u kojoj smo istovarali šoder. Ako smo na neku foru uspeli da ispunimo najzahtevniju komponentu studentskog svetog Trojstva i to i dalje radimo, neizbežno je i plaćanje ocrtavanja kandži koleginice koja nam je omogućila ispunjavanje u svakom smislu te reči. Sa njom idu i taksi i kvalitetni kurtoni, pa suma koja ti je neophodna da ne ispadneš čobanin dostiže vrednost polovine Juga.

 Šta da radim s pola Juga? je sasvim uredu pitati.

 Teško kurvu na đoku nagnati

 Dalja statistička analiza ukazuje da procenat onih koji uspeju da finansijsku prepreku preskoče k’o Ezekijel Kemboi baru na trci 3000 metara stipl, odprilike iznosi 60%. Neki prodaju šivaću mašinu gazdine maćehe koja je stajala u otključanoj šupi, neki ‘uvate ludi prelaz na još luđe Argentince ili jednostavno obiju trafiku i preprodaju pal-mal i romed kurtone.

 Za pripadnike nacije  koja nema za ‘leba a ima za piće,  ne uplaćuje struju ali u kladži uplate ne propušta, logično je da će uspeti da se snađu za još jedno slavlje u nizu, na ovaj ili onaj način. Gunđaćemo, proklinjati tradiciju i diskutovati da l’ da kupimo peškir ili japanke ortacima koji su se ugradili u cenu i idu u Bodrum umesto u Rafailoviće, ali sa prvim flešbekom nekog provoda sa ekipom vratićemo se na crvenu stazu koja vodi u Kontinental i štiti kolena pri bauljajućem napuštanju istog.

 Epilog

 –  Batice, kako bilo?

–  Pravo da ti kažem, ne sećam se. Nego mož’ da mi pozajmiš i 200 jura uz onu skrpitu što sam ti tražio.

Tekst poslao čitalac Hioscamus. Ako misliš… a znate već, mejl: citaoci@tarzanija.com ili inboks na fejsu.