Kad na anglijskom jeziku u pretraživač ukucate „Igra prestola sezona 6 epizoda 9 analiza“ dobićete preko 2 miliona rezultata. Raščlanjavanjem događaja koji su se zbili u najsvežijih sat vremena ove formalno epske fantazije s mačevima, zmajevima i odličnim sisama a suštinski političke sage, iz nedelje u nedelju se bave NY Tajms, Vošington post, Independent, Gardijan, Telegraf, Forbs i mnogi drugi ugledni dnevnici i nedeljnici, da ne računam ništa manje značajne onlajn magazine kao što su Atlantik, Kvarc, Vrdž, Haf Post, Vajs ili klikbejt generatore Aproks, Bazfid itd. Ali ako ste mislili da je analiza epizode ponedeljkom celokupni sedmični meni, grdno ste se zajebali. Svaka promena stanja indukuje bar jednu vest. Izašle nove slike – bam tekst, izašao plot epizode od dve prostoproširene rečenice – eto obuhvatne analize u tekstu od 2500 reči, izašao trejler – eto sabranih dela Tolstoja – da li ste videli ono, primetili ovo, šta nam kazuje ona senka tamo, da li je ovo potvrda onoga od pre ili je skroz novo nešto a možda i hmmmmm.
Jednom rečju, ASOIAF, tj GoT, a za potrebe našeg teksta jednostavno Gejmotron, je postao mnogo više od televizijsko-internetsko-književnog fenomena – Gejmotron je novi sociološki fenomen. Iako bi se moglo reći da je Gejmotron samo još jedna varijanta masovnog eskapizma, a oni su svakako sociološko-psihološki fenomeni, čini se da je stvar s njim mnogo dublja i složenija. Za početak, Gejmotron je od diskursa „knjiga je bolja“ – „serija je nadrkanija“ došao do sinteze – sinergetskog dejstva koji objedinjuje svu snagu vizuelnog i literarnog i uobličava ga u integrisanu silu. Hegel bi bio srećan.
Naravno, i dalje postoje internetske klike sklone baratanju nepostojećim alatima za komparaciju nekomparativnih umetničkih kategorija, ali deluje da se neće desiti obračun s većim konsekvencama zbog toga što je radnja serije pretrčala radnju knjige a i argument „ALO GOVNARI JA SAM MARTINOV FAN JOŠ OD 1453. I ČITO SAM GA DOK STE U MOODIMA ĆAĆINIM BILI UOSTALOM KNJIGA JE BOLJA!!1“ je nekako izgubio ubojitost koju je posedovao.
Glavni fenomen Gejmotrona je međusobna povezanost kreatora i korisnika kroz sistem povratne sprege. Premda ovo ne postoji od juče i svaki umetnik bar malo odvoji uvo da čuje očekivanje fandoma, kod Gejmotrona je ovaj proces doveden do savršenstva. Martin je stvorio neverovatno realističan svet i zagolicao istovremeno i senzore za apstrakciju i senzore za realnost priče kod konzumenata. Kao krajnji proizvod imamo terabajte hipoteza (ne, to nisu teorije, marš u pičku materinu) po internetu, koje u tančine razvijaju dalje trajektorije narativa. Pisac (a pre svega scenaristi serije) tad ima slatke muke – da li da delje zacrtanim putem koji je sam osmislio ili da prosto iskoristi najbolje ideje zaluđenih gikova i napravi patišpanj lepih opisa kojim će ih povezati. Što se same serije tiče, deluje da su napravili balans obeju stvari – dati pučanstvu R+L=J, oduzeti im Klegejnboul, vratiti Snoua, banovati Lejdi Stounhart…
Kad sam već kod šeste sezone, ona ima poseban bonus jer, osim nekih događaja iz pete, kompletno prelazi u događaje koji još nisu stigli da se dese u knjizi. E sad, veliko je pitanje kakav su dil napravili Ona Dvojica i Debeli jer je poznato da je serija poluzavistan projekat, a pošto ovaj potonji kasni sa pisanjem, izgubio je šanse da neke kul plotove ekskluzivno iskoristi u knjizi, što verovatno znači da će njegovi dalji zapleti biti poprilično drugačiji od ovih koje trenutno gledamo. Prosto, samom primarnom distinkcijom serije od knjige je pokrenut taj mehanizam a i realno, bolje da imamo više kul razvoja događaja i epiloga nego striktnu uniformnost.
Uzgred budi rečeno, šesta epizoda je donela dosad nabolje (Hold the door i BoB) i najgore od Gejmotrona. Katastrofalan izbor sakaćenja priče o Dorni, nedorastao ni zapletima u umetničkim kastracijama liste top 20 na Laguni je verovatno donja tačka koja je mogla biti dohvaćena. Prema njoj čak i banalna smrt Baristana i nebulozni Sinovi Harpije deluju kao dobra ideja. A nisu, jako su loši kao i uglavnom cela priča šeste sezone oko Deneris, osim ajde ujedinjenja sa novom liberalnom snagom Gvozdenih ostrva i stvaranja novog ženskog fronta. Btw, teško je ne primetiti da je šesta sezona donela ono što hiljade godina istorije Vesterosa nisu imale – matrijarhat.
Nego da se vratim na uticaj Gejmotrona na običan život. Realno, u istoriji pop kulture teško da možemo pronaći dovoljno snažan protivteg koji je na isti način oblikovao ne samo morfologiju dela zaluđenog društva već i njegovu strukturu. Naravno, internet kao medijum ali i kao habitat za razvoj čudnih gikovskih zajednica je maksimalno doprineo epskim razmerama popularnosti Gejmotrona. Pritom najmanje mislim na apsolutnu popularnost, premda Gejmotron jeste jako popularan diljem sveta, ali je u Americi manje popularan od Voking Deda recimo. Takođe, sa kvalitativnog stanovišta, teško da će ljubitelji književnosti reći da je Martin bolji pisac od Vonegata ili da je Gejmotron bolja serija od Brejking Beda ili Vajra pa i Sopranovih ali uticaj Gejmotrona, njegov spoj komercijalnog i alternativnog, prilika da svako kopa po materiji onoliko duboko koliko želi, kreiranje novog žargona, te ekstrapolacija na realan život je prevazišla sve dosadašnje pokušaje. Jebiga, realnim ekonomsko-političkim strategijama jedne „epske fantazije“ se bavi čak i časopis The Economist.
Ok, skapirali smo, Gejmotron utiče jako na naše živote i počeli smo po sahranama da govorimo valar morghulis umesto primi saučešće, ali će isto tako uticati i na budućnost. Pošto je ovo svet merenja falusa, a to ne mora nužno loše biti, naći će se neko dovoljno zaluđen uskoro ko će pokušati da stvori veći, realniji, bolji i društveno konsekventniji svet a ronjenjem kroz njega možda totalno proniknemo u realnost ili se jednostavno otkačimo u vremenu kao Bili Pilgrim. Videćemo.
Što se današnje epizode tiče, predviđanja ću preskočiti jer se propisno obrukasmo u očekivanjima od šeste sezone (Rikon će postati faca, pa lol ko Zid), ali nek malo glupo govno Tomen crkne u zelenkastom plamenu, nek mu se oči teleće istope.