Kako me je Kampanja zaobišla

Ljudi moji, ja moram vama nešto da se pohvalim. Ili požalim, u zavisnosti kako gledate na stanje stvari.

NIKO ME OD AKTIVISTA NIJEDNE STRANKE U CELOJ OVOJ KAMPANJI NIJE UBEĐIVAO, NI NA KOJI NAČIN, NI PREKO BILO KAKVOG MEDIJA, DA GLASAM UPRAVO ZA NJIH.

Da, dobro ste čuli. Niko. Čak ni Vučićeva horda. Niko mi nije zvonio na vrata, udeljivao flajere sa slikama gde se Dinkić žvalavi sa kravama i ubeđuje ih da će moći da grade i rade i žive, niko mi na telefonu nije objašnjavao gde je ta stara adresa demokratije, i kako iza nove adrese demokratije zapravo stoji namera crnja od onog pramena Tadićeve kose, nisam prisustvovao kafanskom mitingu Dveri, iako sam kafanska mušica, niko mi nije slao mejl sa nekim Radulovićevim citatima, programom i klipom emisije ”Utisak nedelje” gde otkriva da je i IQ predsednika skupština jednocifren (sa disklejmerom da, iako je harizma Radulovića tako niska, da potvrđuje teoriju struna, to sve nije bitno, jer je pametan), niko mi nije zvonio na vrata, razdrao se ”DAČIĆ!” i otišao, niko me nije zaustavio na ulici da mi udeli pamflet Treće srbije (sa neizostavnim ”Ne plaši nas se iako smo jezivi dozlaboga’’), nisam ni sa kakvom akitivistkinjom LDP-a (verovatno imena Una ili Maša) preko telefona upao u žučnu raspravu da li Čedica voli nekrštenu paju ili voli malo da preseče paracetamolom da ga ne udari temperatura, niko mi nije slao mejl ”VRATIĆE SE VOJVODA”. Ok, ovo zadnje je i razumljvo, jer niko iz SRS-a ne ume da koristi računar. NIKO POSLEDNJA 2 MESECA. NIKO.

Zapravo, da nemam televizor, i da ulice nisu izlepljene propagandnim đubretom, ja ne bih ni znao da su izbori.

Reći ćete, ma znam šta ćete reći… Pa blago tebi, srećni, presrećni čoveče. Ti lizaču fortuninog čmara. Nezahvalniče. Pa šta bismo mi dali da možemo dana bez te pošasti, gore od kuge, dosadnije od letnjeg proliva, jer kuga te bar overi za par dana, a letnji proliv te drži u neizvesnosti par dana i čini svaki prdež rizičnim ali PROĐE brzo. Ova bolest, epidemija, traje makar mesec i po, iako je PPV naglašavao da će biti jako kratka, zbog štedljivosti . Šta bismo mi dali, da ne gledamo flegmatično lice Koštunice štampano na krep-papiru uz slogan gde on kenja nešto o Kosovu i Rusiji i nekoj kosmičkoj pravdi i neutralnosti, koje nam deli bubuljičavi student prava iz Surdulice. Šta bismo dali da nas na telefon pozove neko koga volimo, čiji nam glas prija a ne glas kreštave stranačke fulje, koja na jednom mitingu dotaknula u prolazu Dačića i dobila ideju da, ako marljivo i strpljivo puši kurčeve važnijih lokalnih SPS-ovaca, može do napreduje do Antićevog kurca, a posle… samo je nebo granica. Ili Mrkonjino staro komunjarsko međunožje, dok čuči na La kost majicu da joj se ne ogule kolena. Šta bismo dali da nas na ulici ne zaustavljaju Vučićevi zombiji, sa spikom, ’’hej, pogledaj nas, pa mi smo proevropski dečarci, ne obaziri se što mi se vidi ovaj tribal na vratu, i imam biceps 72, prilično sam siguran da ću baš ja tebe da odvedem u Evropu. Ok, da se ne lažemo, ali hoće ON. MESIJA. NE IZGOVARAJ MU IME, PACOVE’’. Ili aktivisti srpskih Mađara ’’Ako glosaš zo nos, mnogo kulen biće, magyar u skupština, szrbin isto dobro’’

Ti, nezahvalni, nezahvalni čoveče.

Nemojte da mislite da je moje razočarenje altruističke prirode, ili da prelazi u zabrinutost. Tipa, pa mene je ova zemlja već otpisala, kad niko od ovih 1000 partija ne želi da me ubedi da glasam baš za njih. Bojazan da ovoj zemlji nisam nimalo bitan. Ne brinite, niste joj bitni ni vi. Ali to i sami znate. Ali nastavljate da izlazite na izbore u nekom romantičnom zanosu da će baš vaš glas nešto promeniti. Ili da nacrtate Sunđer Boba. Ili ste neko od ovih gorepomenutih koji vrbuju.

Ne, ljudi moji, moja rezigniranost (a možda je ta kampanja subliminalnija no što mislimo kad sam počeo da koristim PPV-ov rečnik) ovom pojavom potiče iz nekih mnogo nižih, profanijih pobuda. Razlog je prilično prost.

Naime, kad vas krenu da smaraju za kampanju, vi, poput probiotika koji leči letnji proliv, imate divnu mogućnost da ih oterate u tri lepe pizde materine. Mene to boli! To što ste svi imali taj momenat pičkaranja nekog nesrećnika koji misli da će da napreduje deleći letke. To što ste svi imali taj trenutak zadovoljstva, ’’Hehe, asa muga šukno’’. To što svaki dan čujem hvalisanja: ’’Zove mene jutros neki mazni glas. Ne znam da li je muški ili ženski. Moderan. To ja citiram malo Čkalju, hehe. Ženski je bio. I ona krene da je iz izbornog štaba Borisa Tadića, a ja njoj lepo krenem da se derem da je taj uništio državu i da je poskupelo gorivo. I onda će ona meni da Tadić ne formira cenu goriva, a ja njoj NE JA GA FORMIRAM HAHAHAHA, I zalupim joj slušalicu, da se puši’’. Te mini pobede, zbog kojih je svaka kampanja lepa, i koje ulepšavaju dan, makar na kratko. Ja to zadnjih meseci nisam imao.

Zato ovim tekstom apelujem na sve čitaoce. Ako znate bilo kog koji na bilo koji način učestvuje u Kampanji 2014, neka se obrati redakciji. Njima je poznat moj broj. Neka me pozove i krene da priča o Dačiću, Vučiću, Titu, Čoviću, Hajleselasiju, Gadafiju… Neka mi priča kako će njegova Demokratska alternativa Četvrtih Dveri da nas uvede u Džedaj Alijansu pre ostalih. Neka mi priča satima. Saslušaću ga. I onda sočno oterati u kurac. Neverovatno puno će mi značiti. A njemu… Ma ko ga jebe, svako ko je glup na ovo ’ladno da lepi propagandni materijal ne zaslužuje bolje.