Kako ne smuvati devojku u nekoliko lakih koraka

Ne znam da li ste i vi to primetili, ali devojke danas uopšte više ne prilaze momcima.

Pre neko veče, pozove mene moj dobri i pošteni kum Ivan na pivo, sa još nekim društvom. Baš sam se sredio. Okupao sam se. Ceo. Sapunom. I stavio dezodorans. Kao da je Nova godina.

I tako smo se okupili u kafani, nas šestorica drugara. Krenuli smo sa brzim turama, u nadi da će nas, onako vesele i relativno mlade, zapaziti i prići nam neke devojke. Sreća u nesreći je što je polovina ekipe već oženjena, pa mi slobodni imamo duplo veće šanse. Ako sam dobro izračunao. Međutim, u prvih pola sata ništa se nije dešavalo po tom pitanju. Pa kako te žene misle da se udaju uopšte ili makar da se vere? Ne razumem. Pritom, nismo ni tako ružni. Bar većina. Dobro, tek poneki među nama. Kada prilično popiješ. A osim toga, pod prigušenim kafanskim svetlom, sve devojke deluju mističnije i privlačnije, pa računam da isto važi i za nas.

Sedeo sam tako, higijenski ispravan kao nikada u životu, u čistoj majici, i već sam mislio da me nijedna neće ni primetiti, kad odjednom osetih na sebi ženski pogled. Pripadao je plavuši koja je sedela sa drugaricom, dva stola dalje. Međutim, pažljivijom analizom pogleda, metodom dedukcije, ustanovio sam da je plavuša u stvari razroka i da me nehotice gleda krajičkom tog oka koje je malo eks-centar. Pih. Zamalo. No, dobro, ni Rim nije sazidan za jedan dan. Ne znam kakve to sad veze ima sa ovim, ali je činjenica da nije. Nema šanse, onoliki grad.

Nastavili smo da pijemo i prepričavamo poteze sa malog fudbala koji već godinama igramo po salama i sportskim objektima balonsko-montažnog tipa naše zemlje ponosne. Sve vreme sam se osvrtao ne bih li uhvatio pogled neke neoprezne žrtve i svojim animalnim magnetizmom naterao je da mi priđe. Ali avaj, sve su bile zauzete, uglavnom pričom sa drugaricama, ili gledanjem nekog sporta na tv-u.

Nepisano pravilo je da, posle treće ture piva u većinski ili isključivo muškom društvu, počinju priče iz vojske. Bitno je naglasiti da su sve te priče iz vojske već bar po deset puta prepričane, od čega bar sedam puta u potpuno istom društvu i borbenoj formaciji. Međutim, ove priče su kao vojnički pasulj – što duže stoje i češće se prepričavaju, to su bolje. Što se za drnč (u nekim jedinicama: rizi-bizi) i makarone ne bi moglo reći, ali prema dnevnoj zapovesti to sada nije tema. Prekini, isprazni!

Bio sam upravo kod epizode kada sam odbrusio mlađem vodniku kako mi ne pada na pamet da ponovo čistim isti ćošak dvorišta jer imam toliko pametnijih stvari da radim, kada sam osetio nečiji nežni dodir na svom ramenu. Okrenuo sam se, a u mene su gledale najlepše zelene oči koje sam ikada video. Dobro, preterujem. Koje sam video u poslednjih pola sata. Pomislio sam: to je to, ipak ima još pravih žena, onih koje se ne stide da pokažu simpatije prema šarmantnom nepoznatom muškarcu na javnom mestu! Ona me je nežno pogledala i tiho prošaputala: „Ćelavi, aj’ molim te malo pomeri stolicu u desno, zaklanjaš mi pogled na onu predobru plavušu za šankom.“ Naravno, odmah, odgovorih, a u sebi progunđah: svakako. A onda, nekoliko sekundi kasnije, kada sam ukapirao šta mi je tačno rekla, pomislih: teško ćeš se ti udati sa takvim razmišljanjem, sestro slatka. Još jedna lažna uzbuna. Ali ni to me nije obeshrabrilo, jer noć je duga, a pivo je skupo. Da, nema smisla, ali dobro zvuči. Posebno posle nekoliko tura.

Odjednom, sa drugog kraja kafane začula se neka vika: „...a ko ima trofej evropskog i svetskog šampiona? Je li, miševi?!“ – „Alo bre, to je bilo pre 20 godina, vi živite u prošlosti!“ – „Bolje i slavna prošlost, nego nečasna sadašnjost!“ Ubrzo je izbila tuča širokih razmera, što u širini ramena učesnika, što u njihovom broju koji je bio između 10 i 15, ali bilo ih je nemoguće prebrojati jer su stalno naizmenično padali i ustajali. Čaše su letele na sve strane, a moj dobri i pošteni kum je čak uspeo da uhvati jednu punu flašu piva koja je ničim izazvano poletela ka nama.

Baklava sa osmehom reče: „Vidi budale, poubijaše se oko fudbala! A ne zna se ko je veći krš – da li Zvezda ili Partizan.“ Na to moj kum, inače vatreni navijač Partizana, nije mogao da ostane ravnodušan: „Zna se, zna se. Pogledaj samo rezultate u poslednjih deset godina.“ Na šta sam opet ja, vatreni navijač Crvene Zvezde, morao da reagujem: „Dobro je, kume, da vam nije Toleta, zna se šta biste osvojili“ – namestio sam prste u „nulu“.

Atmosfera se zagrejala i ko zna šta bi dalje bilo da između nas nije proleteo jedan od učesnika tuče, odbio se o zid i pao na pod, pa smo sva šestorica počeli da ga šutiramo i tako zaboravili na međusobne neraščišćene račune iz domena klupskog fudbala i navijačkih strasti. Policija je došla nekih dvadesetak minuta kasnije, pokupila onesvešćene huligane sa poda, nabacala ih u maricu i otišla. Ovo nam je odgovaralo, jer se broj muškaraca u kafani drastično smanjio, time povećavajući naše šanse do neslućenih razmera.

Kada se sve smirilo, nekako smo kroz priču i alkoholna isparenja stigli i do najvećih blamova koji se u društvu takođe prepričavaju do besvesti. Nešto poput repriziranja serija rekordne gledanosti na RTS-u. Moj dobri i pošteni kum Ivan je pričao ono kako smo Baklavi unajmili kurvu kao rođendanski poklon, a onda krišom snimali njihovu interakciju na audio-kasetu i kasnije preslušavali do iznemoglosti. Tehnologija beše već nazadna, ali naše ideje napredne za to doba. Dok sam bio u wc-u, propustio sam svoj omiljeni deo, kada Baklava u krevetu pita Ukrajinku: „A je l’ ti nešto studiraš?“ pa sam zamolio kuma da to ispriča ponovo, na opšte odobravanje i zadovoljstvo prisutnih.

Vreme leti kada se zabavljaš, a i ovako, kada se smaraš sa drugarima u kafani. Tako je došlo i vreme plaćanja. Ekipa se u međuvremenu razišla i knjiga je spala na dva slova, od kojih je jedno bilo kum, a drugo ja. Sitni sati, nešto krupnije cifre i standardna, rutinska prepirka: „Ja ću da platim – Neka, ja ću! – Ne dolazi u obzir da te pustim da ja platim! – Dobro, ti ćeš!“ Te tako ja platih.

Kada sam već izgubio svaku nadu da će mi i jedna prići večeras, samo što nismo ustali od stola i krenuli, ka meni se uputila rasna crnka. Najzad, moje molitve su uslišene! Hodala je kao u usporenom snimku, sa zanošenjem kukovima skoro kao kod češkog trolejbusa u krivini, dok joj je duga i kovrdžava kosa lepršala kao na vetru engleskih luka u kojima doduše nikada nisam bio, a u pozadini se čula „You can leave your hat on“ od Džoa Kokera. To sa Kokerom sam možda i ishalucinirao. Kada mi je najzad prišla, a delovalo je kao da je to bilo posle deset minuta, rekla je samo: „Izvini“. Brzo i sa osmehom ispalih već uvežbano: „Drago mi je, ja sam Ognjen. Posmatram te već neko vreme i pretpostavio sam da ćeš mi prići…“ a ona, na to: „Drago mi je. Ja sam Marija i piški mi se. Izvini, ali ako možeš samo malo da pomeriš stolicu, krenula sam u toalet, ali ne mogu da prođem od tebe.“ Ustao sam i džentlmenski pomerio stolicu u stranu, uz gestikulaciju rukom ka vratima toaleta i „idi, pišaj, krmačo“ sebi u bradu, za svaki slučaj. Bila je krupna.

Šta sam uopšte hteo da vam kažem? Pa da, to da nema više pravih dama, onih koje su zavodile pogledima, pokretima i u tri reči. To samo loče, gleda sport i izlazi sa drugaricama da opet loče i gleda sport. Ili u najboljem slučaju druge žene. Eto. Devojke danas uopšte više ne prilaze momcima. Ne znam na šta će sve to da izađe, osim nama, poštenim muškarcima na nos. Idemo, kume!

Tekst poslao Ognjen Šestić. Ako ti misliš da znaš kako smuvati devojku u par koraka, pošalji tekst, podeli sa nama!