Evo i 2016. godina je stigla a nauka još nije dala obrazloženje zašto su Tvorac il Priroda baš toliko bili zli prema nama muškarcima i reproduktivni sistem slabijeg nam pola setovali tako da uključuje njihov fizičko-psihičko-emotivni rolerkoster koji se preslikava i na nas. Mislim, jebote, ako je već morao da se izabere nazadni metod da na svakih 28 dana krvariš 7 i tako izbaciš neiskorišćeno jaje, je l mora baš da se doda i bol, divljanje hormona, emocionalna nestabilnost, promene raspoloženja i životnih prioriteta koje se ne povinuju poznatim jednačinama (nešto slično kao i turbulencije)… tj sve ono zbog čega muška sorta posredno najebe mnogo više nego ženska. A nama to niko nikad ne nadoknadi – nema poštede za fizičko…
Ćud je ženska smiješna rabota, vajkao se pre skoro dva veka Njegoš i pokušavao da dokuči zašto mlada Danica jednog dana hoće samo sado-mazo seks, drugog dana brak (ženo, čovek je em vladika, em državnik a tebi je tek sedamnaest… u avgustu sledeće godine), a trećeg ga gađa mastionicom iz nepoznatih razloga. Pošto biologiju nije baš poznavao, onako aristotelovski je zaključio da je to zato zbog njihove prirode – žene su takve, jednostavno.
Ok, ovaj grafikon nas malo izdiže na brdo iznad onog drugog brda na kom je Petrović drugi stajao, gledao u horizont i dumao u ženskoj ćudi. Od dana JEEEEE NEĆU BITI MAMA NI OVOG MESECA do tog istog dana 28 dana kasnije (ne nužno toliko) žena prolazi kroz dinamičku horor priču, u kojoj ona ima kuku, motornu testernu, bestrzajni top i hidrogensku bombu a mi, nezaštićeni muškarci, samo deset prstiju uz podsećanje da odbrana od napada žena ne podleže fantomskim tvorevinama kao što se neko tamo džentlmenstvo a i od zakona može da se najebe katkad.
Elem, kao što rekoh, sve počinje dana 1, kad poteče krvca jer materica šenluči što bar još jednog meseca neće postati bremenita. Prvi dan je karakterističan u životu svake dame – ta neka živina i ambivalencija su prisutne jer s jedne strane neće postati keva usred studija i besparice a ona konjina nije baš bila sigurna da l je izvadio na vreme, al s druge strane tu su peripetije oko krvoprolića i period nastupajućih bolova kuca na vrata.
Drugi dan je pakao za žen… za nas muškarce. Bolovi su na vrhuncu a iz njih lipti kao iz jugularne vene. Osim ako ne snimaju reklamu za uloške, drugog dana žene ne izgledaju kao san snova i nije im do pentranja na kojekakve čuke u belim pantalonama na koje neće procureti misteriozna plava tečnost. U principu, tog dana im nije ni do čega i zaista stvari tipa „a ajmo malo, šta ima veze, ne moraš ni da ovlažiš, ima krvi hehe“ niti „zvao bih i tebe na pivo s mojim ortacima al ono, vidim da ti se baš baš gleda top shop“ mogu proći stavljanjem tvoje keve i crnca u istu rečenicu ili kolizijom tvoje glave s prvim tupim predmetom u brlizini njenog rukodometa. Od trećeg do sedmog dana stvari idu uzlaznom putanjom za oboje. Kako bolovi prestaju, tako se i smanjuje šansa da pogineš brutalnom smrću a hormoni kod nekih žena čak i naređuju seks tako da ako nisi gadljiv na malo krvi (a nisi) eto zabave.
Druga, tj venus nedelja je jako zanimljiva. Kako se ovulacija bliži, ženka izgleda sve lepše što implicira rastu njenog samopouzdanja, što dalje implicira da sebe vidi još lepšu nego što jeste, što opet dalje implicira da ego ide do maksimuma i u trenutku ovulacije ona postaje „slobodna, emancipovana žena“ kadra stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Ceo ovaj period je fizički gotovo vezopasan po tebe – ne postoji šansa da pogineš (dobro, mala uvek postoji), ali zato si na svim drugim poljima sinji kukavac na vetrometini a ona uragan sedme kategorije. Osim fizičkog procvata koji služi da mužjaka (tešimo se da je jednina, ali zapravo nije) privuče na oplodnju u konačnom trenutku ovuliranja, rast estrogena pospešuje i sve one stvari koje su ti jako kul ako je u pitanju tuđa žena, tj nikako ti nisu kul ako je u pitanju tvoja. Ako ćeš dobiti rogove, dobićeš ih u ovoj nedelji a za to će se potruditi lik koji je od tebe bolji, lepši, pametniji, jači i potentniji. I iz Londona je pritom i ovde je došao da se izdrkava i eventualno opali koju domorotkinju. Jebiga, žena ti ovulira u pogrešno vreme.
Ako uspeš da preživiš njen prelaz iz faze ružnog pačeta u fazu labuda bez nekih većih gubitaka, sva je šansa da ćeš i treću nedelju njenog ciklusa prebroditi herojski. Estrogen joj se rapidno survava niz strminu (onom liku iz Londona se sigurno neće javiti ponovo, bez brige) a progesteron brekće uzbrdo i tvojoj ljubi kastuje pospanost, lenjost i otežava joj slaganje komplikovanih rečenica, tako da je prva polovina treće nedelje idealna prilika da joj se osvetiš za ogavnog Engleza, i što je najjače možeš i da priznaš a ipak sačuvaš glavu na ramenima, bar za neko vreme.
Od polovine treće nedelje, estrogen se opet vraća u galop pa žena malo dođe k sebi i ponovo se otvara tema tvog neverstva i prvo ročište se zakazuje za prvi dan poslednje nedelje ciklusa, u narodu poznat kao Pandemonijum, pms ili „doći mečki na rupu“. Čisto da znaš, posle nedelju dana, ženama se vraća libido ali to nikako ne sme da te raduje. Oba hormona jure ka nuli, a svi parametri koji utiču na njeno ponašanje se povinuju haosu pa je nemoguće predvideti bilo koji sledeći korak. Njenu zaljubljenu facu posle 15 minuta može da zameni padanje u ekstazu u krilu nekog đubretara jer je procenila da je nisi dovoljno snažno zagrlio i rešila je da ti se osveti.
Zaključak: Ne možeš pobediti, ne možeš izvući nerešeno, ne možeš prekinuti igru.