Kako sam dobio posao

Promrzla gomila ljudi tiskala se u skučenom hodniku, lepeći se međusobno mokrim zimskim jaknama i isparavajući. Smrdeli smo na štenaru koja prokišnjava, ali niko nije obraćao pažnju na to, jer smo došli zbog mnogo egzistencijalnije stvari. Posla. Hrpa studenata, što svršenih, što nas propalih, i po koja žena u ranim 50-im, svi kolektivno koncentrišući nade na vrata pred nama, na kojim je pisalo ime kol centra za koji smo čuli da prima. Posmatrao sam neko vreme to krdo zombija čiji sam deo i sam. Kao smešni društveni eksperiment, Monti Pajtonov cirkus. Duboki javašluk i kurac na sve strane preuredili su nam kriterijume, tako da su svi prisutni delili onu vrstu anksioznosti kao da imamo šesticu na lotou, i sad čekamo izvlačenje sedmog broja.

Na pultu su stajali formulari koje je trebalo da popunimo pre nego što uđemo; uradili smo to, vrata se otvoriše i bujica se slila iz hodnika u memljivu sobu; školski stolovi naređani jedan do drugog kao zmijica na Nokiji, na svakom komp i sluške, dok sa plafona namiguje neonka umrljana krečom. Neopravdano prevesela riba ušla je i otpevušila nam ukratko o tome kakav je posao i šta se od nas tu očekuje. Sve je to zvučalo šareno i kul, podsetilo me na one tv priloge kad ulaze u kancelarije LGBT aktivista a tamo oni obojeni zidovi, šašavi kauč, razbacani lejzi begovi po kojima sedi i na lap topovima kucka fegetarija u jarkim pantalonama i s maramama, dok u prvom planu riba kratke kose, širokih ramena i grubog glasa objašnjava stvari dok drži u rukama preglomaznu šolju koja se puši. Znate već te scene i taj vajb koji se toliko trude da projektuju. E pa to je pokušavala i ova šefica. Možda bih na trenutak i naseo na priču da se nije javio rumeni Bosanac pored mene da nešto kaže ali se onda zakašljao, da bi to preraslo u ozbiljno polugušenje, koje je prekinuo jednim dubinskim grgotanjem i uvlačenjem šlajmare, da bi onda, kao da se ništa nije desilo, upitao “A KOL’KO JE TO PARA?”

I nije mi bilo smešno. Taj momak je onaj koji je ustvari bio tru, ON je u toj konstelaciji bio taj realni faktor, fank životne svakodnevnice, dok je ono okolo bilo farsa. Povučena Bosančevom neposrednošću odmah je prešla na stvar. Zagarantovana zarada je 0 dinara. Dnevnica se svakog dana iznova mora osvajati uspešnom prodajom usluga agencije. Što više prodaja u toku dana, veća dnevnica.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]I onda kad zaradite 3 miliona… obezbeđenje, iznesite ovog što pita da li će biti prijavljen![/typography]

– Grčibalde, kako se vama čini sve ovo? – zvučala je kao da je rekla da nas ispred sve čeka po novi Aston Martin i jedva legalna devica u njemu, a da nju zapravo samo zanima nivo mog oduševljenja.

– Pa, nisam siguran da do kraja delim vaš entuzijazam…

– Oh, pa mora da se nismo dobro razumeli! Naša mala srećna družina (pokazala je ka susednoj prostoriji gde su otupela robovska obličja skvrčena za stolice sa facama kao da su krenuli da kinu ali su upravo shvatili da ipak neće, izgovarala naučene mantre) svakog dana maksimalno ulaže sebe ovde, baš zbog našeg sistema progresivnih nadnica! – blistao joj je trijumfalni osmeh na licu.

– Dakle, ako sam dobro shvatio, ovo je posao gde treba da razdraganim tonom ubeđujemo ljude koje je zvonjava fiksnog telefona prekinula usred pranja prozora ili popodnevne dremke, da nas saslušaju do kraja ako žele svoj fizički i duhovni preporod kupovinom sranj..stvari od nas?

– Ah, potpuno sam zaboravila da spomenem! Kome to uspe najviše puta postaje radnik meseca, dobija na račun firme dve kese Negro bombona, ali i slatku obavezu da on organizuje sledeći tim bilding sa kolegama hehe! Nego, čitam formular koji ste ispunili, ovde piše da ne preferirate nadnicu po učinku?

– Da, ne mislim da takav koncept ovde ima previše smisla. Kažete da se zbog toga vaši radnici trude da uvek prodaju taj dodatni paket više? Šta to znači? Pa to je vrsta posla u koji se ili upuštaš, ili ne, a jedini način da se upustiš je da si u tome do kraja. Kako bi uopšte izgledalo otaljavanje na ovom poslu?! Evo recimo da sam ja u jedan popodne zadovoljan učinkom za taj dan, šta to znači, da ću do kraja radnog vremena da zovem ljude, psujem ih i spojlujem im serije?! Naravno, ne. Dakle, svakako bih pružao sve vreme isti tretman svim sagovornicima, te budući da ja tu svakako dajem maksimum sa svoje strane, to znači da će količina novca koju imam za neki konkretan dan isključivo zavisiti od faktora koji su van mog uticaja, čineći time moju ukupnu zaradu čistom lutrijom.

Zabola je. Gledala me netremice dok joj se misao baferovala negde u potiljku, da bi se u nekom trenutku trgnula i najurila nas jer treba da uđe sledeća grupa.
Reče da će nazvati najkasnije sutra veče one koji su prošli. U neko doba i zazvonio je fiksni. Ćale, da kaže da dolazi kum Mitar sa njim, da sakrijem dedinu rakiju u komodu.

Ne mogu da verujem. Ne to što me nisu zvali, to je legitimno. Ali da li je moguće da oni stvarno operišu na onom nivou bajkovitih lagarija? *U govnima smo ali to je ustvari kućica od čokolade i magično kraljevstvo čiji deo potencijalni kandidati jedva čekaju da postanu.* I sve se odvija na tom nivou, sva komunikacija je na tim frekvencijama, ne kažu oni “Ovde nešto opasno smrdi”, kaže se “Izgleda da jedan nestašni šrafčić kraljevstva narušava njegovu krasotu”. A NISU DEBILI. To je ono što je problem, na licima onih što dirinče tamo vidi se da su jednako svesni te epske gluposti kao ja, da svi vide da je car go, ali prihvataju zvaničnu verziju i gaze dalje, bespogovorno. Prokleti bezumni robovi.

Elem. Slao sam i dalje cv na sve strane, u očajnom pokušaju da sa tih dvadeset i jednom hiljadom mesečno otkupim svoju slobodu i integritet u sopstvenoj kući. Desetine i desetine slanja i niko da zovne, makar na prvi krug razgovora. Ništa! Pitam se šta bi tek bilo da nisam izmislio i one dve godine iskustva i kurs računara u Boleču.

U nekom trenutku poziv se konačno dogodio. Starija gospođa mi je rekla da sam izabran u top 20 od 400 ljudi koliko se prijavilo! Nekako je zvučalo kao da to treba da me impresionira i razgali, a pomislio sam samo – jebote gde sam se ja to sve prijavljivao, kad je moj cv izdominiro. Ipak, svestan da ne igram za prestiž nego puku platu, dogovorili smo razgovor.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Nesrećni Grčibald je to zamišljao ovako…[/typography]

– Khm.. Dobar dan..?

– Upadaj momak! Ae, brže, brže! Sedi u tu stolicu i pripremi se da preuzmeš budućnost u svoje ruke!

– Evo, uf, samo sekund, nešto zaglavljuje… Hm… Točkić od ove stolice vam je otpao pa ovo postolje rilja po parketu?

– C c c, a lepo sam rekla jutros Marinku da tu podmetne pikslu. Oprosti! Nego, znaš li zašto si ovde?!

– Zbog posla, nadam se…

– Zbog sudbine! Ona je spojila tebe, mladog i pametnog, ambicioznog čoveka sa tvojom životnom šansom! Znaj ovo – nama ne dolaze nekakvi sitni ziheraši… Ljudi ovde dolaze da se obogate! Vidiš li ovaj poster?

Iskrzani požuteli poster na kom je bila neka plastična skalamerija, na zidu, tik pored kalendara za 2009. godinu

– Vidim…

– To je tvoj sveti gral! Aparat koji je potreban svakom domaćinstvu, pojedincu, kancelariji, ustanovi! Jesi li znao da nam kroz Sunčevu svetlost takođe stiže i dekompozitno jonizujuće molekularno-polarizujuće zračenje?! Naravno da nisi! To se krije od naroda! E pa ovaj aparat prečišćava vadzuh u prostoriji i lišava našu decu dejstva tog nevidljivog ubice!

– Dakle, ja bih bio zaposlen u prodajnom odeljenju vaše kompanije, vezano za taj produkt Pretpostavljam da su vam te kancelarije izmeštene negde van ovog objekta, pošto ih nisam video kad sam dolazio?

– Tačno! Tvoja kancelarija bi zapravo bila svuda oko tebe! Kad izađeš napolje, gde god da se okreneš, tu je tvoja šansa! Znaš kako kažu, samo nebo je granica!

– Aha, shvatam… Pretpostavljam da ne bih ni imao nikakvu zagarantovanu platu?

– Pa, ne sa tim stavom! Mlad, bistar, vredan momak kao ti, moraš više da ceniš sebe! Da shvatiš koliko vrediš, odlučiš da pokažeš svetu ko si i šta si, uzmeš “Čistka” pod mišku i lepo od jednih do drugih vrata! Prodaš ovde, prodaš tamo, i hop, eto te da ne znaš šta ćeš s parama!

– Da, jasno… U redu, mislim da nije u vašem interesu da na takvoj poziciji imate nekog poput mene. Ja sam nekako više od tih kojima je stalo da ih na kraju meseca čeka sigurna svota, pa makar bila deset puta manja od ove koju vi nudite u potencijalu.

– Šteta momče, zaista. Utrčaće drugi na ovo mesto, ali u redu, samo zapamti – to je bila tvoja odluka, nemoj posle da pričaš kako nisi imao svoju šansu da postaneš deo korporativnog establišmenta Čukaričke padine. Doviđenja.

Ok. Srbija je, i njesra je, sve stara priča, ok. Ali zar moramo ovako da se igramo? Čemu ovo nadrealno debilisanje? Kao neka apsurdna sekvenca sna iz francuskog umetničkog filma, sem što je stvarna, dešava se u 3d koordinatama mog grada. Odvratna, morbidna igra koju su svi prihvatili, nerado, ne znajući ni ko ju je započeo, al’ računaju da su je svi drugi već prihvatili i onda jebiga, ŠTA ĆEŠ.

A što to ne bi mogla da bude poštena, otvorena priča – Vidi tebra, ti si mlad, nemaš para, nemaš diplomu, ili je imaš al ne možeš kurca da uradiš s njom inače ne bi bio ovde kod mene, nemaš nikakvu tržišno korisnu veštinu da ponudiš te dakle možeš da radiš sve što i bilo ko ko je zdrav i ima dve ruke i dve noge. Evo, na razgovoru si ovde već, ja imam taj posao, bedan je, crvlji, znam, ali šta hoćeš jebiga mnogi mole boga i za to, tako da ono, stisneš zube i izguraš, ako misliš da možeš, i imaš 20 iljada dindži za to. Imamo dogovor?

Ali ne. Nije tako. Razmenjuju se besmislice, uz tople osmehe. I TO JE TAKO. Postoji li drugi način da dobijem neku, bilo kakvu, šljaku? Ne. Možda za neke mnogo jače njuške, za mene svakako ne. Pa ako je to jedini način da se dođe do onog do čega moram doći, onda i nemam nekog izbora, ako odbacimo poetske varijante o odjebavanju svega i doživotnom asketizmu na livadi na Divčibarama. Dobro. Onda ćemo tako. Mogu ja to. Ako sam u ičemu dobar, to je u praznom serendanju. Pokidaću ovo sranje.

Stovarište u Kotežu imalo je samo jednu glavnu kapiju gde su prolazili i tovari i zaposleni i mušterije, tako da sam do kancelarije čoveka sa kojim treba da obavim razgovor prošao kroz golgotu useka kamionskih točkova u blatu, vlažnom i gnjecavom od kiše. Blatnjavih patika i farmerica koje se napraviše na svojevrstan braon-plavi ombre, pokucao sam na vrata i ušao.

– Dobar dan, Grčibalde. Zašto se, za početak, ne biste ukratko opisali?

– Ambiciozan, fleksibilan, uživam da radim pod pritiskom, i proaktivan sam.

– Oho, baš lepo! Gde vidite sebe za 5 godina?

– Ako moje nade nisu uzaludne, u ovom preduzeću, nakon godina uspešne saradnje.

– Šta vas najviše motiviše u radu?

– Onaj ispunjavajući osećaj kada vidim da je projekat u koji sam uložio celog sebe na kraju uspeo i doneo boljitak kompaniji!

– Zašto mislite da ste baš vi pravi čovek za ovaj posao?

– Pa, mislim da bi mnogi drugi ovaj posao videli tek kao puko lopatanje, celodnevni utovar i istovar šljunka u raskantane TAM-iće mušterija, tegljačenje teških blokova i cevi, lomljenje kičme džakovima cementa, po kiši i bljuzgavici, kao i letnjoj žaropečini, a time propuštaju onu pravu čar i dušu iza tih naizgled prozaičnih radnih zadataka, ne uviđajući ljubav u tome, a zbog koje to sve, barem meni, prestaje da bude klasična obaveza već prelazi u čisto zadovoljstvo!

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Dajte mi dovoljno dugačku lopatu i pomeriću Zemlju.[/typography]

– Sjajno! Odlično. Takav omladinac nam je i trebao. Primljeni ste! Idite niz ovaj hodnik pitajte sekretaricu gde je Božo iz prve smene skinuo svoj radni kombinezon, trebalo bi da se do sad malo provetrio pa obucite to, i trk napolje u nove radne pobede, stigla neka građa!