Kako se ufurati na VIP žurku?

Ne, prosečni čitaoče Tarzanije, ne daj da te naslov zavara, nismo počeli da depiliramo leđa, peremo noge i izlazimo sa bivšim ribama Stefana Babovića. Nisi ni ti, znam. Nit bismo imali na tim žurkama šta da radimo niti bi nas ko želeo niti bismo ikada imali nameru da potrošimo novac vrednosti četri kile parizera na malo pivo germanskog porekla. Stvar je jednostavna, ako nisi VIP i nemaš para (jer, prosto, ako imaš keša automatski si VIP), nema šta da tražiš tamo. Jebiga druže, ja i ti ćemo se večeras u bifeu “Problem”, dok nam  miris vinjaka i užegle povraćke bude milovao nozdrve, svađati oko toga ko bi pobedio da se potuku Jeljcin i Zamorano, a Milijaš će da srče koktele u društvu nabudženih dekoltea. I to je tako, šta nas bole kurac. Kolko para, tolko muzike. Ili koktela s dekolteima.

Ili kvaliteta. Postoji jedan list u Srbiji koji nam svakodnevno pokazuje da je gorenavedena poslovica koja, pomoću za ovo podneblje karakteristične analogije s parama i muzikom, ukazuje na direktnu povezanost finansijskih sredstava koja ulažeš i kvaliteta proizvoda koji dobijaš, zapravo surovo tačna. Za 0 dinara ne očekuj ništa drugo do totalnu lakrdiju. I očekuj, između ostalog, tekst o tome kako se ufurati na VIP žurku.

Da, naslov je već dovoljno loš, ali ne otkriva ni 5 posto gadosti koje se kriju u samom članku, inače vrlo kratkom. Nemoguće je ne citirati ga celog i secirati deo po deo jer, kao i kod većine nebuloznih tekstova ikada, ispod same njegove bezazlene i varljivo naivne površine skriva se nešto znatno manje bezazleno i vredno pažljive analize. Link za originalni članak imaš gore, ali on je tu čisto radi reda – ne klikći na link jer time njima donosiš pare i podstičeš ih da pišu još takvih tekstova, a ako budu pisali još takvih tekstova, umrećemo u bedi, nesreći i čamotinji. Radije bih se bacio u Dunav sa 200 kila govana zavezanih oko skočnog zgloba nego im nabijao posete na sajtu. Idemo redom, pasus po pasus, originalan tekst je boldovan.

Petak je veče, a vas ne drži mesto. Čežnjivo gledate kako se vaši drugari čekiraju na društvenim mrežama sa prestoničkih splavova i “in“ mesta. Dok vi prelamate da li da ipak idete, pošto nemate ni rezervaciju, ni kintu za ulaz, a ni pozivnicu, evo i male pomoći kako da uđete na VIP žurku “na kvarno”.

Iako članak od početka do kraja obiluje zanimljivim detaljima i vrlo intrigantnim materijalom za jednog ozbiljnog socijalnog psihologa, srž problema se nalazi odmah ovde na početku, ogoljen i suludo očigledan. Pod jedan – tu je ogavni trend “čekiranja na društvenim mrežama” sa “in” mesta:

“Da”, misli Biljana (19), brucoškinja na Učiteljskom fakultetu, “eto njoj (Tijani (20), studentkinji šumarstva, prim. aut.) je toliko dobro na Blejstajleru da visi na telefonu i obaveštava 1470 uglavnom nepoznatih ljudi o svom položaju. Mora da je sjajno tamo. Ali moj otac (Mitar (49), nezaposleni poljoprivredni tehničar iz Negotina, prim. aut.) sezoniše na njivi za crvenu dnevno, što nije dovoljno da finansira moje pridruživanje Tijani. Oh, nesreće li, nikad neću videti koji manastir je Bajković istetovirao u pubičnom predelu.”

Pod dva – tu je užasna želja da ideš tamo gde te jednostavno ne žele. Ja zaista načelno nemam ništa protiv VIP žurki. Zatvoren krug ljudi se nađe, izglumata, isfotografiše, ko zna, možda se poneko i zabavi i to je sve deo igre koju oni svi zajedno igraju. Ok, kul. Problem je kada ne pripadaš tamo a želiš da pripadaš. Dakle, ti nemaš ni rezervaciju, ni kintu, ni pozivnicu – što očigledno znači, treba opet reći, da te niko ne želi ali ti ipak, pošto nemaš ni malo dostojanstva, čezneš da uđeš “na kvarno” među ljude koji su bogati, poznati i sve ostalo što ti nisi. Ja ozbiljnu psihologiju poznajem koliko i prvenstvo Makedonije u kriketu, ali sam u tripu da bi nekakav stručnjak ovde pričao o psihologiji grupe. Uđeš u krug ljudi koji su sve što si ti nekad želeo da budeš i onda se osećaš kao jedan od njih, kao deo zajednice, kao da si zaista ispunio svoje bedne životne zamisli. Ali mrzim svaljivanje krivice na psihologiju grupe, potragu za identitetom, iskrivljene društvene vrednosti i slično jer mi to zvuči skoro kao opravdanje. Ljudsku slabost ili idiotizam zavedi kao dijagnozu i opravdao si ga. Ne, ja više volim da mislim da su ljudi samo retardirani, i to svojom krivicom.

Uvod u tekst je toliko genijalan da bih ja, da ne znam o kom se listu radi, zapravo mislio da je ovo jedna vrhunska zajebancija i nekakav budući stub srpskog satiričnog stvaralaštva. Da je neko hteo da namerno ismeje trend VIP žurki ne bi to mogao da uradi toliko dobro i precizno. I to je upravo zato što niko ne može da ismeje budalu toliko dobro koliko ona sama može da se izblamira.

PADOBRANCI – Na najfensi splavovima se provode selebritiji, cice obučene poput estradnih zvezda i frajeri koji nemaju problem s tim da uz separe rezervišu (i plate) i par flaša šampanjca. Međutim, ako niste poznati, nemate dovoljno dubok džep, a nemate ni pozivnicu – od regularnog ulaska nema ništa.

Ipak, i “obični smrtnici” uspevaju da se “ufuraju”, pa makar celo veče cevčili jedno piće (cene su od 300 do 1.000 din). Evo najčešćih trikova kojima se gradski padobranci koriste da bi se obreli na nekoj od prestižnih žurki. Inače, žurka je obično prestižna ako se neko od poznatih pojavi bar na pet minuta.

Selebritije i zvezde smo već objasnili – neostvarenost u životu, bleja kod kuće uz Slagalicu, flašu Frutele i polugluvu babu, a sanjali smo da budemo fudbaleri, žene fudbalera, ili bar šema žene fudbalera. Nova stvar ovde je još otvoreniji pristup finansijskom momentu – tu je sada i slika frajera koji će da plate (a ne ukradu) par flaša šampanjca. U principu je jednako privlačno biti i onaj kome puca jaje što će u lokalu da ostavi bruto nacionalni dohodak Gvineje Bisao, kao i ona koja se nalazi u društvu takvog galantnog gospodina.

Takođe, ovde se uvodi i jedan divan kriterijum pomoću koga prosuđujemo je li žurka prestižna, dakle ona je “obično prestižna ako se neko od poznatih pojavi bar na pet minuta”. Zahvaljujući upravo  ovom genijalnom kriterijumu, ako na primer na žurku upadne Manda, uđe u klonju, iskenja se i ode kući (pod pretpostavkom da mu za to treba više od 5 minuta), može se zaključiti da je ta žurka prestižna. Lepo je znati.

I sad jebiga, ko ne bi želeo da bude na takvom mestu i cirka limunadu od 800 kinti? Ali od regularnog ulaska nema ništa. Šta nam onda autor(ka) preporučuje? Daje nam tri opcije.

1. Napravite se ludi
Samouvereno koračajte ka mestu na koje žarko želite da uđete, a na čijim vratima stoje (minimum) tri ogromna momka. Možete da napravite opuštenu facu i pokušate samo da prođete pored njih. A, ako vam se obrate, pogledajte ih zbunjeno: “Momci, sad sam izašao/la do kola“.Može da vam prođe jednom, eventualno dva puta. Trećeg već odustanite.

Vrlo ponižavajuća opcija. I takođe opcija u kojoj se najlakše dobijaju batine. Nije da je generalno nemoguće zajebati obezbeđenje – svojim očima sam video ortaka koji je ušao na jednu novosadsku VIP žurku tvrdeći da je agent BIA-e, sve preteći izbacivačima i flešujući legitimacijom koja je zapravo bila bosanska lična karta. Ali on je stara mačka iz kraja koja je svoju karijeru počela radeći moleraj a sada pravi više para nego svih vas 15 koji još uvek čitate ovaj tekst zajedno. S druge strane, osoba koja se za pomoć obraća članku “kako se ufurati na VIP žurku” u 24 sata i kojoj nervni impulsi kolaju centralnim nervnim sistemom brzinom prdeža,  teško da je snalažljiva osoba puna samopouzdanja koja može izbacivačima da složi spiku ubedljiviju od “Momci, sad sam izašao/la do kola”, ili “Ha eto, poslao me Stojke samo po mast za čukljeve Gogi Sekulić”, ili “Momci, umro papa”.

Ne, nemojte da odustanete tek kod trećeg puta, jer teško ćete tek treći put dobiti batine. Batine ćete sasvim moguće dobiti odmah prvi put ako ste dovoljno iritantni ili glupi, a verovatno jeste ako se ufuravate nepozvani na mesta na kojima vas niko ne želi. U stvari, ne. Idite tri puta, idite petnaest puta, sve dok vam mozgovi koji vas tako retardirano vode kroz život ne budu prošarani delićima lobanje. Vaše.

2.Kačite se fotografima
VIP žurka podrazumeva praćenje od strane medija. Ukoliko uočite ljude sa fotoaparatima, odmah vam je jasno da su to predstavnici sedme sile. I jasno vam je i da su vam s njima sva vrata otvorena. Možete da zamolite nekog od novinara da vas uvede sa sobom (pre nego se obratite fotografima, oni su malo teži za saradnju) ili jednostavno da se infiltrirate u tu grupu.

Ovo već zvuči kao scena iz “Seksa i grada” ili nekog sličnog govneta za siromašne žene koje pate što su u životu postale samo kučke, a mogle su da budu bogate kučke. Već vidim scenu: Meg Rajan se zaljubljuje u Hjua Granta, ali on je nedostižan za nju, ona je seljančica iz Nebraske a on suludo bogati preduzetnik, koji je, iako ne trpi ljude iz nižih društvenih slojeva, ipak dobar u duši, mada to ni ne zna. Meg se zaljubljuje u jedinstvenu mešavinu bogatstva, moći i britanskog šarma, a Hjuovu ispraznu nadmenost, u tipično holivudsko-ženskom maniru, tumači kao nedostatak samopouzdanja. Mora da smori boga oca da bi ušla na žurku, na kraju završava tako što oralno zadovoljava fotografa iza kontejnera da bi joj dao propusnicu i fotoaparat. Ulazi unutra. Hju je, nakon što je već popio 17 šampanjaca, vidi kako u haljinici do kukova šeta po donjem spratu lokala i naprasno shvata da ljudi iz nižih društvenih slojeva zapravo i nisu tako loši. On se kao čovek menja iz korena, prave dete i odlaze da žive na ranču. Hju peca, Meg trudna mesi kolače. Materijalna dobra ih više ne zanimaju, mada ih to ne sprečava da voze Bentlija i imaju 130 hektara livade. Smeju se, Hju maše, Meg jednom rukom maše dok drugu drži na stomaku, zavesa.

E to je moja asocijacija kad čujem ovaj predlog. Van pameti. Ponižavajuće. Takođe, batine su, kao i u prvom slučaju, vrlo verovatan ishod. Zasluženo.

3. Molite
Ako vam je toliko zapelo da uđete na Fristajler, River, Džimis, itd, itd, a ništa od gore navedenog nije upalilo, onda poptpuno iskreno molite. Sa sve sklopljenim dlanovima i pretužnim očima, i samo na umu imajte to da su i ljudi iz obezbeđenja samo ljudi. U jednom trenutku zacvilite “Danas mi je rođendan“ (niko neće da otera čoveka kojem je rođendan) ili “Ostavila me devojka/dečko“ i – ući ćete.

I taman kad čovek misli da je najgore prošlo, autor zablista. Ja ne znam, ovo je apsolutni vrhunac. Ovde ti neko, mrtav ladan, savetuje da ostaviš i poslednju trunku ponosa, da kumiš, moliš, plačeš i ponižavaš se pred gomilom ljudi da bi video da li će Saša Ilić jebati Slavicu Ćukteraš. Plus, batine nećeš izbeći. Ne smem ni da zamislim šta se desi kad dođeš i izbacivaču, plačući mu u biceps veličine Prokletija sa “sve sklopljenim dlanovima i pretužnim očima” zacviliš “ostavila me devojka”. To su strašne stvari.

Takođe, “niko neće da otera čoveka kome je rođendan” je najbolja rečenica u univerzumu. Naivna, jednostavna, dobronamerno sumanuta, otkinuta od realnosti na neki skroz uveseljavajuć način. Nadrealna. Ceo tekst u jednom.