Ko ne riskira, ne profitira

Ako je najopasnija stvar koju si danas uradio to što si ga izbacao na nove podvige japanskih srednjoškolki u rvanju sa pipcima od kuraca dok je u dnevnoj sobi baba s komšinicom ispijala kafu, prvo, daj link, drugo, vreme je da ti se dogodi nešto malo opipljivije. Evo, mene je juče zamalo pregazio auto, i to zato što sam se kurčio. I da ti kažem – posle toga sam se osećao do jaja.

Sam incident i nije nešto za priču: klasično prelaženje van pešačkog jer je pala procena da je u saobraćaju u Cvijićevoj sinkopa. Čim sam krenuo, video sam da pajvan u astri koja je poslednja prošla staje i kreće u rikverc pun gas, kao čovek koji je iznenada osetio neumoljiv bol u kurcu. “Tako, a? A ja krenuo da prelazim, a? A u ušima baš krenuli Bisti Bojsi sa plejera, a? Ma idem dalje, šta kurac!” Al jebiga, ide i on. Njutnovska fizika 1 je urođeno jasna svim primatima, pa sam uprkos mom suštinskom saglasju sa idejama kvantne mehanike, dao malo po mehanici rada nogu. Protrčao sam tik iza njegovog desnog stop svetla – i samo nastavio pravo, jer mi je levo jaje izgleda preuzelo funkcije centra za ravnotežu, a desno funkcije aktiviranja vratnih mišića. Pošto mi se u tom trenutku Adrock dernjao u uvo da ga uključim ko Edija Herisa nisam ni čuo da li je tip zakočio niti da li mi se izređao na celoj familiji od austro-ugarskog grofa Fon Kalana do nerođenog deteta i nazad. Samo sam pustio da se zamišljena eksplozija koja odnosi polovinu nadvožnjaka i urniše pročelje tržnog centra odvija bez mog odobravajućeg pogleda koji bi značio da nisam pravi šmeker.

Ali kada je prvobitni nalet adrenalina prošao, zadovoljstvo sobom je ostalo. Penjao sam se uz stepenice zgrade pokušavajući da održim erekciju dok ne stignem kući do žene ili kompa, šta pre naiđe, a taj osećaj u glavi da mi gorila puca miniganom po elijenima je polako mutirao u pitanje – a što se ja tačno koji krasni osećam tako dobro kada sam uradio nešto što je po merilima i babe i komšinice i Omera Ekića i Ekrema Jevrića i svih koji su bili na TV-u dok su one kafenisale – glupo ko krst kod Kragujevca?

OK, znam da je adrenalin telesna hemija koja te samo grune tako da te pretvori u Hulka taman dovoljno dugo da zapališ na drvo od čopora gladnih vukova ili krneš mač u bubrege nesretniku na koga si naleteo u mešanom mesu bitke. Znači, aktivira se samo kada je sranje. Znači, fora je u tome što ti je dobro kada te adrenalin pusti. Jebote, pa je l’ to onda znači da kada ga stalno pomalo aktiviraš da ti stalno bude dobro, onako generalno u životu? Adrenalinski zavisnici kažu – da, ali zar stvarno treba da slušamo fantome koji se bez zaštite veru po liticama ili rade oli po Kineskom zidu?

Da vidimo malo šta kažu nrdovi. Psiholozi su definisali naklonjenost ka riziku kao osobinu, a sociolozi su je kvantifikovali, dali joj broj, kao IQ, samo čisto od 1 do 100 – gde je 1 retardirano dete Marine Tucaković i Gorana Bregovića sakriveno već dvaes godina u specijalno iznajmljenom lokalu u Čumiću, a 100 onaj tip očigledno na esidu u roze majci na tribini među Radovcima. Sledeći korak je bilo određivanje korelacije između naklonjenosti ka riziku i zadovoljstva to jest generalnog uspeha u životu. Kada se gleda čisto meso, stvari su se pokazale kao definitivno povezane – razvoj mozga u primitivnim organizmima je direktno vezan za opstanak, a opstanak je direktno vezan za opasnost da te pojede nešto što je svoju evoluciju usredsredilo na količinu zuba. Dakle, veća tarzanija dovodi do pametnijih majmuna.

Dokazi se lako nalaze i među homo sapiensima – na primer, procenjuje se da oko 40% odraslih muškaraca amazonskog plemena Janomami u nekom trenutku svoga života ubije čoveka u borbi, jer za Janomame je “Krvav rat” odgovor na pitanje “Dušo, šta ćeš za doručak?” Janomami ne znaju za depresiju, otuđenost, pičkematerine… Možda zato što niko nije uspeo da ih lepo pita od šiljka koji su mu zabili u grkljan. Ali, ono što su antropolozi uspeli da izmere je da Janomami ratnici, oni koji ubijaju i love, imaju tri puta više dece od ostalih. A jebiga, i u našem “civilizovanom” društvu danas prave decu uglavnom likovi koji mnogo dobro love ili oni koje baš zabole kurac da razmišljaju šta će biti posle. Dakle, riskantno ponašanje je odlika dominantnih mužjaka, baš kao i zadovoljstvo samim sobom i veličinom svoga spolovila.

Nemački naučnici su, sasvim očekivano, u temeljitosti i obimu istraživanja otišli korak dalje u pravcu Borgova. Pet minuta Googla (odmah posle dva minuta MILF Huntera 8, jer žena me je dočekala sa temperaturom i upalom grla, a to je rizik koji nismo hteli da preduzmemo, ako me razumeš) dovelo me je do nemačke studije koja već 25 godina istražuje zadovoljstvo u švapskom narodu. Švabe kad pitaju, pitaju sve što može da čoveku padne na pamet, i sve to unakrsno analiziraju, pa su tako objavili i podatak da oni koji vode aktivniji život, koji preduzimaju rizike u telesnom ili ekonomskom smislu, prijavljuju daleko veće zadovoljstvo i duševni mir.

Dobro, i šta ćemo sad kada imamo potvrdu sa obe strane mužjačkog spektra da je doza rizika bolja od miksa koksa i loze za dugoročno zadovoljstvo? Pa – štagod, samo da razbiješ čemer svakodnevice. Ne kažem da baš treba da se igraš frogera sa obnevidelim kamiondžijama na Ibarskoj ili da priđeš Peconiju u kafiću sa: “Ujače Festere, ujače Festere – može fotka?”, mašući sijalicom.

Ali kažem da ponekad treba da probušiš taj kurton. Pređi na crveno koje te laguje svaki dan kada ideš do prodavnice. Ofarbaj zid svoje sobe crvenom bojom krvi svojih neprijatelja. Dobaci crvenokosoj komšinici u prolazu da bi voleo da proveriš da li joj je boja prirodna. Ili smisli nešto manje džiberski, boli me kurac. Ja ću da okrenem ortaka što vozi motorne zmajeve da mu kažem a u kurac, daj taj fegetski kombinezon, okači mi ta vilinska krila, idemo da osetim šta znači biti tica! Čim se vreme prolepša.