Komarci

Jednog dana, kako se već vreme prolepšalo i zle zmije počele da vrebaju iz žbunja, her Hans i njegova trtasta frau Hilda rešiše da odu na Moravu, radi razonode i ribolova. Bavarski par, srednjeg staleža (po nemačkom standardu)  koji se doselio ovamo pre nekolicinu godina, nikako nije mogao da se navikne na klimu u kojoj temperatura nepredvidljivo osciluje između minus deset i plus četrdeset.  Debele i blede, njihove stomačine i guzice znojile su se mereno u litrima, tako da su za desetinu minuta svaku suvu majicu ili gaće pretvarale u najobičniju mokru krpu. Reka će doneti svežinu i spas, govorili su, te natovariše svoj volksvagen stolicama na rasklapanje, štapovima za pecanje, limenkama piva i krenuše na put.

Kako su se odmicali od vrelog grada i približavali reci, sa pakleno vrelog asfalta skrenuli na prašnjav put koji vodi ka vodi, okružen ozelenelim vrbovim drvećem kroz čije se krošnje pomaljalo proletnje sunce, ozarilo ih je osećanje blaženog olakšanja. Teskoba omorine i obaveza ostala je daleko u gradu, tako da je rasterećeni Hans od radosti u jednom trenutku počeo da pevuši i svoju omiljenu pesmicu. Povremeno je bacao svoje sitne plave oči na ljubljenu mu Hildu, plavušu prćastog prasećeg nosa, dok ona u jednom trenu nije počela da vrišti:

– Pazi Hans! Koči!!! Haaalt!!!

U prašini druma je nauznak ležao čovek, njegovo krakato telo je preprečilo put, ne dajući nikakve znake života, a na desetak metara od njega ležalo je njegovo motorče.

Uzbuđeni Nemci istrčaše iz volksvagena ka njemu, a uplašena Hilda stade da mu opipava puls.

– Je li živ? Živ? – zapitkivao je Hans.

– Diše, diše, živ je, danke majn got. Daj vodu Hans… Vaser, vaser, brzo.

– Jadan čovek. Koja li ga ja budala udario i ostavila da leži na put? Neki Srba… – pitao se Nemac.

– Balkanišen švajne… – govorila je Hilda.

– Švajne, švajne… Ja, ja… – potvrđivao je Hans.

– Ti, ti… – preseče ga piskav glas čovečuljka koji je istrčao odnekle –  Baš ti mamu ti jebem.

– Molim?

– Ti si ga udario s volcvagen, nane ti ga Švapske, sve smo Živko i ja videli!

– Šta? Majn got, das ist laž. Lažeš ti!

– Lažeš! – udari u vrisku Hilda.

– Ti, švabo, ti… Sve smo videli – pojavi se odnekud i Živko – on ti ablendovao s Tomosa, a ti si ga namerno udario.

– Nije istina! Ja sam stao, Hilda vrištala, videla čovek leži na put…

– Čekaj, Miki… Kako li se već zoveš, Mengele – reče Zdravko (onaj prvi) – isprsi se sa dvaes evra i možeš dideš. Neće potežemo tužbu, ništa. Ovaj što si ga udario, ne volimo ga mi ič, drugaru mom Živku jebao kozu, istraumirao je, sad mu ne dava mleko. Deca mu nemaju šta da piju sad. A meni mi otrovao kuče. Đubre obično be, niko ga u selo ne voli, ljiga od čoveka. A da znaš kakvo sam kuče imao… Lepota od kučeta. Znaš ga sigurno, nemački ovčar, možda ste bre i rođaci. Nego, daj ti bato dvaes ojra i begaj. Sve regularno, niko te neće tuži što si ubio čoveka.

– Pa vi ste njega – reče Hans –  vi ste njega udarili.

– Mi? Znaš li šta pričaš bre? Oćeš da te tužimo i za klevetu? Imaš li svedoci, bratko?

– Nemam.

– E pa ćuti. Začepi Rumenige! Vidiš, ja imam svedoci da si ga ti soborio s motorče. Bolje daj pare i begaj. Jer će ti da završiš u Moravu, a ovu ćemo tvoju frau da guzimo dok se ne onesvesti – okrenu se prema Hildi i namignu joj. Ona preblede.

– Daj mu – reče – daj mu Hans, nek uzme šta oće, samo ga skloni, molim te.

– Evo ti, fikenzi muter srpsku! –  reče Hans i baci mu evre u lice, a oni se prosuše po putu. Ovaj poče smejući se da ih skuplja, a uto ustade i krakati što je doslen polumrtav ležao u prašini, lik zbog koga se cela ujdurma pokrenula. Pljunu, i ne gledavši Nemce polako priđe Živku i reče mu:

– Znaš ti, Živko, jednog mi drugara komarac ujeo za patku, baš to veče kad je trebalo da se povata s Sibinu Mariju, i kaže sve mu lepo bilo do nekog trenutka, al kad ga je zažuljio u njenu đanu, poče da peče ko da je sipao so na ranu. Gurno ga dvaput, a ono bridi, kao da ga tura u sonu kiselinu, sve mu suze idu na oči. Ova ga gleda, a ta kalaštura sve voli da gleda u oči dok se mrka, pričali mi ljudi, pa ga pita – Što bre plačeš, Miki? – Od sreće, Maco, od sreće – kaže ovaj. I nije mogo više. Gurno ga dva-triput i zajebo. Zario glavu u jastuk, pa roni suze, jeca ko malo dete. Ova ga tu nešto kao teši. Jebaga, komarac mu zajeba planove.

– Haha, nemoj zajebavaš!

– Žimi sve, brate, zajebani ti komarci. Ako me on lagao, onda i ja tebe lažem.

– Ma s kakvi se ti družiš, ne bi me ni čudilo. De ovaj blenta? Zdravko! Ajde bre, vuci se ovamo.

Zdravko podiže motorče i krenu da ga gura prema drugarima – Oćemo li u Bidžinu prčvaru – reče.

– Pa gde bismo drugo? – reče Živko, polako se krećući niz put – Ona njegova sisata kad ponese krigle, sve mislš bate da si na Oktobarfest, a ne u Mramor.

– Sisata frau Žaklina. Muzna ko belka. A šta ćemo s gospodu Švabe?

– Ma pusti ih bre bate, požuri… Žaklinine sise se već talasaju između stolovi.

– Sise, sise! Ja, ja… –  reće Zdravko, okrenuvši se prema Nemcima – Guten tag, gospodo.

Hans je ćutao. Ljutito je gledao kako se bahata družina udaljuje.

– Hoćemo li kući? – upita ga Hilda drhtavim glasom.  Hans je ćutke ušao u svoj volksvagen.

 Tekst poslao čitalac Pujavica Gavro. Ako i ti imaš čudnovate priče iz svog kraja ili svog bogatog životnog iskustva, šini nam na citaoci@tarzanija.com ili u inboks naše FB stranice.