Komunalac sa Petlovog Brda: Staljinova osveta
Upeklo Sunce, letnja sidža, ne do Bog nikom. Rekli Tarabići „doće neki žuti ljudi i doneće neka žuta kola te će ić brez volova i neće ljudi seđet na kanate no će svaki imat stolicu i biće u njija nakva sokoćala te će pićkat i pričat kao čovjek i ljuđi će ga gledat ko starijeg a neće bit čovjek“. Piči dakle pomenuta dvaešestica niz bulevar i kiseli se proleterijat u njoj, majstor Cone legenda uključio grejanje, ima on te sadističke ispade kad mu žena ne potopi beli veš u biljanu pa u bohor, nervozan je, zapatili mu se šuljevi od sedenja non stop, odeš da baciš blato a ono pukne čoko-mjehurić, to su fiziološki koloriti prkna koji ostaju po gaćama, pito ga komšija preko terase jel uskladio ciklus sa ženom, pa dokle bre tako da ga komšiluk zajebava, i majstor je čovek za razliku od ostalih ljudi koji u autobusu nisu čovek nego stoka, a stoka se gura, znoji, smrdi, stenje – sve u svemu, Ljubinko Drulović.
Uglavnom, smrdi taj narod tu, prži ono Sunce, asfalt isparava, na semaforu uz autobus staje crni golf, table BG – G PADINE , klima koža sve u fulu, vozila baba do pijace, sad vozi naočiti Hercegovac kockaste glave. Gleda ga puk iz autobusa sa zavišću, mali Boža – pandan Dikensovom malom Timu – sitan, tuberkulozan, sasušio se od slabe rane, pita taj mali Boža svoju majku koja žuri da ga pretovari u školu pa dide na fitnes: „Dobra majko, kad ćemo mi imati automobil kao ovaj čika? Hoćete li me tada voziti u školu, majko?“, „Mrš bre mali, ćut tu, ne znam što te nisam abortirala, a znaš kaka sam pička bila, prva pratilja na izboru za mis kod Ere Ojdanića, mrš u školu da te ne gledam, a ja odo da se jebem po audijima“, okolostojeće maturantkinje druge ekonomske odma aplauz, „Bravo, gospođo! Bravo! Svaka čast!“, a brucošima sa civilne odbrane beše neprijatno, to su te kurve na koje ih je majka upozoravala dok su bili u zajednici u rodnim Pljevljima, upozoravala ih je i da idu krajem ulice i da se paze auta i evo ga sad, em auto em kurve, đe si sad Šarulja, ne kravo nego članu porodice, da imaš ličnu kartu pisalo bi Šarulja Bulatović, džabe mi je što ću bit direktor u Beograd kad nema sira i krtole, bracki.
Stade autobus kod Kalenića, povrve narod napolje, povrve bogami i unutra, cvili onaj mučeni validator, a sa narodom neprimećen uđe i Hitler Milovanović, heroj javnog saobraćaja, popularni Fantom u Ritopeku, ridža što u svom bogatom CV-u ima takvih veličina koji su ovaj grad načinili metropolom kao što su Prele dobri duh Beograda i Milan Mladenović Droga; Prele ga tero u Pičkojevac odakle je došao da mu prlja grad, a Droga je predlagao dogovor – on ga preskoči a on njemu patofnu, kvalitetna rumunska proizvodnja, leva, krupan karo.
Ide tako Staljin – zvaćemo ga kao što ga zovu njegova deca, jednom mesečno, iz Amerike – i zlostavlja narod što je uzurpirao njegov lični autobus, ako uzurpira nek plati, svako mora da validira BusPlus, nema dinar da fali, plati stoko proleterska za to što se kuvaš, usmrđuješ i kasniš na posao, ja sam vlast u ovom prevoznom sredstvu, urlao je Staljin u trenucima intimnosti sa „smrdljivom bagrom“ kako im je tepao, kad ja nisam mogo da budem desetar u JNA, Lastovo, jesenja klasa ’72. i da se iživljavam nad gušterima, sad ću vama da jebavam majku jer mi se može, i nemoj ništa da gledate što ja propuštam mog sinovca, to mi je sinovac a ja sam vlast i sad ću da izvadim patku da pišam po vama, moju granitnu palicu od sedam santima, vlasništvo supruge Budimke i – Bože zdravlja – Snežane Savić ako odgovori na pismo najvernijeg obožavaoca.
Prži Sunce ko blesavo, na raskrsnici Maksima Gorkog i Južnog bulevara zastoj, neki čiča se na sred pešačkog setio da se zove Dragoljub, ta činjenica ga je toliko uznemirila da mu je resetovala mozak na fabričke postavke, stoji čiča na pešačkom, niko da pozove hitnu pomoć, policiju, socijalno, vodovod i Miru Banjac ili da mu ukuca user: admin pass: admin, stoji i saobraćaj i u njemu autobus, svi trube, Staljin u svom elementu, ljudi pate a on samo ausvajs bite, sliva se znojčina sa ljudi i curi po podu, neka žena se okliznu i pade, Staljin odma na nju, VADI KARTU KURVO RASPALA, žena buta po torbi, „jao, izgleda da je nema“, ŠTA BRE NEMA, VADI LIČNU, SAĆU DA TE STRELjAM, „nemojte, molim vas, jako mi je neprijatno“, SVIĐA MI SE DA TI NE BUDE PRIJATNO sikće Staljin i levom rukom gladi patku kroz džep, ovo su retki trenuci kad je u erekciji, VADI LIČNU, MAJKU TI JEBEM U PIČKU, „pusti je bre čoveče, šta si napao ženu“ dobacuje Koja, Staljin vadi džepni znak sa natpisom „čekić“ i onesposobljuje ga preciznim udarcem u teme, OĆEŠ DA VADIŠ LIČNU, žena kaže „nemam, ja sam Srpkinja iz Slovenije, tamo me izbrisali, izbegla sam u Bosnu pa na Kosovo, socijalni slučaj, plaćam gazdi da radim u trafici, a odakle da mu platim kad para NEMAM, pusti me molim te ko čoveka“, Staljin urla, JA NISAM ČOVEK JA SAM KONTROLOR, gurne je i počinje da je masakrira nogom u glavu, novinar Blica ne može više da izdrži, viče MONSTRUM: KONTROLOR NAPAO PUTNICU U GRADSKOM PREVOZU (VIDEO), narod počinje da se buni, Monstrum! Strašno! Srbijo među šljivama! Ko poslednji izađe nek ugasi svetlo!, agresivniji prave krug oko Staljina, pominje se teranje na njivu i Goli Otok, Staljin prebledeo, kurac mu splasnuo, saće da ga samelju, vade se kaiševi, bokseri, lanci za sneg, skakavci i šumadijske kobre, jedan se ogrnuo čaršavom i pali krst, mali Cigo peva i svira „Đurđevdan“ na pasuljari, okrenuo potenciometar na maksimum, masa sužava krug, kad odjednom –
Odjednom se začuje škripa guma, neko napravio policajku pored autobusa, trepće žuta rotacija, šta je to, svi ka prozoru, kad ono opel kadet trula višnja, spojleri, felne aluminijumske, zatamnjena stakla, dve trake izvučene na haubi, sve u fulu bratulinjo, na šoferki belim slovima izvedeno KOMUNALE. Otvaraju se vrata, vozač izlazi, vidi se prvo noga, kožna cipela Fruška Gora, kamera ide na gore, izdrljane leviske, pa kožna jakna, majica ITALIA i na kraju glava sa rejbankama i fudbalerkom. Zajeban pogled, vadi marlboro crveni, pripaljuje zipo upaljačem sa motivima Đokovića, suverenim hodom ulazi u autobus. Pogled levo pa desno, zajeban bas: „komunalna, policajac Trajkovski, ajte, lične isprave na pregled“, pauza i pogled preko naočara, „da vam ne bi jebo majku u pičku gužvaru sad“. Masa pizdi, KOME BRE TI, KOJA SU TEBI OVLAŠĆENjA, ALO BRE MAJMUNE, komunale tihim glasom preseca buku, „nemojte da upotrebim silu“, raskriljuje jaknu, majica mokra od znoja i pendrek, AJDE PIZDA TI MATERINA, skidanje rejbanki, „SAMI STE TRAŽILI“, vadi pendrek i odvaljuje prvog do sebe, masa naleće al je komunale ratni veteran sa Košara, država ga odlikovala pa zaboravila, udarcem sobaljuje i slaže na gomilu, masa naleće sve više, u jednom trenutku grabi Staljina i počinje da se povlači ka vratima, na njega petsto ljudi, lete pivske flaše, nunčake i piksle, Trajkovski skida jaknu i odbija udarce, sat odbrojava, još deset sekundi, otkud sat?! pojma nemam, deset, devet, nema vremena do vrata, pogled mu pada na čekić, PRI GAVARII, uzima čekić i udara prozor, čekić se lomi, kinesko govno jebem mu mater, Kinez iz mase ga gađa paketom ukrasa za jelku i viče KOMUNALE KOMUNALE VI VOLITE CAMO PALE, šest, pet, šta je to na podu, znak „čekić“, udri staklo, lomi se, iskače sa Staljinom u naručju, DVA, JEDAN, Trajkovski trči noseći Staljina a u pozadini autobus eksplodirava u trista milijardi pizda materinih.
Vatrogasci, hitna, svetle rotacije, Staljin sedi u sanitetu, ogrnuli ga ćebetom i pije kafu iz plastične čaše, Trajkoski traži lične karte po izgorelom autobusu, treba identifikovati leševe, samo se tako može ući u trag švercerskoj mafiji, kad škripa guma, ulaze neki u odelima, „Policija, inspektor Ković, mi preuzimamo!“, „Alo bre, kako vi preuzimate, ovo je MOJA ISTRAGA!“, „Nije tvoja nego moja, ja sam ovde glavni, mi ovde imamo jurisdikciju, a ti Trajkovski nemoj da nam praviš probleme, čuo sam da si budala i da ti je kolega pogino dva dana pred penziju jer si na svoju inicijativu krenuo da uklanjaš tezge sa Zelenjaka“, flešbek u rejbankama Trajkovskog, Zelenjak, ljudi beže sa kartonskim kutijama i gaze sredovečnog čoveka u plišanom sakou koji urla DIMČE! DIMČEEEEEEEEEEEEEEEEE! ruka se sama diže i Ković pada pod naletom krošea, „srešćemo se opet“, škripe gume i kadet nestaje u noći.
Stigao je kući, načelnik se sat vremena drao na njega, „DOBRO BRE TRAJKOVSKI, PA DAL SI TI NORMALAN TRAJKOVSKI, ZNAM DA SI SE RAZVEO AL TRISTA ILjADA POGINULIH U EKSPLOZIJI AUTOBUSA, KAKO BRE AUTOBUS JAPANCIMA DA PRAVDAMO TRAJKOVSKI, DOKLE ĆEŠ DA RADIŠ PO SVOJIM PRAVILIMA, ZNAČKU I PENDREK VAMO, VAMO REKO SAM, SUTRA IDEŠ SA PAUKOM DA PIŠEŠ KAZNE A IZVEŠTAJ NA STOLU DA ME ČEKA DA PODMETNEM POD BUREK!“ Otvorio je frižider, samo mleko, a i ono se usirilo. „Sanela, zašto me nisi htela?“ pomislio je paleći cigaretu na terasi. Negde iz naselja, iz jedne od milion svetlih tačaka koje su predstavljale prozore dopirao je zvuk saksofona.
„Opet onaj vežba ‘Duletove gajde’, mater mu vlašku jebem.“
