Krademo mladu, deo prvi
Život se ovih decembarskih dana pretvorio u vrzino kolo jutarnjeg drkanja na noge Maje Japundže, popodnevnog drkanja na japanske šiparice koje trljaju dupe o šipku u metrou i večernjeg drkanja ispod tuša misleći na pekarku. Postao sam lenj, voleo sam to što sam lenj, lenjost mi je bila opuštajuća. Skinuo sam 12 sati japanske i tibetanske muzike za meditaciju uz koju sam gledao u plafon. Tih preostalih 8 ispita delovali su nekako daleko, činjenica da sam sprco 28 godina u bulju nije me previše tangirala dok sam se infantilno smejao na “Nindža ratnike”. Psiholog mi bi rekao da imam regresiju u ponašanju. Moguće. Bilo kako bilo, osećao sam se do jaja. Moji ortaci, moja verna bratija se polako osipala, ko pobegao u Nemačku, ko našao pos’o pa postao rob svom šefu, k’o napravio slučajno dete pa se sad trči po apotekama za Dobrijevu mast, neko se zaljubio pa planira to traženje Dobrijeve masti u najskorijem periodu. Posle venčanja naravno. Nit su oni na mene gledali osuđujući kao na lika koji nikad nije odrastao, nit’ sam ja sa podsmehom na njih gledao kao na likove koji su ostali bez svoje slobode. Banu nekad na pivo, odgledamo Ligu šampiona, odemo do kafane, neki termin u balonu. Nismo više tim, ali i dalje smo neki sastav.
Ništa nije moglo da poremeti moj zen tog decembarskog dana dok sam, slušajući muziku za meditaciju, sastavljao tiket. Bar sam tako mislio. Onda se desio poziv koji je prom… Da ne zvučim klišeizirano, posle tog poziva desile su se stvari koje su promenile mnoge živote, a ja sam toj promeni bio katalizator.
– Janko, dolazim kod tebe za dvadeset minuta. Desilo se veliko sranje s Majom. Srolaj nešto, kupi pivo, u govnima sam.
– Pečem neki žu-žu, pa ono…
– Jebao te žu-žu.
Ah, l’amour. Sad će Boban da dođe da se žali kako je Maja opet sama izašla s drugaricama. Trebaće mu malo mog enormnog poznavanja ženskog srca. I ruskih teen pornića. Ništa što topli žu-žu i vinjakolada ne mogu rešiti. Međutim…
Ispostavilo se da je moj Boban, moj glupavi Boban bio u prosidbi sa ćaletom. Jebi ga, ćale sazid’o još jedan sprat na kući, pa ko veli da ga popuni unucima i snajkom. Kupio forda eskorta. A i zabavlja se s tom Majom skoro četiri godine. Već su dva puta bili u Paraliji, što je, za nas južnjake, jednako medenom mesecu na Baliju. Otišli oni, doterali se k’o da je pijačni dan, seli u eskorta, poneli domaću viljamovku i uputili se u pravcu Pukovca. E sad… svako ko je ikada prošao kroz trougao izgubljenih padeža, zna da je Pukovac najzajebanije mesto tog trougla. Celo selo ne plaća struju 20 godina, zavežu kera za bandere, pa ti seci. Imaju diskoteku, striptiz klub, javnu kuću… Legenda kaže da u Pukovcu možeš da nabaviš sve što ti treba za nedelju dana, od bazuke do sličice Lorana Blana, Svetsko prvenstvo ’98. Moj glupavi Boban, kolega koji je zabatalio faks da bi nastavio porodični biznis, otišao je u prosidbu Pukovčanke. Mečki na rupu.
Nisu se lepo proveli. Majin ćale je, još kad su ušli u avliju prepoznao Bobanovog. Setio se da mu je dotični, na Radničkim igrama 1983. slomio nos kad su se svađali jeste ili nije bila ruka. Ruka koja lomi nos je svakako bila, ako me razumete. Lošu šalu na stranu, iako ga je Maja kumila da ne pravi scene i drala se da će da se uzme za Bobija, šta god bilo, ludi Raka je napujdao dva podža (pukovačka obična džukela, prim. Tarz.) na nesrećnike, jedva su glavu izvukli. Jedno ešton kuče je čak i progrizlo malo gumu. Na felnama su se vraćali do Malošišta. Sve mi to priča Boban, kroz suze, dok retardirano žvaćem žu-žu i češam dupe:
– Baš ste Montagijevi i Kapuleti, hehe. Pukovac-Malošište-Verona. Bobane, Bobane, zašto si Boban? Hehe.
– Možeš li jednom u životu da se uozbiljiš. Maja je bre… Ona prava. Hteo sam decu da joj rodim.
– Stvoreni ste jedno za drugo, sećam se kad sam vas upoznao na žurci koju sam pravio. Ti pijan, ona pijana, oboje ružni ko Bugari. Trajalo dok je trajalo. Viša sila. Batali. Osim ako ne želiš ceo život da imaš nadrkanog tasta, kinološkog konosijera za vratom. Ima još kučk… mislim, riba u moru.
– Neće se na ovome završiti…
– Itekako će se na ovome završiti. Tvoj ćale ni da čuje tamo više da se vraća. Maju ne puštaju više ni do grada da izađe, a kako li će sad mukica da se slika držeći Mohito u Studiu, a njen ćale… pa mislim da smo utvrdili da je sociopata.
– Ne. Ja ću da je ukradem. Imam sprat, imam kola, imam pos’o. Ima da zaživimo, jebeš mi sve.
– Koje krađa devojke jesi ti normalan? Jel’ su opet reprizirali Zonu Zamfriovu? Nije ovo 19. vek, kad te jedna zajebe, ti odeš do diskoteke, nađeš drugu. I tako dok ne umremo.
– Ukrašćemo je. I vodimo je kod mene. I ti ćeš da mi pomogneš u tome. Štaviše, na tebi je da napraviš plan krađe.
Ništa nije moglo da poremeti moj decembarski zen. Skinuo sam petu sezonu Breaking Bad-a, onda i porno parodiju na Breaking bad, pokušavao preko fejsa da reaktiviram jednu staru seks kombinaciju, sastavljao mega tiket… A posle samo jednog telefonskog poziva postao sam Džordž Kluni u Ocean’s Eleven. Samo što sad neću da kradem pare iz kazina, nego debelu Maju iz pukovačkog pakla. Endi Garsija je u tom filmu možda imao sefove, lasere, gorile… Ludi Raka ima čopor zajebanih džukaca, još luđeg sina, zaluđenika za oružje, koji drži seosku diskoteku, a samu Maju čuvaju dve baba-tetke. A avlijom neprekidno patrolira baba Savka. Ništa mi to ne treba u životu. Ali, ako mu ne pomognem, ostajem bez prijatelja. Man gotta do, what man gotta do:
– Slušaj Bobi… Da se nosite u kurac i ti i Maja i baba Savka.
– Daću ti 10 kila kavurme i 5 kila suvog mesa. Klali smo prekjuče.
– Dogovoreno. Već imam neku viziju kako ćemo sve uraditi. Da bi misija bila uspešna, moram prvo u izvidnicu, da se američki izrazim RECON! Da osmotrim koje su slabosti te pukovačke tvrđave. Posle toga, idemo u realizaciju. Posluži se žu-žuom, izvrstan je.
NASTAVAK SLEDI…
