Kralju, koji si car: sa posebnim potrebama

Vladare uglavnom nalazimo u istorijskim knjigama uz titule kao što su  “Osvajač”, “Grozni” ili “Ploditelj”, gde se opisuju njihovi veliki poduhvati, ratovi, razvrati i nakoti koji su iz tog razvrata nastali, jer neko mora da preuzme glavnu ulogu u sledećoj sezoni sapunice zvane ljudski rod. Zato, kad monarh ostane upamćen kao nesposoban, to znači ili da je imao odnose s javnošću dogi-stajl  ili da je bio baš hardkor dileja. Za istoriju se kaže da je učiteljica života, a pošto moderno obrazovanje ohrabruje participaciju učenika,  izdvojili smo za tebe kraljeve koji nas prosto teraju da dignemo ruku i postavimo pitanje: šta koji kurac, istorijo?

Ivan V Aleksejevič Romanov, ruski car od 1682. do 1696.

Kao 11. detetu cara Alekseja I, Ivanu su davali šanse da će postati car otprilike koliko i da će izumeti anti-gravitacioni pojas. Takav stav okoline je samo bio ojačan Ivanovom pojavom: za njime je ostalo zapisano da je ljudima bilo lakše da gledaju prijateljsku tekmu Srbija-Rusija nego njegovu facu, a imao je poteškoća sa sastavljanjem prostoproširenih rečenica, kontrolom udova (svih 5) i neizazivanjem transfera neprijatnosti. Ipak, ostao je jedini naslednik krune kada je bez dece umro i poslednji od njegove braće, ali čista nuklearna snaga njegove anti-carske pojave je izazvala spontanu lančanu reakciju koja je rezultirala pobunom plemića, čim se ukazala mogućnost da Ivan sedne na presto i verovatno ga odmah zapiša.  Čovek koga su, uz mnogo klanja i sranja, najzad uspeli da proguraju da bude ko-regent je bio njegov polu-brat po imenu Petar, poznat još i kao Veliki – tako da se može reći da bez takvog Ivana ne bi bilo Rusije kakvu danas poznajemo.

Elagabal, rimski imperator od 218. do 222.

Kada četrnaestogodišnjaku daš presto najveće imperije antičkog sveta, nemoj da se čudiš kada za večeru naruči kamilja kopita punjena mozgom od flaminga, sutradan organizuje meč između tigra i lava, uzme krokodila za kućnog ljubimca i krene da guzi sve što ima noge.  Da se ne lažemo, i mi bismo sve isto tako uradili. Ipak, mlađanom Elagabalu ni to nije bilo dovoljno, nego je još i davao da njega guzi svako ko ima tuki, pritom namontiran u ful večernju, noseći još ženskastije haljine nego što su inače nosili muškarci u to doba i pokazujući nezdravu opsednutost uklapanjem boja. Na primer, naredio je da ubiju nekoliko robova samo da bi mu travnjak bio oplemenjen tim finim kontrastom sveže prolivene krvi. Ozbiljno, samo zbog toga. Ipak, Elagabal je umeo i da voli robove –  jednog naročito, toliko da ga je proglasio svojim mužem, pri čemu mu nije smetala činjenica da se sam pre toga ženio pet puta (jednom i za statuu koja mu se mnogo svidela, a jednom za vrhovnu Vestalku, koja je po difoltu u celibatu – to bi danas bilo otprilike kao da se Elton Džon oženi Papom Benediktom). Pošto je to ipak bio Rim, Elagabalu su tolerisali čak i to što je tražio hirurga koji bi mogao da mu ugradi vulvu, ali kada je pokušao da proglasi opskurnog bliskoistočnog boga sunca za vrhovnog rimskog boga, lepo su ga zatukli, u 18. godini.

Mustafa I, turski sultan od 1617. do 1618. i od 1622. do 1623.

Politika zvana “jedan sultan, jedan harem”, koju u načelu potpuno podržavamo, imala je i mračniju stranu u vidu garotni oko vratova desetogodišnjaka i čajeva za abortus serviranih uz leblebije, kojima su hanume želele da osiguraju nasledstvo svojoj deci. Sultani su, ko sultani, to rešavali na sultanski brutalan način – odabrani naslednici bi dobili svoju ličnu odaju u haremu (odakle potiče reč “kavez”) iz koje jednostavno ne bi smeli da izađu dok babo ne ode Alahu. OK, misliš, izdržao bi dinu ili dve, jes da nema ni vrata ni prozora, ali ipak je harem, pičetine na bacanje i sve to – ali šta ako si od onih srećnika koji su još kao bebe osigurali nasledstvo, pa moraš tu da provedeš koju decenijicu, i to od uzrasta u kome je tukidid još uvek samo piša? Kada se ovakvo odrastanje spari sa mentalnim oboljenjem, retardirani rezultat se zove Mustafa. Ni kao dečak nije bio baš najzdraviji, ali pošto je zatvoren u dvanaestoj sa dvojicom slugu, gde je proveo 14 godina dok njegov brat nije ubijen, odlepio je ko flaster sa stidnih dlaka. Pošto su ga posadili na tron,  među prvim sultanskim aktima mu je bilo to da proglasi svoju dvojicu sluga za begove, a za vizira je imenovao nekog seljana koji mu je dao da pije vode kad je bio u lovu.  Porti je trebalo oko tri meseca da skapira svu kubikažu sranja koju je napravila, pa su Mustafu brže-bolje vratili u kavez. Zamenio ga je njegov nećak Osman II, ali on je brzo prekršio prvo pravilo iz Sultanisanja za neupućene: “Plaćaj Janičare na vreme”.  Pošto su ga pridavili, Janičari su potražili novog poslodavca i setili se našeg Mustafe. Tako je Mustafa dokazao da Bog stvarno čuva budale, jer je uspeo da dvaput za četiri godine postane sultan. Pošto je ta ideja upalila jednako dobro kao i prvi put, posle manje od godinu dana su ga ponovo vratili u kavez…

… gde je živeo još 15 godina. Veliki Muftija je posle Mustafa-debakla proglasio da nijedan mentalno oboleli čovek ne sme da bude sultan – što nas dovodi do sledećeg na listi…

Ibrahim I, turski sultan od 1640. do 1648.

Ibrahim je bio još jedan plod kaveza koji je trebalo u njemu i da ostane, kada su se već toliko potrudili da ga tamo drže do 23. godine.  Jedini razlog što je uopšte došao u priliku da sam izađe pred gošu je to što je njegov brat sultan Murat IV, takođe legendarna dileja, tokom godina pobio svu svoju drugu braću, osim blentavog Ibrahima koji je delovao preteće otprilike koliko i kornet u kafanskoj tuči.  Pošto je  prvi put u životu osetio miris slobode, Ibrahim je istog trena skinuo šalvare i  nije ih više oblačio, svoju vladavinu obeleživši besomučnim tršenjem bez pitanja i pardona. Posebno su ga ložile debelguze.  Kada je prvi put ugledao kravlju pičku, odmah je dao da je izliju u zlatu i poslao emisare po celom carstvu da mu nađu ljud-ženu koja ima labiju tih proporcija. Najveće ludilo je to što su je čak i našli – i doveli mu svih njenih 150 kila sala. Ibrahim je bio oduševljen ovim kosmičkim džek-potom toliko da ne samo što nije silazio s nje čitav Ramazan, nego ju je još i proglasio za bega Damaska! Bio je manje oduševljen kada su mu koju godinu kasnije prijavili da je neko malko skrnavio jednu hanumu iz njegovog harema, pa je u besu naredio da se za svaki slučaj u Bosforu podavi svih 280 žena koje je tada imao u svojoj ergeli. Pošto mu je bacanje u Bosfor u vreći s kamenjem bio omiljeni metod rešavanja svih problema, Carstvo je brzo zapalo u raspad, porezi nisu pristizali Porti, pa su Janičari opet duboko uzdahnuli i uradili ono što se njih očekuje:  zatvorili Ibru nazad u kavez da tamo arlaučući trune do kraja svojih dana.

Šarl VI, kralj Francuske od 1380. do 1422.

Šarl VI je je najviše doprineo razvoju Francuske kroz svoj doprinos tipologiji mentalnih oboljenja. Moguće je da je bio šizofrenik, ali sigurno je da se nije zaustavio samo na tome. Naleti ludila su mu započeli tek negde oko 24. godine života, ali su zato rešili da po ubrzanom postupku nadoknade propušteno. Prema zapisima istoričara, prvi registrovani ŠKK momenat mu se dogodio kada su neki melvini pokušali da ubiju njegovog ortaća Olivijea de Klisona. Mladi Šarl je istog trenutka osmislio koncept idiotski disproporcionalne reakcije i podigao svoju kompletnu vojsku kako bi se bacio u progon za šačicom zaverenika (megalomanija). Pošto je napredovanje vojske bilo u stilu kojim vojske oduvek napreduju tj. sporo, a Šarlova ubilački osvetoljubiva groznica je rasla obrnuto proporcionalno brzini oklopnika uhvaćenih u bretonsko blato, podivljao je i počeo da kolje svoje vitezove (manična epizoda), prestavši tek kada su ga sputali, kada je samoincijativno pao u komu (katatonija). Za divno čudo, oporavio se, a još divnije je što su ga svi iskulirali i pustili ga da ostane na radnom mestu, jebiga, XIV vek. Naravno “oporavio se” znači da je nastavio sa naletima najraznovrsnijeg prskanja, od toga da je tvrdio da se zove Čarls i da je engleski plemenitaš (podeljena ličnost) do toga da se utripovao da je sav od stakla i da ne sme da se pomeri jer će ga neko razbiti (paranoja/deluzija). Sakupljanje svih sličica iz albuma “Psihopatologija XIV-XV” mu nije ostavilo baš mnogo vremena za kraljevanje, pa je Francuska  kraj njegove vladavine dočekala kao engleska prćija.

Karlo II, kralj Španije od 1665. do 1700.

Ah, Karlo II, višegeneracijski genetski projekat Habsburške loze koji je trebalo da stvori ultimativnog uberkralja, ali je umesto toga rezultirao u stopi mentalne i fizičke retardacije većoj nego kod studijske publike u “Fajront republici”.  Praksa incesta je bila prilično uobičajena među evropskim kraljevskim porodicama u 16 i 17. veku, ponajviše zbog toga što su tokom tih par vekova uspeli da postanu manje-više jedna porodica, Habsburzi. Probaj da ispratiš ovo: Karlova keva je bila sestričina njegovog ćaleta, pa mu je baba istovremeno bila i tetka, a druga baba mu je bila i prababa. Osećaš kako lagano retardiraš samo od čitanja ove rečenice? Sad zamisli proizvod tih veselih hromozoma. Bilo je pravo čudo što je Karlos uopšte poživeo dovoljno da udahne vazduh, jer su Habsburzi imali veću stopu smrtnosti odojčadi nego upala pluća u porodilištu u Mogadišu. Ne može se reći da je to na kraju ispala neka naročita sreća ni za koga, jer mali princ nije mogao sam da se hrani, nije naučio da priča do 4 godine, a niko ga nije razumeo do 8, kada je najzad i “prohodao”. Habsburzi ne bi bili Habsburzi kada bi dopustili da ih tako sićušna prepreka omete, pa su ga ženili čak dva puta. Očekivano, Karlos se pokazao sposobnim da oplodi ženu koliko i klozetska daska na koju pišneš posle guljenja pevca pod tušem, iako je uspeo da “vlada” mozgosjebavajućih 35 godina. Sasvim prikladno, njegovo najvažnije istorijsko dostignuće je bilo to što je umro bez naslednika, zbog čega je započeo prvi pravi svetski rat, Rat za špansko nasleđe.