Kratka Istorija Exita

Ne sećam se baš najbolje Exitovog početka. Bio sam klinac u to vreme, i van svojih pubertetskih brčona i Heroja 3, ništa me nije interesovalo. Čini mi se da je osnovan u znak protesta prema Slobi, Titu ili Tuđmanu, nisam siguran. Mogao bih da izgugalm, ali mi nekako deluje bespotrebno politizovati, makar i ovlaš, događaj koji je izrastao u najveći netrubački muzički festival u Srbiji. Ljigavo spinovanje ostavićemo dnevnoj štampi.

Usled hendikepa maloletnosti, propustio sam prvih šest Exita. Pre trinaest godina nisam uživo gledao pevačicu Kosheena kako se na bini zlopati usled polomljene noge, niti sam dve godine kasnije pevušio onu jednu pesmu Stereo MCs. Propustio sam i Massive Attack, Garbage, The White Stripes, Slayer, i po drugi put u životu, Toy Dolls – nepravdu koju ću ispraviti tek sedam godina kasnije.

Svoj kredibilitet mogu braniti činjenicom da ću za nekih dvadesetak dana treći put zaredom gledati finale Svetskog prvenstva na Petrovaradinskoj tvrđavi. Poslednjih osam Exita bio sam redovan. Ako uzmemo u obzir da je Exit istinski eksplodirao 2004. godine, to znači da ipak ne kasnim previše. Svejedno, kratku istoriju ovog festivala ograničiću ličnim doživljajima.

2006

Debitantsko prisustvovanje Exitu bilo je oličeno jednodnevnim opipavanjem terena. Dva druga i ja smo odlučili da Franz Ferdinand, The Cardigans i The Cult metrički poseduju najveću težinu, te smo se odlučili da posetimo treći dan, izostavljajući trenutno aktuelnog Billy Idola. Sećam se da mi je mladalačka, pijana zbunjenost probudila brigu da će mi na ulazu oduzeti fotoaparat, a takva nervoza probudila je sumnju u pandurima koji su me gotovo skinuli golog. Prvenac na Exitu je bez izuzetka interesantan. Od ulaza do ciljane destinacije, naišao sam na pešes bina, i svaka je bila nafilovana sopstvenom subkulturom. Na tadašnjem Metal Hammer stejdžu (sada, manje-više Explosive) održavao se det mjetal koncert, što mi je tada veoma zbunilo, jer mi se činilo da prisustvujem masovnom epi-napadu. Naleteli smo i na nekakav Latino stejdž (koji i dan danas postoji), prepun ljudi i đuskali sa nasumičnim ribama. Za mene, tadašnjeg tinejdžera, to je bio potpuni napad stimulacije, uzrokovan frenetičnim dešavanjima na sve strane. Dogegali smo se nekako do Maina, taman na Kardiganse i lepuškasto-ružnu Ninu Persson. Te 2006. godine, Franz Ferdinand je, bez ikakve sumnje, bio jedan od najvećih svetskih bendova, nošen slavom svog drugog albuma, i jebe-mi-se-za-umetnost stavom. Bio je jedan od onih bendova čiju pesmu možeš nasumično da izabereš i uvući će ti se pod kožu. Parola “ne moš da ih ne voliš”, nekako najbolje opisuje njihov tadašnji nastup, a možda i čitavu diskografiju.

Te godine uspeli smo da pomešamo Dance Arenu sa nekim minijaturnim stejdžom u sred Tvrđave, što u retrospektivi i nije toliko loša stvar, jer nas takva muzika generalno nije interesovala. Spavali smo na Fusionu do kraja tog dana i zapalili za Beograd.

2007

Budući da smo se vratili prepuni odličnih utisaka, još deset ljudi poželelo je da krene s nama 2007. godine. I ovog puta ograničili smo se na jedan dan, i to onaj na kome su nastupali Robert Plant i The Prodigy. Bez trunke zajebancije, karte smo dobili preko neke promotivne akcije Džeka Denijelsa u kojoj smo morali Aci Stojanoviću preko video razgovora da odgovaramo na pitanja o viskiju. Putovali smo izdrkanim Romantika turističkim vozom do Novog Sada, cirkali Džek i slušali nekog rendom di-džeja.

Kako smo bili gomila nemuzikalnih klinaca, Plant nam nije ostavio neki poseban utisak. Ako se dobro sećam, nije ispoštovao nimalo Zeppelin repertoar, što nam je bio dodatni razlog da nestrpljivo čekamo Prodidži. Ipak su oni nastupali u Srbiji za vreme sankcija, majkumujebem. Strpali smo se negde među prve redove, i pored najveće gužve kojoj sam ikada prisustvovao (a bio sam u istoj situaciji 2004. godine na Metallici). Prodidži poseduje tu svojstvenost da probudi nešto najprimalnije u publici pred kojom nastupa, gotovo poput Šešelja. Našu žgoljavu grupicu tinejdžera masa je nosala na sve strane, i tokom čitavog nastupa, jedva smo dodirnuli zemlju stopalima, koliko god to neuverljivo i kliše zvučalo. Na kraju, osećao sam se silovano, ali bez obzira i dan danas taj koncert mi je ostao u sećanju kao jedan od najboljih kojima sam prisustvovao.

2008

Ova godina pokazala je da alavoj stoki nije dovoljno da obitava jedan dan u gorepomenutom paklu, pa smo još jedan drug i ja iznajmili sobu kod mladog, mađarskog bračnog para sa troje dece, što nam je bila baza u sledećih nekoliko dana. Prvi dan smo počeli agresivno, što se ogleda u činjenici da smo cirkali viski i rakiju sa našim domaćinom, Robertom, a sve to gasili tada popularnom Lav Sedmicom. Uspeli smo da dođemo do mosta, nakon čega se ortak sručio na zemlju i, u nastupu pijanog ludila, terao prolaznike na keju da mu lupaju šamare. Imajte na umu, u pitanju je čovek koji je stigao do finala Tarzanijinog takmičenja u ispijanju piva. Hitna pomoć je ubrzo stigla, ali kako ih je on napao, odbili su da mu pomognu bez prisustva policije, što je uslovilo naše ubrzano povlačenje sa tog mesta. Nakon par serija povraćanja, izvalili smo da je jutro, i da je prvi dan festivala već prošao, ali nismo osećali preveliku žal, jer smo “propustili samo N.E.R.D, a za to nas zabole”.

U jednačinu ostalih dana uključili smo dozu umerenosti i racionalnosti, pa smo uspeli da čujemo koješta. Gogol Bordello je ispunio očekivanja i priredio nastup sličan ciganskom venčanju, pevačica Gossipa hipnotisala nas je kružnim kretanjem sopstvene mješine, a The Hives ostaju u sećanju kao jedan od najboljih živih nastupa u istoriji čovečanstva. Čak sam i bubnjarsku palicu uspeo duvatim. Ministry  su verovatno bili dobri, što opravdavam činjenicom da su svirali jedinu njihovu pesmu koju znam, No W.

Poseban pasus svakako zahteva Manu Chao. Nikada nisam bio njegov obožavatelj, niti sam obraćao pažnju na njegovu muziku, ali sam hteo da prisustvujem nastupu. Stigao sam negde na polovinu koncerta, i jednostavno nisam mogao da priđem Main stageu, već sam morao da ga slušam iz Food Landa. Do dan danas, uveren sam da je to najposećeniji koncert na Exitu, i jebe mi se za konkretne statističke podatke.

Valja pomenuti i Juliette an the Licks i Primal Scream, za nas dvojicu, nečekivano dobre koncerte. Paul Weller je, sa druge strane, patio od Robert Plant sindroma, i odbijao je da izvodi stvari svog prethodnog benda, The Jam.

Pank garnitura bila je izuzetno jaka. Sham 69 smo propustili jer se poklapao sa jednim od pomenutih koncerata, ali smo zato prisustvolvali bloku Pekinška patka-Sex Pistols. Prvi zvuče sasvim pristojno, drugi poput gomile matorih prdonja koji su prerasli svoju muziku, ali ne mogu da odole da izmuzu keš od napaljene omladine.

2009

I ovog puta uspeli smo da naložimo ljude oko sebe da se četiri dana u Novom Sadu isplati, pa nas je pošlo dva i po puta više nego prošle godine. Smestili smo se u stan neke trudne tinejdžerke, ovog puta bez nadzora vlasnika. Bila je to ulica Papa Pavla, iliti Pa’pavla, kako kažu meštani. Tu ćemo se vratiti još dva puta.

Patti Smith bila je prva na koju smo naleteli, ali nam nije ostavila jak utisak, prvenstveno jer nismo znali ni jednu pesmu osim Because the Night. Glavne zvezde ove godine bili su verovatno Arctic Monkeys, za čiji koncert ja tvrdim da je bio užasno dosadan, i preterano nastrojen eskadrili Britanaca koji su ih dopratili, ali možda grešim, jer ih nikada nisam ozbiljnije slušao.

Lilly Allen, sestra sirotog kastrata, pevušila je simpatične pesmice, dok je Korn bio bend koji je definitivno utvrdio našu tradiciju lenjog slušanja pojedinih koncerata iz Food Landa. The Prodigy je ponovo nastupao, i bili su jednako energetični, ali nakon prvog slušanja, utisak ipak ostaje nešto slabiji. Moby i Manic Street Preachers su takođe nastupali na Mainu, ali iz nekog razloga, ja se uopšte ne sećam toga. Greota, Menikse vredi čuti. Mobi je nebitan.

Fusion je bio predvođen Buzzcocksima i Mando Diaom. Ovi drugi su komotno mogli na glavnu binu, jer je narod preplavio stejdž u razmeri koja neće biti viđena sve do 2013. godine i koncerta, jebiga, Dubioze.

Dva nastupa treba izdvojiti – Madness, Kraftwerk. Ska je teško mrzeti, a Madness su najveći predstavnici žanra i jednostavno uspevaju da ti nabace skakutavi osmeh na lice. Kraftwerk je bend čiji nastup svako mora da vidi, odnosno čuje do kraja života, jer čemerni nemački minimalizam nekako uspeva da se oblikuje u spektakl.

2010

Slična ekipa nastavila je sa rokanjem i ove godine. Smestili smo se u neku praznu gajbu u centru Novog Sada, opremljenu dušecima i pokvarenim kompjuterom. Temperatura se kretala oko četrdesetice, što je onemogućavalo racionalno razmišljanje i bilo šta drugo, osim spasonosnog nalivanja pivom.

Klaxons, Does it Offend You, Yeah i Midnight Juggernauts predvodili su ekipicu tada popularnog indie-dance-new-rave-štagod pokreta, i sva tri koncerta su bila, pomalo iznenađujuće, veoma dobra. U alter grupu uklopio se i Placebo, koji su odradili kompletan mali milion svojih hitova i verovatno priredili jedan od najboljih nastupa te godine. No homo.

Exit je uvek važio za festival koji žestoko potencira drum’n’bass, a Pendulum je upravo ove godine bio na vrhuncu popularnosti i, ma koliko ih smatrali jadnim u svom okruženju, uspeli su dodatno da raspale loženje mase na brejk bit, koji će kasnije izrasti u meni neshvatljivi dub step. Bilo kako bilo, ne možemo ih kriviti, jer su priredili izvrstan nastup.

Royksopp i LCD Soundsystem bili su zabavni, kako se od njih i očekivalo, a tu se negde provukao i sada već zaboravljeni Mika, koji ima onu jednu pesmu.

Glavne zvezde i svačiji omiljeni Exit nastup priredili su Faith No More, sve sa obradom Ajde, Jano. Mi smo sve to posmatrali sa Food Landa, ali nam se to ne može uzeti za zlo, jer je iz teksta očigledno da niti znamo išta o muzici, niti nas ista preterano interesuje.

Sa lične strane, uvek ću pamtiti odluku da odjebem sa gotovo neshvatljivo dosadnog koncerta The Chemical Brothersa i spustim se do Dance Arene na Crystal Castles, koji su me ostavili u toliko jakom prijatnom šoku da sam mesecima planirao rutu kojom ću da ih pratim na evropskoj turneji. Naravno da nisam to uradio, ali i dalje sam mišaljenja da sam te večeri prisustvovao jednom od najboljih pank koncerata u svom životu.

2011

Nisam siguran zašto, ali ovo je Exit koga se najslabije sećam. Prilično sam siguran da smo bili u Pa’Pavla, ali tu se sve završava. Ne znam ko je bio sa mnom, kako smo došli, niti kako smo se vratili.

Sa druge strane, prilično se dobro sećam samog festivala.

Santigold je cepala Unstoppable i svi su pokušavali da emuliraju onaj poznati klip. Beth Gibbons, pevačica Portisheada plakala je bar pola koncerta, zajedno sa delom publike, što je meni bilo neshvatljivo, ali sam ocenio kao dobar znak. Grinderman nisu bili The Bad Seeds, ali masi to nije smetalo, jer izgleda da svi vole Nicka Cavea. Kreator je, međutim, bio Kreator i pokidali su masu, kako i dolikuje. M.I.A. Je bila previše britanska, a opet previše ciganska, i još uvek nisam razvio nikakav utisak o njoj. Jamiroquaija sam odavno naučio da potpuno ignorišem, što se i ovaj put pokazala kao dobra odluka, jer da sam prisustvovao njegovom nastupu, verovatno bih ga gađao upaljačem, a plin mi generalno treba.

Čisto da nastavim u svom besramnom potenciranju indie bendova, ove godine Arcade Fire bili su verovatno nejveće ime, što su i uspeli da opravdaju. Veoma je lako ne voleti ih, ali kada se uzme u obzir da ih je, fazon, dvadeset u bendu, i da jedan od njih razvlači armuniku, red je priznati da ipak umeju da naprave sjajan koncert.

Editors, bend koji predstavlja ključni pojam izraza “vidi ga kakav je siroma, verovatno sluša Editorse”, priredio je veoma pristojan nastup, iako me je, verovatno bezrazložno, blam da to priznam ovako javno.

Deadmau5, Groove Armada, Tiga i Underworld vodili su elektro ekipu ove godine. Budući da sam izuzetno slabo upoznat sa tekno scenom, ne mogu komentarisati o kvalitetu njihovih nastupa, ali Underworld su pustili Born Slippy, pa su svi bili srećni i zadovoljni.

Hadouken!, doduše, generalno džiberski bend, priredio je izuzetan koncert na Fusionu. Drugi put su nastupali na Exitu, ali sam ih ja prvi put slušao. Jebeš sve, njihovu treš muziku, chav stavove i sve ostalo, šutke su bile maestralne.

Kalifornijski pank odlično ide uz letnju atmosferu i Bad Religion je uspeo da priredi fantastičnu svirku, i pored iznenađujuće malog broja ljudi. Poput njihovih metiljavih sledbenika, prvenstveno Green Daya, Rancida i Offspringa, ljudi su hit mašine.

Za kraj bih izdvojio Pulp kao najbolji nastup i generalne careve. Lično mi je muka od većine brit-popa, ali uz Disco 2000 prostruji krv bolje nego uz šaku eksera.

2012

I ove godine ponovo smo odsedali u Pa’Pavla,

Nisam upućen u zvanične podatke, ali je ovaj Exit delovao najpraznije. Četvrtak, tradicionalno prvi dan, bio je gotovo pust.

Guns ‘n’ Roses su svakako bili prodajna tačka. Zatvarali su festival koncertom koji je trajao brazilion časova, i valjda su bili pristojni. Jebeš ga, sam Axl je ništa drugo osim toga, a još je i debeo. Odrastao sam uz GnR, ali sam odavno izgubio volju da ih slušam ovako osakaćene.

Moja, verovatno pogrešna, nezainteresovanost za Main program, odnosno Wolfmother, Skindred i, ajde-de, Duran Duran, odvela me je ka Dance Areni, sumanutom grotlu na kome inače nisam provodio previše vremena. Dve godine kasnije, i dalje mi je nejasno kako sam uspeo da provedem gotovo polovinu čitavog festivala na tom mestu. Jebemliga, valja i to iskusiti. I čisto reda radi, treba napomenuti da je Happy Novi Sad gotovo uvek bolji, jer intimno-amfetaminska atmosfera nosi brdo poena u odnosu na agorafobičnost Dance Arene. Ne mogu izdvojiti ni jedan nastup sa tih bina, jer meni to sve zvuči isto, osim Miss Kittin, kojoj sam se iskreno radovao, i koja je ispunila očekivanja.

Međutim, sve je to bilo nebitno, jer sam imao jedan jedini cilj na ovom Exitu – a to je da konačno čujem Toy Dollse. Dva puta sam imao priliku da ih čujem uživo i oba puta sam je propustio zbog mladalačkog idiotizma. Pre jedno tri-četiri godine, situacija je postala toliko kritična, da smo Hugočavez i ja hteli da raspisujemo peticiju da ih dovedemo u Srbiju. Srećom, pojaviše se oni na Fusionu. Smestio sam se u prvi red i uživao u nešto više od sat vremena najkvalitetnijeg panka dostupnog čovečanstvu, isprožimanog jadnjikavom nostalgijom i fantazijama o cirkanju sa Olgom u bekstejdžu. To se, naravno, nije dogodilo, ali ću svakako imati šta da pričam unucima.

2013

Ova godina bila je sušta suprotnost prethodnoj. More ljudi na svakom koraku uspevalo je da nam nabija agorafobiju pod otvorenim nebom.

The Prodigy se opet provukao kao najveće ime, i opet oborio rekord posećenosti Glavne bine. Ni jedan zdrav čovek nije u stanju da ih sluša treći put na istom mestu, pa im nisam posvetio više od par minuta pažnje. Ako jednom vidiš Flinta kako đipa i peva na plejbek, video si ga sto puta. U elektro ekipi bili su i Fatboy Slim iDavid Guetta,koji su se takmičili koji će od njih dvojice puštati dosadniju muziku. Sa druge strane, oba nastupa bila su prepunjena, što barem svedoči o njihovoj popularnosti.

Nick Cave nas je ponovo posetio i doneo Semenje sa sobom. Kako nisam upoznat sa radom čoveka, ne mogu ni da ocenim koncert, ali Kejv deluje toliko autoritativno, da nekako moram da izjavim da je bilo dobro. Atoms for Peace je takođe bend koji nikada nisam pratio, međutim Thoma Yorkea se ne plašim, pa ću da kažem da je bilo dosadno.

Bez obzira na velika imena, pank postavka je verovatno i ovog puta bila najjača. GBH, Cockney Rejects, Brkovi i Piknik su odradili sjajne svirke na Explosive bini, koja je te godine nosila ime Riffs and Beats.

Jednu novinu ne smemo da ne pomenemo – 2013. godina nam je donela Trance stejdž sve sa nastupom Aquapipea, da se upotpuni SKC nostalgija od pre desetak godina. Lagano najbolji potez u prethodnih nekoliko godina, ako stvari gledamo iz ugla ljudi kojima ta muzika nije besmislena kao što jeste.

2014

Još uvek nisam posetio ovaj festival, ali imam neki dobar osećaj da ću se kretati na relaciji Explosive – Trance. Vidimo se.