Kratka svetosavska priča
Jedno vreme radio sam kao profesor u srednjoj školi. Tog 27. Januara, naravno, nastave nije bilo, međutim đacima je naloženo da dođu, da imaju jedan čas o značaju Sv. Save, odgledaju predstavu i posle odu kući. Pošto je razredni starešina jednog odeljenja druge godine bio bolestan, meni je direktorka naložila da ja deci ispričam zašto je Sv. Sava danas toliko bitan. Probao sam da vrdam, naravno: ’’Direktorka ja predajem stručni predmet, ne znam šta da im pričam, osim toga imam 26 godina ionako me neozbiljno shvataju’’. Ništa to nije pomoglo. Ulazim u učionicu, oni svi drndaju telefone, zevzeče se, jedna normalna priča. 45 minuta je dug period da se oćuti, morao sam nešto da kažem. I krenem: ’’Ljudi, Rastko Nemanjić se rodio kao srednjevekovni princ. Što je verovatno najbolji život za srednji vek, vreme kada je život baš malo koštao. Živeo je u zamku, jeo tri puta dnevno (što je neverovatan luksuz i danas a kamoli tada), imao učitelje, dobre lekare ako se razboli, toplu odeću kad dođe 27. Januar, jahao je konja. Mogao je komotno tako da proživi ceo život, da posle dobije neku manju regiju da njom upravlja, da i dalje jede tri puta dnevno, živi u zamku, ima dobre lekare ako se razboli, toplu odeću kad dođe 27. Januar, mnoštvo sluškinja da ih jebe u sobama zamka (naravno da to nisam rekao), da jaše konja. Da mu ceo život prođe relativno bezbrižno, osim ako ne nalete Bugari ili Vizantija, ali prvenstveno Bugari (ovo sam rekao zaista). E sad, on je sve to odbacio, da bi uradio to što je uradio. To šta je uradio znate i sami, uče vas to od prvog osnovne. Nešto od toga je mit, nešto od toga je trabunjanje (SVETI SAVA IZMISLIO PROZORE o.O), ali dosta toga je istina. I ništa to vas neće da impresionira, jer nemate referentnu tačku, prošlo je 700 godina. Samo uzmite trenutak i zamislite: Da neki sin budžovana, političara, direktora preduzeća, pevačice, maloletan, odbaci sve blagodeti takvog života, da jede tri puta dnevno, da živi u zamku, dobre lekare ako dobije mononukleozu od splavarki, markiranu i ništa manje toplu odeću kada dođe 27. Januar, da jaše audi TT, da jaše starlete (opet, nisam rekao), sve gorenavedeno da dokumentuje LIVE pričom na instagramu, da sve to odbaci. Ne mora da postane kaluđer, samo malo toga da podeli sa nekim drugim, da se odrekne makar delića toga, da donira i slično. Ne mora čak ni to, neka sve zadrži za sebe, ali neka radi malo na sebi, neka čita dobre knjige, neka pokaže bar trunku želje da nešto sam stvori, a da mu ne sažvaće ćale. Ili neka se druži sa nekim ko nije iz iste kaste. Možete li to da zamislite? Ne? E zato je Sv. Sava bitan i treba ga se sećati’’.
Završavam monolog. Za sve to vreme nisam ni gledao u učenike, sada bacam pogled i unapred se radujem jer sam bio prilično siguran da sam pokidao, da sam im pogodio žicu, da sam možda malo promenio nešto i besmisao recitovanja Bećkovićeve pesme i svih ostalih pesama svakog 27. Januara zamenio nečim što zaista mogu da shvate.
Njih deset je buljilo na telefon, ostalih deset devojaka je spojilo stolove i razgovaralo o nečemu za šta mislim da ima veze sa noktima. Pet likova je sastavljalo tiket.
Otišao sam kući.
Uveče sam se pojavio na Svetosavskom balu, gde sam se prekinuo od viskija i kolegenicu vatao za dupe. Bio sam pravi monah i poređenju sa stvarima koje se obično dešavaju na svakoj proslavi prosvetara.
I onda mi je sinulo: Sveti Sava danas postoji čisto da deca ne idu u školu, taj dan piče Kol of Djuti, ili ako nemaju pare, bar da gledaju kako PjuDiPaj igra Kol of Djuti, da šalju slike napupelih sisa drugarima preko vibera, da jednostavno budu gluperde. I da se profesori, direktori, nastavnici i učitelji useru uveče od alkohola, pojedu po pljeskavicu i igraju na ’’Vadi vadi pare’’, da jednostavno budu malo starije gluperde.
Nije trebalo da dam otkaz u školi. Danas bih gledao u školskoj sali kako najomraženiji lik od đaka recituje neku besedu, kako Ciganče koje ide u to školu piči sintisajzer na taktove ’’Ukliknimo s ljubavlju’’.
Kolegenicu ne bih vatao za dupe. Udala se, na porodiljskom je.
