Poetika Laza Magistrale – I deo

Lazar Milaković, poznatiji pod umetničkim imenom Lazo Magistrala, doajen je srpskog pesništva te nacionalni prvak veselja i šale koji je tek u poslednje vreme dobio mesto koje mu pripada. Nije ni čudo. Istorija umetnosti je sa sebi svojstvenim sarkazmom često puta pokazala da su vrednosti i estetika koje se ljudi drže i u koje veruju u određenom trenutku šuplje kao objedinjeni moždani kapacitet separea sa rezervacijom, te poznavalačko kokčinarstvo po galerijama i koncertnim salama mudro klati glavama pred govnetom koje višesmisleno simbolizuje aporije čovečanstva ili sa uživanjem taktira desnom rukom dok senegalski maestro mlati koskom po panju, a sve to sa jednim okom na besplatnoj večeri i vinjaku koje umetničkom doživljaju daju šarm koktela. Za to vreme, duboko ispod površine zvaničnog proseravanja žive ignorisane i prezrene subkulture, one kojima se odriče svako pravo na dublje shvatanje i razumevanje; to je ostavljalo posledica na takvim veličinama kao što su npr. Bodler ili Van Gog. Međutim, to im ne smeta da žive i dalje, da se razvijaju i bruse, čak do samouništenja, a vreme ostaje jedini sudija koji im daje zaslužena mesta. Lazo Magistrala nije tek muzikant i zabavljač iako se tako predstavlja, iako nam to sugeriše njegovo pažljivo odabrano umetničko ime. Bard državnog puta prvog reda M-22 je ono što rivali izgubljeni u urušenim memljivim lavirintima alternative, mistike i zvanične narcisoidne estetike pokušavaju da mu odreknu – umetnik u najužem smislu te reči. Mi se nećemo šire upuštati u dokazivanje ove tvrdnje, prepustićemo vremenu da uradi svoje, a za sebe ćemo zadržati ono (sasvim ljudsko) zadovoljstvo sujete što znamo da smo oduvek bili u pravu. Smatramo da će ovaj više nego skromni doprinos govoriti sam za sebe.

Milaković, fenomen sui generis, svestan je problema sopstvene pojave među stvaraocima. Sloboda izražavanja, pa samim tim i umetničkog izraza uvek je bila aktuelan motiv; bilo da je regulisana političkim uputstvima, bilo rigidnim nepisanim pravilima umetničkih tendencija i – ako hoćete – moda. Umetnost uvek nosi uzde: namere, oblika ili oboje. Milaković to dobro zna i na to se obrušava poznatim sarkazmom u pesmi „Kurta i Murta“:

Oterali sve lopove, one mafijaše

Skinuli smo s leđa Kurtu, sad nas Murta jaše

Pevač nikad nikog nije rušio sa vlasti,

Zato niko nemoj mene zbog pesme da hapsi

Svakako, ova pesma može da se tumači kao rugalica, reminiscencija na noviju političku istoriju. To joj ne oduzima ništa od njene vrednosti: ako je tako posmatramo, dobijamo jednu vrlo oštru i vrlo direktnu satiru, pravi minjon. Međutim, pravog umetnika nalazimo u višesmislenosti, u svim slojevima njegovog dela. Ova pesma može biti rimovana politička satira, zašto da ne, ima njen oblik, njen motiv, njen rečnik ali mi znamo da je Milaković vrhunski stvaralac i baš zato je ograničavanje na ovakvom tumačenju besmisleno jer je nepodnošljivo lako, zato što mora postojati nešto više. „Mafijaši“, Kurta i Murta nisu tek političke figure, oni predstavljaju ono večno klatno epoha, stalnu smenu klika gde su jedni i drugi čas avangarda, čas akademski stvaraoci. Imena im razlikuje samo jedno slovo: Milaković briljantno ukazuje na zanemarljive nijanse koje ih razdvajaju ističući činjenicu da se zapravo radi o istim ljudima. On ne želi da ima posla sa njima, nazivajući sebe „pevačem“ (izvanredan izbor reči, ključ njegove poetike) odvaja se od njihovih borbi i njihovih interesa, zadržava svoje mesto, i to mesto brani umetničkom slobodom. On je pri tome oštar („nemoj da me neko hapsi“) jer ono što sledi je raskrinkavanje celog tog pozorišta:

Sjaši Kurta da uzjaši Murta

Sjaši Kurta da uzjaši Murta

Sjaši Kurta da uzjaši Murta

Samo jaši, mi smo naši

Kurta postaje Murta, Murta postaje Kurta,  Kurta opet Murta i tako se u tri identična stiha zatvara krug koji Milaković lakonski rezimira četvrtim: „samo jaši, mi smo naši“. Ne samo što pevač nema niti želi da ima veze sa njima, on to ne može, jer je to nespojivo sa samom prirodom kurtomurtizma. Milaković kaže: „mi smo naši“ i ljubiteljima poezije otvara provaliju. Ko je tu „naš“, da ne kažemo – „svoj“? Da li to pesnik potencira da su Kurta i Murta „svoji“ i kao takvi zatvoreni za sve što dolazi spolja, zauzeti večnom igrom smenjivanja („samo jaši“) što vuče svoje mitološke korene iz praskozorja ljudskog uma? Ili pak razvija svoje raskrinkavanje u pretnju porukom da ih poznaje dobro kao svoje sunarodnike u carstvu duha i da bi imao šta da kaže o njima? Ili se – ako napravimo kopernikanski obrt – „mi smo naši“ pretvara u „vi ste vaši“, naglašavajući time odvojenost Kurte i Murte od stvarnosti, od onih kojima je njihova umetnost navodno namenjena, pa „samo jaši“ pojačava utisak manjka interesovanja za njih? Možda se pevač time čvršće povezuje sa svojom („svojom“!) publikom: „samo se vi jašite, moji slušaoci i čitaoci i ja smo naši“? Neiscrpne su mogućnosti tumačenja ovog refrena.

Pomenuli smo publiku i time načeli temu Milakovićevog odnosa sa njom. Pesma nastavlja dalje:

Narod miran kao ovce, ovce za šišanje

Al’ je jadan siromašan, para je sve manje

Narod kuka, nema ‘leba, samo što ne plače

A sa vrha vlasti grme: „Hoćemo kolače!“

Moglo bi se pomisliti da je Milaković elitista, da želi da degradira publiku, ali to je najpogrešniji mogući utisak koji čitalac, odnosno slušalac može da stekne. Nismo svi rođeni za stvaraoce; da je tako, svako bi pisao, slikao, komponovao po svojoj meri i svom ukusu. Onaj ko traži umetnost, mora da bira iz ponuđenog, da stalno lovi ono što bi moglo da ga nadahne i ponese. Umetnost nije jeftina i višesmislenost drugog stiha nas upućuje na to: „al’ je jadan siromašan, para je sve manje“. U potrazi za izgubljenom idejom, onom koja izvire iz nas i čiju formulaciju iz tuđeg duha tražimo, ljudi se troše. Ovaj motiv se dakako može gledati iz perspektive sasvim prizemnog materijalizma: knjige nisu jeftine, ulaznice za pozorišne predstave i koncerte čine da koža sama otpadne sa leđa, muzeji uopšte ne postoje i posvećeni ljubitelji čine znatne troškove. Ali na to se nadovezuje nešto drugo: šta nas u tom traženju susreće? Gomila ispraznosti. Pretenciozno ništa. More gluposti i neukusa. „Pare“ i „siromaštvo“ nisu tek pare i siromaštvo, one su oznaka jedne opšte inflacije stvaralaštva (!?), hiperprodukcije, kvantiteta koji se nikada i nikako ne može pretvoriti u kvalitet. Sve sami proizvodi Kurte i Murte. A Kurta i Murta su neosetljivi za to. U svojoj narcisoidnosti, u svojoj zakržljalosti, oni ne posmatraju stanje stvari kao nešto što treba promeniti, poboljšati (što je ontološki problem kurtomurtizma – jedino kretanje koje kurtomurtizam poznaje je ciklično, kretanje klatna, od Kurte ka Murti i obrnuto) već stanje stvari za koje su zaslužni. Za svoje zasluge oni očekuju pohvalu, nagradu, „kolače“ – Milaković Kurtu i Murtu ingeniozno dovodi u vezu sa likom Marije Antoanete, sa njenim poslovičnim elitizmom, neosetljivošću i, treba reći otvoreno, gađenjem na sve što nije ona i njen krug. Oni to očekuju, to je njihovo pravo, iako „nema ‘leba“ koji oni mogu da ponude. Ispod ovih stihova kao sama sudbina tutnji potmula misao: Strašno je kako se u nedostatku najboljih dobri i osrednji smatraju najboljima, još strašnije kako kroz vreme postaju merilo i vrh, a najstrašnije kako na kraju postaju nasleđe i oblikuju sve ono posle njih. A refren koji ponovo dolazi posle njih turobno nagoveštava da će to trajati i dalje.

„Kurta i Murta“ su Milakovićeva programska pesma, delo u odbranu slobode umetnika. U naredna dva teksta bavićemo se onim što je čitaoce najviše zanima i što je njegov poetski specifikum, poetikom svadbe, kafane, pijace, svinjokolja, prije i komšinice, ali je pre toga bilo potrebno da ustanovimo određene premise koje će nam pomoći na tom putu. Nadamo se da će taj skromni doprinos pomoći popularizaciji i boljem shvatanju ovog vrhunskog umetnika.