Legija Stranaca je njihova otadžbina
Kada neko prozbori reč “legija” retki su oni koji će istog trenutka pomisliti na bivšeg legionara, danas stalnog i slavnog stanovnika KPZ Zabela. Uglavnom se svima pali slideshow mentalnih slika opakih plaćenika u belim kapicama iz svih krajeva sveta koji čine jednu od najzajebanijih vojnih jedinica ikada. E pa danas pišemo o njima. O ekipi koja čini Légion étrangère ili Francusku Legiju stranaca.
Legija stranca, jedina vojna jedinica francuske vojske kojoj se u obaveznom priboru svakog vojnika NE nalazi bela zastava za instant-predaju. Jedinica popularna od davnina po svom čuvenom načinu regrutacije topovskog mesa sastavljenog od strane sitnih krimosa i secikesa koji su jednostavno morali da nestanu sa popisa stanovništva svoje matične države. Lepo dođeš, prođeš osnovne testove snage i izdržljivosti, dokažeš da nisi totalni moron, izabereš svoje “Nom de guerre” iliti ratno ime – i nestaneš. Bukvalno nestaneš sa svih papira i spiskova. Dobijes svoj ID i fejk ime i Bokteveselio. Interesantno, na početku je francuzima bilo zabranjeno prijavljivanje u Legiju. Valjda da ne prošire kulturu predaje i feminiziranih pokreta među dođoškim topovskim mesom.
Legijina istorija je dugačka i veoma šarenolika. Jedinicu je osnovao francuski kralj Luj Filip davne 1831. godine, kako bi imao gde da smesti ogroman broj plaćenika koji su ratovali i preživeli Napoleonove ratove. Naravno, kad imaš već prekaljene borce, ne štekaš ih po bazama da drkaju, slušaju Jesenjin radio i smaraju pošten narod, nego ih pošalješ da rade ono što rade najbolje – da ubijaju!
Ekipa je ratovala u svim poznatim i nepoznatim oružanim sukobima francuske kolonizacione vojske od pustinja Alžira, Španije i Meksika do džungli Francuske Gvajane u kojoj obitavaju samo zmije otrovnice, škorpioni i proizvođači kokaina čistog kao mladine gaće. Jedinica je imala dosta svetlih trenutaka u svojoj mračnoj istoriji, ali je definitivno obrnula igricu kada jeu svoje redove primila dva lika dostojna pomena i spomenika u svakom mestu sa više od tri semafora. Jednog na filmskoj traci, a drugog na pustinjsku obuku. Naravno, pričamo o Žan Klodu Van Damu i Ber Grilsu. Van Dam je lomio srca i ruke u Legionaru iz godine najboljeg svetskog prvenstva, a Ber je sa još 12 bednika odradio skraćenu obuku legionara u pustinjama Alžira pod budnim okom kamera – kako on najviše i voli. Svima je poznato zgužvano lice gospodina Grilsa dok proždire mudo od jarca i pije hijenin ejakulat bogat belančevinama u Ultimejt Survajvoru, ali ono se ne može porediti sa njegovom njuškom izmučenom dehidracijom, umorom i konstantnim prženjem alžirskog sunca gde nema fejka i zbog kojih i jeste prešao na manje beneficiranu šljaku preživljavanja.
I ne, na žalost Ber nije pojeo svoje kolege iz jedinice na kraju snimanja iako je jedva uspešno završio skraćenu osnovnu pustinjsku obuku. Pobedio je pustinju, doduše na penale.
Od mnogo fajtova gde je jedinica i stekla svoju reputaciju zajebane ratne mašinerije kojoj nije preporučljivo izaći pred cevi, jedna bitka i dan-danas titra srca svih legionara ovoga sveta:
Bitka kod hacijende Camarón
Bitka u kojoj je učestvovalo preko dve hiljade meksičkih vojnika, sastavljenih od konjice i prašinara osokoljenih tekilom, koji su izašli na crtu šezdeset dvojici legionara i trojici oficira, predvođenih čovekom prohromskih muda, kapetanom Žan Danjouom.
Patrola legionara koja je poslata da štiti rutu kojom je francuski konvoj trebalo da dovuče zalihe hrane, municije i Pan erotike vojsci koja je opsedala neku meksičku vukojebinu, naišlaje na 800 meksičkih konjanika koji su ih istog trenutka napali. Naši junaci su se uz redovno uvežbavano francusko povlačenje uštekali u obližnoj hacijendi, prigodno sagrađenoj kao tvrđava, sve sa zidinama i ostalim sranjima – i čekali da počne krvoproliće.
Meksički general je đentlmenski ponudio šansu legionarima da se predaju, pošto se verovatno bližilo vreme sieste, pa da svi malo danu dušom, ali ne. Poznati francuski “gurnimo im prst u oko, pa ćemo videti kasnije oko te predaje” sindrom se aktivirao, i kapetan Danjou je rekao: “Sinovci, dok mi imamo džabane možete se samo sagnuti”. Naravno, frka je počela kad je Meksikancima stiglo pojačanje od još 1.200 ljudi. Do šest sati popodne mrdala su se još samo petorica legionara, a kapetan Danjou je ležao u prašini sa rupom u grudnom košu. Kad je Francuzima nestalo municije, poludeli od žeđi i Marseljeze, namontirali su bajonete na svoje puške i krenuli u juriš na zaprepašćene Meksikance.
Dvojica su odmah fasovala kuršume, dok treći je zaginuo u pokušaju da zaštiti jedinog preživelog oficira, pa su preostala dva junaka onesposobljena metodom “izbijanje kamena iz bubrega kundakom” neuspešno završila juriš. Naravno, tu nije kraj legionarskoj ludosti ili hrabrosti, kako god vam je draže.
Kad su Meksikanci tražili predaju (kao da su Francuzi mogli da se pregrupišu pa ih ponovo napadnu) ta dva ludaka su ladno zatražila uslove predaje. Kao “OK, predaćemo se, ali morate da nam ostavite naše oružje i pustite nas da odnesemo telo kapetana Danjoua”. E sad, da li impresioniran hrabrim jurišom legionara ili zato što se približavalo spomenuto vreme za siestu, meksički komadant je iskulirao i ispunio sve zahteve legionara, uz čuvenu rečenicu: “Kako odbiti išta tim ljudima. Ne, to nisu ljudi, to su đavoli.” Naravno, dok su se Meksikanci smarali sa tom patrolom, konvoj sa robom je prošao neometan i opsadne zalihe su srećno stigle do Francuza.
Tako je legija dobila 1000 renown poena i levelovala se na rank jedne od najzajebanijih vojnih jedinica na svetu.
Legija danas
Današnja Legija se razlikuje od istorijske po par detalja koji su manje-više nebitni, osim jednog. Sada je provera identiteta malo pojačana, pa ne može neki (previše) poznati ratni zločinac ili krimos ući u Legiju i nestati. Manje poznati lopovi i prevaranti poput Peđe d Boja mogu. Likovi se setili, pa sad proveravaju Interpolove poternice.
Naravno, neke stvari u legiji se nisu nikada promenile. Recimo, francuska vojna kapa prigodno nazvana Kepi se i dalje koristi za dve stvari: za čuvanje glave i za podizanje mesečne plate. Naime, u legionarskoj tradiciji je da se krvavo, bukvalno krvavo, zarađena plata sa pulta u banci zgrće direkt u kapu i tako nosi do kafana i kurvi, na još krvavije trošenje.
Sad, mnogo vas se pita “šta koji moj iko ide u svet da ratuje za smrdljive Francuze”? E pa pored već spomenutog benefita nestajanja sa lica zemlje i solidnih monetarnih nadoknada, naročito za služenje preko bare, legionari koji odrade svoj prvi ugovor od 3 do 5 godina imaju pravo da dobiju francusko državljanstvo. Naravno, benefiti te vrste su bili primamljivi i mnogobrojnoj našoj žgadiji koja je krenula u pečalbu nošena nekom romantičnom idejom o ratu i časti ili prosto samo nošena glađu.
Trenutno je lično naoružanje koje legija korsiti čuvena francuska puška FAMAS. Kompaktna i okretna puška komičnog izgleda poznatija u svetu kao “Miki Maus”. E sad, koliko god ime zvučalo smešno, kada ti legionari počnu namigivati preko Mikija Mausa, iskoristi savet davno dat Paji Patku koji glasi: “Šinko, ukopavaj se!”.
