Lemi Kilmister: Aj dont vona liv forevr

Lemi. Ćaća. Bogotac. Orgazmatron. Originalni crni bombarder. Pikov as, ukratko.

Možemo ovako s epitetima i opisima do sutra jer Lemi ih vala zaslužuje, al jedini problem je što sutra ne postoji, bar ne za Lemija. Jer Lemi je, jebiga, umro, kao što si verovatno do sada čuo. Nije poenta ovog teksta da te obavesti o tome, jer koga Tarzanija obaveštava o bilo čemu upišan se budi a tragovi mu smrde nečovještvom, nego je poenta da iskoristimo ovu priliku da skinemo kapu, podignemo čašu i linkujemo nekoliko jućub nastupa Motorheda, da odvrnemo gas i VOLUME do 11 za jednog od najvećih rokenrola svih vremena.

Nema poente da sad nešto pričamo o njegovom životu, imaš vikipedije, ima na netu već sada jedno tri miliona nekrologa i nekrofila, a najbolje od svega, ima braćo i sestro onoliko muzike Hokvinda i Motorheda (i Probota) da sve možete to sami. Što se Lemijevog života tiče, izdvojićemo ovde samo posebno mi dragu anegdotu o tome kako je dobio ime po kojem ga svi znamo i koje ćemo jedino koristiti u ovom tekstu.

Legenda kaže da je Lemi kao mladi ološ žickao repa i od kusog i od repatog, i to tako što bi svojim karakteristično promuklim glasom mumlao “Lemmi a fajva” tj. “Pozajmi mi peticu”. Eto, zamisli da tebe zovu “Karta do Banjaluke” i da ti to tries godina kasnije viče petnaes hiljada znojavih metalika dok se šutiraju međusobno o cevanice i možda ćeš steći neki nagoveštaj takve nomenklaturne životne situacije.

Što se ostatka Lemijevog života tiče, jedino što je važno reći o njemu jeste to da je g. Kilmister umro od njega. A vala ga se naživeo i za to mu svaka čast, ja ne znam nikog ko ne bi bio zadovoljan da dogura sedamdeset s takvom non-stop akcijom sponzorisanom od strane Džeka Danijelsa. Ozbiljno, ne znam nikog takvog jer se iz principa ne družim s ljudima koji ne žele da se svaki dan drogiraju i zajebavaju kao da je čitav život pred njima čak i kada za sat vremena moraju da budu u Dobanovcima na šljaci, šta pa taman idealka za još jednu lajnu dsa, pa još malo cimka vujspre da se iskuliraš i onda cimneš vinjače za kraj, protreseš se i slažeš brate kartonske kutije ili akaunt menadžerke ceo dan kao car, ko će bre da razmišlja o posledicama kada svi moramo mreti kad-tad, pa onda upet oveče navono, ovaj lenovo ovaj nanovo. Lemi je bre znao kako treba.

Lemi je bio sila jebena praktično do poslednjeg trenutka svoga života. Motorhed izbacio bre album ove godine (i to prilično neloš!), bili na turneji letos, jeste malo odustao od nekoliko koncerata, ali petarda za trud, Lemaro matori, stajao si na nogama do pre par nedelja i delovao onako, samo malo kao matori osrani alkos, u granicama normale. A onda si umro kao što i treba da umre alkos ili bilo koji čovek kojega boli kurac za to koliko maltretira sopstveno telo – iz stanja prepariranosti i naizgled sasvim normalnog zdravlja, raspao si se iznutra u roku od par nedelja kao privatizovani Agroživ.

I u tome nema ništa loše, štaviše, to je do jaja, živiš kako hoćeš i ne patiš mnogo zbog posledica na kraju nego brzo sve to završiš, baš kao što je Lemi i pričao da treba. Naročito kada si jebeni roker. Da parafraziramo čoveka, tj. nešto što je rekao još osamdesetih a što je nedavno reiterirao skoro pa jednaki car, Noel Galager (ma šta mislili o muzici Oejzisa tj. da je uglavnom gej govno osim prvog i po albuma, braća Galager su braća): od rokera hoćemo da budu veći od života, naizgled neuništivi, nadljudski, budale, face, istovremeno i braća i očevi i oci, hoćemo da se drogiraju, samouništavaju, raspadaju, da prave gluposti, da se tetke i Bobić-Alimpićke zgražavaju nad, a tabloidi goje na njihovim skandalima i sranjima. Jebo ove picopevce i ostale koldplejeve što su detoksifikovani, uredno podšišani i bez glutena, ma koliko im dobra muzika bila, nisu zanimljivi kao pojave osim ako nisu fazon Brajan Ino ili Dejvid Bouvi nivo, a nijedan od ovih novih nije.

Najtužnija vest je u stvari što je ovom smrću jedna era definitivno završena. Ne znam da li bih išao tako daleko da kažem da je Lemijev kraj istovremeno i kraj pravog rokenrola, to jest specifičnog autodestruktivnog buntovništva praćenog bukom i štrokom koje rokenrol (treba da) predstavlja… Jer mislim da je to odavno mrtvo i danas samo gledamo neke zombije i mumije i govna što koriste staru slavu, svoju ili tuđu, a ulogu koju je nekad igrao rok je sada preuzeo (t)rep. I neka je. Mislim, čak je i Šejn Mekgauen stavio zube jebote pa kuda ide ovaj svet, nema to se sve pokvarilo i ne ume da ceni prave vrednosti. Doduše, u Šejnovu odbranu, ne deluje kao da je prestao da pije 12 sati dnevno i ne spava po 6 dana, ali ako nas Lemijeva smrt išta uči, to je da Šejn može da jednog dana izgleda super a sledećeg da umre.

Ko što reče drugar, kalup je pukao i takvog više ni Bog ni Sotona neće napraviti. Mada nije da je Lemi verovao u jednog ili u drugog, nego je bio u fazonu – nema kajanja, ja sam jebeno odgovoran za sve što uradim i trpeću posledice. Čak i ako to znači da umrem sa sedamdeset posle života ispunjenog orgijanjem i intoksikacijom i svirkom, u svojoj kući, igrajući svoju omiljenu video igricu.