Leptirići u Stomakliji
– Gde si, čoveče? Nema te sto godina, zaboravio sam i kako izgledaš!
– Ne pitaj. Nećeš verovati šta mi se sve izdešavalo u poslednja dva-tri meseca.
– Verovatno neću, ali nema veze, pričaj!
– Čekaj da poručim prvo piće. Osušiće mi se usta od priče. Konobar! Daj dve duple! Jao, izvini, čekaj. Hoćeš i ti jednu duplu?
– Može.
– Daj tri duple! I čašu vode!
– Pričaj već jednom, sav se preznoji’!
– Upoznao sam je u kafani.
– Baš čudno, hehe…
– Daj, ne staj mi na muku. Znaš i sam da pokušavam da smanjim malo… e, evo je rakija. ’Aj živeli!
– Živeli!
– Uh, jes’ ljuta, ali što prija… e, dakle, upoznao sam je u kafani. Bio sam već prilično pripit, ali nije mi se svidela samo zbog toga. Imala je ono nešto… kako se ono kaže…
– Šarm? Seksepil? Magnetizam?
– Ma ne, ono nešto napred, kad je haljina otvorena napred, pa se vide sise!
– Dekolte!
– To! I mogu ti reći, baš dobre. Crnka, oko 35 godina, ali izgleda mnogo mlađe, posebno kad popiješ. Zgodna. I počnemo mi tu neku klasičnu priču i malo po malo, dođemo do suštine. Kaže, udata je već 15 godina, ali odavno više nije zadovoljna u braku. Muž je zapostavlja. Nemaju više ni redovan seks. Klasična priča. Ja je pitam: „kako mogu da pomognem?“, a ona crče od smeha. Dalje je sve išlo ustaljenim tokom. Otišli smo kod mene, iscedila me je kao Dinkić državnu kasu. I naravno, nastavili smo da se viđamo, uglavnom kod mene. To je trajalo nekih mesec dana, a onda se naša veza našla na ozbiljnoj probi.
– Šta je bilo?
– Morala je na letovanje sa mužem. Njegova švalerka valjda nije mogla da dobije godišnji kad i on, pa je tako ispalo.
– Uf. Nezgodno.
– Nezgodno, nego šta. Prve nedelje mi je sve vreme slala poruke odande, kako joj nedostajem, kako joj je muž dosadan, kako se smara kao radnica u video klubu i sve tako. Ali samo prve nedelje.
– A onda?
– A onda ni sms-a od nje punih nedelju dana. Ni prve nedelje nakon što su se vratili sa mora. Pisao sam joj svakog drugog dana, da ne budem previše napadan, ali nije odgovorila ni na jednu poruku. Bio sam i zabrinut i ljubomoran u isto vreme.
– Komplikovano, brate.
– Ne možeš ni da zamisliš koliko. Uh, čekaj, moram da popijem malo. Sad ide teži deo priče.
– Živeli!
– Živeli! A onda se javila, posle dve nedelje. Stigla mi je poruka.
– Kakva?
– Kratka, ali strašna. Samo „trudna sam“.
– Uh. Sad ja moram da popijem.
– Živeo!
– Živeo! I šta si uradio?
– Prvo sam otišao u kafanu, normalno. I častio sve. I zaginuo do ujutru. Toliko sam se olešio da se sutradan nisam ni sećao poruke kad sam se probudio. A onda, predveče, kad sam se otreznio, pogledao sam telefon, video njenu poruku i opet pravo u kafanu. I opet isto.
– Hahahah! I koliko si puta tako proslavio?
– Nije bitno. Uglavnom, posle nekoliko dana, popustila me je malo ta euforija. Ali shvataš me. Nije svejedno. Ne postaje se dva puta otac po prvi put.
– Naravno! Osim ako ne znaš za pravi prvi put, recimo.
– Dobro, to se onda ne računa.
– Pa jeste, ne računa se. Nastavi, nastavi, pusti mene! Ja samo nešto lupam. Izvini!
– Dakle, nekoliko dana kasnije, kad sam ostao bez para, dođem ja sebi. I pozovem je u bezbednom terminu, kada joj je muž – provereno – uvek sa švalerkom. Međutim, on se javi na njen telefon i ja, normalno, kao pravi muškarac, odmah prekinem vezu. Da ne dođemo u situaciju da vodimo nedžentlmenske rasprave.
– Pazi ti njega! Đubre pokvareno, špijunira rođenu ženu, umesto da je sa švalerkom.
– Užas. I pravo da ti kažem, nije mi bilo svejedno. Zapitao sam se: ako je u to vreme sa ženom, umesto sa švalerkom, šta je sledeće? Zajednički vikend? Seks?
– Da, čoveče. Baš bespotrebne komplikacije.
– Ispostavilo se da nisam bio daleko od istine. Dva dana kasnije, stigla mi je samo poruka od nje: „ne zovi ti mene, zvaću ja tebe!“ Čekao sam i čekao i čekao.
– Da pogodim? A onda si najzad dočekao?
– Tako je. Kako si znao?
– Ko čeka, taj dočeka. Stara poslovica.
– A da. Slabo znam te poslovice, ja sam više učio narodne pesme. Pretkosovski i kosovski ciklus i to. I stiže poruka… čekaj, da ti nađem. Evo, još mi nije dobro, kad se setim. Evo je. Kaže: „Nadam se da me nisi pogrešno razumeo. Trudna sam SA NJIM. A mislim i da sam se ponovo zaljubila.“
– Ja na to odgovorim: „Je l’ u njega?“. A ona meni: „U NJEGA!“ Baš tim rečima. Sa velikim slovima.
– U jebote. Kao u španskim serijama.
– Još gore. Pazi dalje, još se kao šali sa mnom: „Mislim da je vreme da počnemo da se viđamo sa drugim ljudima. Evo ja ću sa svojim mužem.“
– Kučka!
– Stvarno nije to trebalo da mi uradi. Znaš mene, dobar sam k’o rakija. Bio sam spreman da joj oprostim i to što je bila petnaest godina sa tim čovekom, pre mene. Ali preko ovoga stvarno nisam mogao da pređem.
– I šta si onda uradio? Jesi otišao i prebio ih oboje?
– Ma ne. Otišao sam opet u kafanu. Ali ovaj put nisam čašćavao. Pio sam sam.
– Uh. Ne valja ti to. Ništa gore nego piti sam. Ovako, u društvu, to je prava stvar.
– U pravu si.
– I pusti tu bednicu. Ona očito i nije za bolje od tog svog stogodišnjeg braka! Evo ti još jedna narodna mudrost: kad se alkoholičari zaljube, oni osećaju leptiriće u Stomakliji.
– Hahah, dobra! Živeo!
– Živeo!
