Leto je stiglo u moj kraj

Stvarno je stiglo. To sam skapirao neki dan u čitaonici gde sam kao i svaki savesni student pratio rezultate mađarske lige na telefonu i ponešto čitao u pauzama između buljenja u dekoltee studentkinja žurnalistike. Nakon 25 minuta sedenja, bilo je vreme za pauzu, jerbo je stolica bila neudobna, dekoltei nezadovoljavajući, Debrecin je gubio, a i video sam Duleta Šlajmaru kako se mota okolo, verovatno bi hteo da odemo po Guaranu i na jedan kraći 50-minutni razgovor o Grojter Firtu. U čitaonici se zaparilo kao u gasnoj komori i jedva sam čekao da izađem u hodnik. I tad me udarilo.

Taj osećaj. Kad izađeš iz zaparene čitaonice u ladan hodnik. Flešbek na detinjstvo. 1996, s ćaletom i kevom na letovanju u jeftinom hotelu kod Aranđelovca. Užasno je toplo. Ćale traži od konobara da pošećeri kupus, jer, “znate, mi smo Vojvođani”. Konobar s leptir mašnom, socijalističkim brkovima i manjkom sekutića, koji se odaziva na “Lepi”, donosi siromašan gulaš. Zidovi restorana su stakleni, temperatura je 70 stepeni, ćaletu plaču naočare kolko je vazduh vlažan. Ručak se završava, ja gonjen nepodnošljivom vrelinom trčim ka hodniku. I onda, taj osećaj. Najbolji na svetu. Ekvivalent utrčavanju u Dunav nakon prženja na fudbalu na pesku. Trip kad uđeš u radnju kao da kupiš dve Zaze, a u stvari si ušao samo zato što radnja ima klimu a napolju je Etiopija. Sve ovo savršeno razumeš ako, kao i ja, željno iščekuješ svako leto, al samo da bi sedeo u hladu.

I tako, leto donosi neki do jaja vajb, spaja ljude, znoji žene, otvara piva. I zaslužuje tekst zbog toga. Sećaš se kako si kao klinac morao da pišeš sastave za svako godišnje doba. I leto je tu nekako najpotcenjenije i ima najmanje generičkih rečenica – jesen ima žute haljine na drveću i rode koje piče na jug, proleće ima zelene tepihe i visibabe, a zima grudvanje, sankanje i upalu pluća.

I zaista, šta ima da se piše o letu? Leto je vreme za raspadanje, zajebanciju i generalno nekakvu skroz bezsadržajnu zanimaciju. Kao klinac sam proveo jedno leto u Bosni i kad je trebalo da napišemo sastav o tome šta smo radili to leto, ja sam napisao nekoliko rečenica o tome kako sam video Dodika. Čak se ni ne zajebavam. Do pravog leta ima još dosta vremena, doduše, ali, zaista, ne moš čovek da se ne zapita šta bi bilo kada bi negde u septembru na kolokvijumu dobio papir sa pitanjima a na njemu piše “Kako sam proveo letnji raspust?”. Mi mislimo na tebe, i ovde ti nudimo par gotovih rešenja, u zavisnosti od toga kako planiraš da proživiš letnje čarolije.

Ideš na more

Za vreme letnjeg raspusta išao sam na 11 dana u Hanioti. Bio je već septembar mesec, ćale mi rekao da će da me pusti samo ako dam uslov, ja nisam dao uslov, ali sam mu rekao da jesam, sada me traži po gradu sa satarom da mi otfikari mošnice. U septembru tamo nema nikog, ali sam se sprijateljio sa jednom starijom gospođom iz Belgije, Klarom, koja mi je svaki dan kupovala girose i tepala mi “Mirko”, jer se tako i zovem. Mislio sam da će zauzvrat tražiti seksualne usluge od mene, ali je ispalo da je prijatna prema meni samo jer je podsećam na njenog unuka, tako da sam izvisio za kres. Ipak, dobro je što smo mogli da idemo u Pefkohori gde ima jedan lokal gde dolaze Srbi i gde puštaju srpsku muziku. Tamo su konobari stalno davali besplatna pića devojkama iz našeg društva jer smo iz Srbije. Zapravo, lažem, nismo imali devojke u društvu, išlo je nas sedmorica, i jeste da smo svi pomalo ružni, ali smo momčine – Deki je čak i popričao s jednom devojkom na plaži ali ona je baš tad morala da ide do svog apartmana da sortira peškire. Mnogo dobra neka devojka. Plašim se za svoje mošnice.

Ostaješ u kraju

Letnji raspust sam proveo na stepenicama ispred frizerskog salona “Božica”. Meni, Bakiju i Šomiju ne treba ništa više od toga. Ponekad su dolazili neki Šomijevi drugari sa Detelinare, dobri momci, par puta smo pili zajedno, a jednom su nas i opljačkali. Jednom je bio i Stefan s nama, popio je litru manastirke pa je zaspao na stepenicama i buncao nešto o tome kako je on zapravo Bratislava Morina. Sve je bilo u redu dok nije počeo da povraća krv, tad smo ga probudili i rekli mu da pali kući. Otišao je u pogrešnom smeru i više ga nismo videli. Popili smo svu rakiju koju je Bakijev ćale čuvao za njegovu svadbu, ali nema veze, ionako ga nijedna neće. Ribama smo dobacivali “Jel te bolelo kad si pala iz raja, anđele?” a lokalnim delinkventima “Mali! Ej, mali! Signali su SOS za ljubav…”, zbog čega smo više puta dobili batina, a neki od njih su nas kasnije zgotivili pa smo se od njih grebali za vutru. Jednom smo otišli do Podbare.

Spremaš ispite

Ovo leto bilo je najgore u mom životu. Ostalo mi je 7 komada za uslov a moji su mi rekli da mogu slobodno da se vratim nazad u Sirogojno ako obnovim godinu. Moj život je bio pakao. Nisam viđao nikog osim Tijane. Kad god je htela da se intimiziramo ja sam počinjao da pričam o faktorima kreditnog rizika i nedepozitnim finansijskim institucijama. Popio sam poljanu kafe i pošmrkao kantu dsa. Kad je nestalo ovog drugog, odlučio sam da probam s kreatinom kao placebom. Nije mi se svidelo pa sam krenuo u teretanu, da ne propadne kreatin. Mnogo mi se dopala teretana i ubrzo sam počeo da koristim steroide i hormone. Devojku više nemam, ali imam sise, pa i nije tako loše. Uskoro se selim u Sirogojno.

Na selu kod babe

Leto sam proveo kod moje babe Gospave. Ona je sama i bolesna i mora neko da bude s njom da je čuva, a nekako se to uvek sruši na mene – “idi ti Milorade, ti si joj drag, ti imaš vremena, Milorade, ti si najdeblji u porodici pa možeš da zablokiraš vrata kad krene napolje da ubija Rumune, Milorade”. Baba Gospava mene zaista voli, mada me ponekad ne prepoznaje. Imali smo mnogo zanimljivih razgovora – pričala mi je kako se pravi popara, ko je bio Rajko za koga je htela da se uda ali je pošla za dedu jer je imao traktor i zašto mrzi Mađare. Upoznala me je sa svim svinjama, a posebno sam se sprijateljio sa krmačom Kleopatrom koja me je prepoznavala po mirisu i svaki put anđeoski groktala u znak pozdrava. Ja bih je tada tukao lopatom, jer jebeš kuću u kojoj se ne zna ko je muško. Bio sam tamo dva meseca i osećam da sam se izmenio kao čovek. Ne želim više nikada tamo da odem.

Igraš menadžera

Leto sam proveo u nepodnošljivoj užeglosti svoga doma, pod pseudonimom “Andrej Vinjak-Boaš”, hehe. Doveo sam Mikića u Alderšot, izvukao ih iz zone ispadanja i kroz dve godine sam već igrao u Čempionšipu. Odbio sam ponudu Barselone, jer je Zulte Varegem jedini klub za koji u mom srcu ima mesta. Moji roditelji nisu gledali posebno blagonaklono na moj vrtoglavi napredak u karijeri. Otac kaže da sam ništarija, a majka kaže da sam joj ja najgore dete koje je ikad imala, mada sam joj ja jedino dete. Često sam pevao “Alderšot igra totalno drugačije od drugih”, pa bi onda otac ulazio da me išamara a ja bih se penjao na orman – on nije mogao da se pentra jer je pre par godina dobio metak u nogu u kafanskom obračunu. Dan-danas ga žiga na promenu vremena. Nisu hteli više da me hrane pa sam morao da zovem društvo za zaštitu životinja i predstavim se kao jarac Borivoje i zatražim pomoć. Spustili su mi slušalicu. Izbacio sam sve satove iz sobe jer smatram da ograničavaju čovekovu slobodu. Kako ljudi na selu – nema satova koji zvone, alarma na telefonu, ništa od toga – nego, lepo, sve se svodi na prirodni sat: ustaneš kad sunce izađe, jedeš kad si gladan, na spavanje kad padne mrak. Tako i ja – kad gubim, ne idem da spavam dok ne pobedim, a kad pobeđujem ne idem na spavanje dok god me ide. Nisam prao kosu mesecima, nastanili mi se neki organizmi na glavi, dolazili s Instituta za biologiju da uzmu uzorke. Još uvek čekam ponudu Zulte Varegema.