Ljubav potencijalne sponzoruše

Život je čudna kurva, pomisli mladi Milan dok je delio poslednje letke škole stranih jezika tog prohladnog novembarskog dana na uglu Knez Mihajlove i Sremske. Ovo je jedini honorarni posao koji je mogao da radi a da u isto vreme stiže na vežbe i predavanja. Zapalio je poslednju „Drinu“ u pakli i iskašljao tri-četiri uštipka. Pogledao je ka „Benetonu“, a u odrazu je stajao neko njemu nepoznat. Nije to više bio onaj isti Milan, nasmejani devetnaestogodišnjak sa rumenim obrazima i tek ispletenim vunenim džemperom koji je devedeset treće stigao na peron železničke stanice u Beogradu.

Trenutak zamišljenosti prekunula je ženska figura koja se kretala ka njemu kao nepoznata pevačica ka Minimaksu… Trebalo mu je par sekundi da je prepozna…

FLEŠBEK***

Ubrzo posle uspešno završene prve godine, shvatio je da njegovi neće imati više nikakve finansije, a kamoli za njegovu „zajebanciju“ po prestonici, pa je polako preuzimao stvari u svoje ruke. Nikada nije znao da se „snalazi“ kao beogradski klinci, pa je obično dobijao najteže i najmanje plaćene poslove. Al dokle god je imao za život, bilo mu je dovoljno. Svako jutro odlazio je u lokalnu pekaru gde je, uprkos opasnom vremenu radio Ajezdin Fljamiri, u kraju poznat kao Nemanja. Svako jutro, Nemanja mu je davao malo više bureka nego što je imao da plati, i Milan je zbog toga zavoleo ovog čovečuljka iako nikada nisu progovorili reč. Zato mu je i bilo jako krivo kada je jednog mračnog januarskog jutra samo nestao. Neki kažu da su ga odveli ljudi u crnom džipu, a komšinica Mila sa sedmog sprata kaže da je dobio na „nekakvoj kocki što se okreće“, uzeo Milicu iz C Marketa za ruku i otišao nesigurnim putem Dizeldorfskih noći.
Sledeći dan je pao ogroman sneg, kažu ljudi da takav nije padao još od kada je Tito umro. Ali za Milana je bilo proleće. Umesto Nemanje, na radno mesto, u NjEGOVU pekaru došla je Ivana. Danima bi smotano izgovarao „dobrojutro“ sebi u bradu i smišljao način kako da je pozove da izađu. Na kraju,izabrao je staru školu:

– Ovaaj, dobio sam neku dojavu da sutra popodne stiže ulje, tamo u Pendulinom reonu…
– Da, jel? Baš bi mi litar trebao.
– Paaa… društvo bi mi dobro došlo… Idem tamo oko tri, kupiću nam karte.

Naravno, sutradan su pokupili dva litra ulja, otišli kod nje i ostalo je istorija. Da ovu priču priča Lafonten ili Braća Grim, ovde bi bila stavljena tačka, i jedino nagađanje koje bi nam preostalo bi bilo dal su imali dvoje ili troje dece.
Ipak, kako mladi Milan reče na početku, život je čudna kurva. Nju je pronašao ćale, inače renomirani advokat, i završio njenu epizodu buntovništva radom u pekari. Sada, tri godine kasnije, u svom svom zanosu, sa nekim nabildovanim šabanom išla je ka njemu. „Samo da me ne prepozna“, reče i nehajno pljunu poslednju semenku na barberi kaput nekog prolazećeg japija.

Ivana je skakutala po kevinom ateljeu i razmišljala kako jedva čeka početak ove školske godine. Godinama je želela da upiše vajarstvo, ali ipak ovog oktobra biće bruckoškinja Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Iako je primljena i na Fakultet Primenjenih Umetnosti, Dragan Mirković, njen otac ne vidi budućnost u tome i predložiće joj, ma šta predložiti, pa ćerka mu je, NAREDITI šta će da studira. Ta strašna vest zatekla ju je dok je posmatrala maminu novu sliku: „Buđenje“. Slika je pokazivala Sarajevo iz kog su otišli osamdeset osme godine, kako se deli na dva identična dela. Ništa uočljivo ljudskom oku nije ta dva dela razlikovalo, al opet su bili suprostavljeni jedan drugom. Odesčan zvuk iskrinog telefona i strog glas njenog oca. Slušalica koja ostaje da visi u vazduhu i jedan stari kofer napunjen njenim stvarima. Nestala je na šest meseci.
U međuvremenu, našla je stan na Miljakovcu tri, koji je u to vremen bio zajeban kao relacija Goražde-Višegrad-Voždovac. Krenula je na vajarstvo naravno i sama sebi plaćala studije. Zalihu novca koju je napravila babinim i dedinim novogodišnjim čestitkama iz Pariza brzo je potrošila, i odlučila je da se zaposli u kiosku ili pekari. Kako je kiosk radio do kasno u noć, odlučila se za beli mantil. Jednog jutra u njenu pekaru i život ušao je Milan. Bio joj je presmešan sa vunenim kompletom: rukavice, šal, kapa. Delovao je krajnje smotano i smušeno, i Dragoslava, debela pekarka bi joj se uvek posle smejala dok piju kafu. „Liči na Delču“, govorila bi. Al njoj je bio simpatičan, i zato je i pristala na njegov poziv…
Ubrzo zatim otac ju je pronašao. Iscrpljen od potrage, izmoren od brige znatno je ostario za ovih par meseci. Krivio je sebe za njen odlazak. Sada, kada je opet bila ispred njega, pristajao je na sve njene uslove.
Bilo je rano jutro, 5. Juna 1995. Na vestima su se smenjivale slike razrušene Jugoslavije. Milan je spavao. Otišla je bez pozdrava.

Strpao je hrpu letaka u džep, pogledao značajno na sat i pljunuo u pravcu taksista. Stajao joj je tačno na putanji, i sada više nije bilo bekstva. Sa osmehom davno zaboravljenog druga iz detinjstva, prišla je i blago ga udarila u rame.

– Pa gde si ti Milane? 
– Ooo, gde si Ivana. Evo, čekam neku drugaricu, idemo malo prošetat. Ti? Nisam znao da imaš lično obezbeđenje? 
– A hihi, to je moj verenik, Pendula.

U tom trenutku kroz Milanov stomak prođe opasan bol. Tačno je znao da ne treba da jede one sarme kod tetke, izgledale su kao da će početi da pričaju. Gledao je sada ovog ljaksea i svi hitovi Dače, Energije, Ivana Gavrilovića i jedinog doktora kojeg priznaje, IGIJA, mu protutnjiše kroz glavu. Shvatio je kakva je.

– Pendula?
– Što, jel ti smešan?
– Paaa…nije ne-smešan. Nego vidi, hteo sam da te pitam…
– Puno je prošlo Milane, ja sam…
– Ma ne, jako mi je važno da znam dal…..
– Ne znam koliko je pametno da ti bilo šta kažem.
– Sećaš se onih kaseta sa Mućkama? E moraš da mi ih vratiš, pozajmio sam ih od Šikija, a znaš njega-ni Arkanu ne bi oprostio…

Život je tipična kurva, pomisli mladi Milan,dok je vadio poslednje letke iz džepa.