Logika, jedna obična kurva

‎- Šefe, zvali ste me?

– Sedite, Petroviću. Raskomotite se. Meni je najvažnije da je radnicima ugodno. Je li Vama ugodno u mojoj prodavnici?

– Nesumnjivo. Plata od 12.000 dinara, radno vreme od svega 60 sati nedeljno te neradni dan 1. januara i slobodno popodne na Božić čine moje zadovoljstvo potpunim.

– Dobro, nemojmo detaljisati. Konstatujmo na početku da ste Vi zadovoljni u firmi. Uostalom, ovde radite dobrovoljno, ja nisam robovlasnik. Ili Vi mislite da jesam?

– Nipošto.

– Dakle, zadovoljni ste?

– Izuzetno.

– Dobro, Petroviću, zašto me bezočno lažete? Jer, da ste stvarno zadovoljni kao što tvrdite, ne biste potkradali prodavnicu.

– Ja? Ja nisam potkradao…

– Jeste, krišom ste iz frižidera otuđili i pojeli dvesta grama Karneksovog pilećeg parizera prošlog meseca.

– Kategorički odbijam.

– Hoćete da kažete da sam ja lažov?

– Nisam to rekao, samo kažem da nisam jeo Vaš pileći parizer.

– Tvrdite da to nije istina?

– Nije istina.

– Dakle to je neistina?

– Upravo.

– Onda sam ja upravo izrekao neistinu?

– Tehnički, jeste.

– Verujem da znate, Petroviću, da je neistina samo eufemizam za laž, a ja ne želim da baratamo eufemizmima. Dakle, Vi hoćete da kažete da ja lažem. A kako nazivamo ljude koji lažu?

– Lažovima, šefe.

– E, tako, konačno nešto razumno – dakle priznali ste da ste me nazvali lažovom. Sram Vas bilo, rezigniran sam takvim optužbama, ali o tome ćemo posle, vratimo se parizeru. Niste, kažete, pojeli neplaćeni parizer?

– Nisam, tako nešto nikada ne bih uradio.

– Ko bi uradio?

– Otkud ja znam.

– Molim Vas, Petroviću, uključite imaginaciju, nismo roboti, ljudi smo. Dakle, ko bi teoretski mogao da pojede parizer na prevaru?

– Pa neko ko nema dovoljno para da kupi takav parizer, a gladan je.

– Pretpostavljam da ste i Vi nekad gladni?

– Jesam, tako je biologija uredila stvari.

– Molim Vas, bez dodatnih objašnjenja, odgovarajte precizno. Da li Vi imate dovoljno novca?

– Ne tražim više.

– Vi, dakle, imate dovoljno dok očigledno neko drugi u firmi nema ni za parizer. Kakva su Vaša stanovišta o socijalnoj pravdi?

– O čemu?

– Ideji o društvenoj preraspodeli, da svi imaju dovoljno za parče hleba ili, recimo, parizer.

– Mislim da je to ispravno.

– Ispravno je. Vidim da ste razuman i socijalno osvešćen čovek. Onda ćete sigurno potpisati rešenje o smanjenju sopstvene plate kako bismo ta sredstva podelili onima koji očigledno nemaju ni za parizer te moraju da ga ukradu.

– Ali, šefe, pa ni ja nemam dovoljno.

– Malo pre ste rekli da imate.

– Nemam.

– Znači slagali ste me. Petroviću, smatrate li iskrenost vrlinom, molim Vas kratko, da ili ne?

– Da.

– Pametno. Istina je prema klasifikaciji Agneš Heler prva i najvažnija ljudska vrlina. Kakvi su ljudi koje krasi vrlina?

– Vrli, dobri.

– A ljudi koje krasi osobina suprotna vrlini?

– Loši ili zli.

– Vi ste dakle zao čovek što logički proizilazi iz činjenice da niste iskreni.

– Nisam zao čovek!

– Pa sami ste mi to rekli! Pobogu, sada me još i optužujete da Vam stavljam reči u usta! Preneražen sam!

– Ne optužujem Vas, dobro, rekao sam da sam zao čovek.

– Drago mi je da smo to utvrdili. Da li je odlika zlog čoveka da čini nedela?

– Pa on ponekad čini nedela, da.

– Nema „ponekad“, budimo konsekventni. Da ili ne?

– Da.

– Jasno. Da li je krađa nedelo?

– Uglavnom.

– Opet relativizujete?

– Pa ako ste Robin Hud, onda krađa nije nedelo nego herojstvo.

– Ne razumem, pokušavate da mi saopštite da u mojoj prodavnici radi Robin Hud i da je on pojeo parizer? Onda ste klinički slučaj, a ja takve ne bih smeo da zapošljavam.

– Figurativno sam pomenuo Robina Huda, zaboravite, evo jasno kažem da je krađa nedelo.

– Stilske figure čuvajte za Klub čitalaca, molim Vas da ovde baratamo činjenicama. Iz premise da ste zao čovek, što ste priznali, i premise da zli ljudi čine nedela, a da je krađa nedelo, što ste takođe priznali, nedvosmisleno proizilazi da ste Vi ukrali parizer.

– Kako sad to?

– Logika, Petroviću, nećemo se valjda gledanjem u pasulj služiti. Idući tim putem, lako zaključujem da ste Vi odgovorni i za nestanak dve pršute prošlog utorka.

– Šta!?

– Ko sklizne s one strane pravde, samo dublje može da tone. Ko je spreman na malo nedelo, načiniće i veće.

– Ali ja nisam ukrao pršute!

– Znači li to da više ne poričete da ste pojeli parizer?

– Očigledno nema mnogo vajde od poricanja. Ali, molim Vas, nemojte mi prikačiti i pršute.

– Dakle sada ja nešto nekome kačim? Malo pre me nazivate lažovom na pravdi Boga, a sada još i kačim?

– Dobro, loše sam se izrazio. Hteo sam da kažem da ste pogrešili u mom slučaju i slučaju pršute.

– Idioti greše, Petroviću. Zašto me vređate, čoveče, zašto govorite da sam idiot?

– Oprostite. Možda niste Vi pogrešili u zaključivanju, možda samo imate lošu informaciju o krađi pršute.

– Od koga informaciju?

– Od kolega.

– Molim Vas, Petroviću, kolektivna pamet nikada ništa nije uspela, pa čak ni to da kolektivno nekoga tuži šefu. Od kojih tačno kolega, imena, prezimena, adrese, lične opise molim!

– Pa sumnjam na debelog Markovića sa tehnike. On je prepredenjak i drukara.

– Drukara, kažete? A zašto baš na njega sumnjate?

– Svako malo donosi od kuće pregorele sijalice i uzima umesto njih nove.

– Verujete li da bi takva, kako ste rekli, „drukara“ poput Markovića bila kadra da otuđi i dve njeguške pršute?

– Svakako.

– Lepo. Petroviću, molim Vas, definišite mi „drukanje“ u radnoj organizaciji.

– Pa to je kada zaposleni pretpostavljenima opanjkavaju kolege, tuže ih i tako dalje.

– Vi ste maločas meni otkrili da Marković krade sijalice. Da li je to bilo drukanje s obzirom da su naše pozicije izvesne, odnosno da sam ja pretpostavljeni, a Vi zaposleni?

– To je uslovno rečeno bilo drukanje.

– Dovoljno. Kako zovemo ljude koji drukaju, Petroviću? Hajde, to je lako.

– Drukare, logično.

– Tako. Sledi da ste Vi drukara. Zapravo zla drukara…

– To nije tačno!

– Kako nije? Sumnjate li u moje pamćenje? Hoćete da prođemo ceo razgovor još jednom?

– Nipošto.

– Onda se vratimo izvesnosti da ste Vi zla drukara, odakle neosporno proizilazi da ste ukrali pršute!

– Kako sad to?

– Tako, Petroviću, što ste malo pre jasno i glasno tvrdili da su drukare u stanju da počine i takva nedela poput krađe pršute. Ili se i toga ne sećate?

– Sećam se, ali…

– Lišite nas tih veznika i relativizacija. Govorimo precizno. Pojeli ste parizer, ukrali pršute, ali to su samo mali zločini u odnosu na to što ste na popisu oštetili prodavnicu za pola miliona dinara!

– M… Molim?

– To je čista logika. Ogrezli ste u spiralu zločina. Kako, kao potvrđeni kradljivac parizera i pršute, možete da poreknete ovaj zločin?

– Pa ja…

– Naravno, to možda i nije zločin, možda ste načinili nenamernu grešku. Takve greške nisu kažnjive, one su jednostavno ljudske.

– Tako je, to je bila greška. Izvinjavam se…

– Šta je bila greška?

– To sa pola miliona dinara. Pogreška u brojanju…

– Vi ste se baš zabrojali sa tuđim parama. Elem, to znači da ste nesposobni za ovaj posao, a ja ne smem da priuštim sebi nesposobne radnike. Zapravo, možda bi i bolje za Vas bilo da ste namerno ukrali te novce, to čak zahteva dozu umešnosti i hrabrosti…

– Jesam, namerno sam…

– …što Vas čini klasičnim zlim drukarskim lopovom koga ću morati da predam licu pravde. Pošto ga otpustim, naravno. Vi ste, Petroviću, kako god okrenete, već otpušteni.

– Jao, imam kod kuće dvoje male dece, imate li Vi dušu!!??

– Hahaha, jedi kurac Petroviću, vidiš da te ložim svo vreme. Dosadno mi, čoveče, a čitao sam neku knjigu pa malo testiram naučeno. Ajde uzmi bendžos iz kutije, beži kući i opusti se. I čuvaj se logike. Ona je pička, radi samo kada je batina iza nje.