U životu moš da budeš retard a moš i da ne budeš. To je stvar slobodnog izbora i to je kul. Nećeš ne moraš, a ako oćeš onda postoje pravila kojih bi morao da se pridržavaš. Možemo to nazvati bontonom, ili još bolje tonbonom, jer je retardiran.
Retard možeš da ispadaš rekreativno u slobodno vreme, u raznim situacijama, a možeš to i profesionalno da radiš. Ako bi postojao fakultet čiji bi cilj bio da ljude napravi retardiranim (čuj, ako bi postojao…) gotovo sigurno bi prva lekcija ili prvi kurs bio o tome kako treba da se ponašaš u raspravi. Ako hoćeš ljude da uopšte zainteresuješ za svoju retardiranost, ne možeš da budeš nepotkovan za pičkaranje, to je osnovna stvar. Srećom, ovaj kurs ne bi bio previše dugačak jer da bi položio ispit uopšte nije potrebno da se puno cimaš oko rasprave, naprotiv, možeš i da ne govoriš ništa do samog kraja svađe. A onda, ide tvoj momenat. Svoje kvalitete moraš da dokažeš tako što ćeš svađu da zaključiš jakom i neodmerenom rečenicom s kojom se ne da raspravljati i koja obeshrabruje i najozbiljnije glave besmislene diskusije.
“A to ti”
Argument “A to ti” je klasik završavanja rasprava, Mona Liza retardiranosti, sveti gral intelektualne nepodopštine. Strukturno gledano, ovo je kambek u najogoljenijem smislu te reči: to nije samo uzvratni udarac, to je udarac koji ne sadrži ništa više od argumenta protivnika, ali sa posebno genijalnim dodirom magije – usmeren je nazad na protivnika.
E sad, ima dve vrste “a to ti” argumenta. Jedna je kad ti Velja iz drugog tri kaže da si ćelavi globus (jer, svi smo počeli pomalo da ćelavimo sa osam godina, zar ne? Ne?), ti mu kažeš “A to ti” a on ima kose ko Karel Poborski. Jebiga, dete si, prašta ti se, glup si pička mu materina. Ali do jaja stvar je što ova vrsta ima i svoju neznatno unapređeniju verziju koju možeš da koristiš i kao stariji ako si dovoljno pijan ili glup, što mu dođe isto. Ona se ne razikuje skoro ništa od ove dečje, s tim što eventualno može i da sadrži nešto istine u sebi – pazićeš da imaš bar neku osnovu za to. Tako, ako ti neko kaže da si profuknjača od čoveka, a ti mu kažeš “A to ti profuknjača”, možda si i u pravu, ali to nikako ne znači da on nije.
Druga vrsta, malo modifikovana, prikrivena je ko brabonjak na livadi iza tobož razrađenog i “naučno” utemeljenog argumenta. Omiljena u popularnoj psihologiji, uvek dobrodošla u ozloglašenim rubrikama “Blic Žene“, ona u principu govori da ako nekog mrziš to je zato što si i ti malo kao on. Kada nasmejanu i prijatnu ekipicu iz bloka koja ide napolje da igra bejzbol baš na dan gej parade optužiš da je to zato što su i oni malo hehehe ali se skrivaju iza maske mačoizma, to je upravo to. To što ja ne volim Rumune ne znači da to ima neke veze s tim što se zovem Ćiprijan, jelda.
“To je stvar ukusa”
Ovaj divan argument, omiljen među onima sa lošim ukusom, ipak je malo mudriji od prethodnog. Ono što je važno kod njega je što… ček sad, izvini, naleteo sam na dokumentarac “The Cannibal Warlords from Liberia” i morao da ga pogledam, sad ne znam šta sam teo da kažem u ovoj rečenici. Sad mi je malo neprijatno. Dobar je dokumentarac doduše, pogledaj. Da. Hmh. Neeeego, ajmo na sledeći pasus da spustimo tenziju.
“To je stvar ukusa” je užasan argument i implicira potpuni poraz u raspravi nakon koga poraženom ne ostaje ništa drugo nego da se pozove na opšti relativizam sviđanja i nesviđanja. Nekad dobro dođe, doduše, kada te šef pita “Je li, kolega, šta mislite vi o ovom Đokoviću?” a ti odgovoriš sa “Ma govedo jedno pogano, ustaški sin, vatikanska zavera”, na šta on opet kaže “Ja mislim da je on najbolji reprezent naše zemlje i jedini spas za ovu decu”, upo si u govani. Ti možeš da mu kažeš “E pa jeste šefe, u pravu ste” al tako ispadaš sisica pred šefom, pa nemoj da se čudiš ako mu uskoro budeš išao svaki drugi dan u kladionicu i pečenjaru, o svom trošku. Ako tvoj kambek bude “A dobro, šefe, pa to je ipak stvar ukusa hehehe” to ipak malo popravlja situaciju. Nemoj da ispadneš sisica, ispadni retard.
“To je samo tvoje mišljenje”
Kao što je prethodni kambek omiljen među ljudima lošeg ukusa, tako je ovaj omiljen među ljudima lošeg mišljenja. Ako voliš da ga koristiš, i želiš da budeš pravi, teorijski potkovani retard, treba da znaš – moraš da ignorišeš činjenicu da nisu sva mišljenja jednako legitimna. Doduše – svakako ima i onih o kojima je vrlo teško raspravljati, jer njihov specifičan karakter i dubina ne dozvoljava definitivnu odluku, poput “Bog postoji”, “Ove gaće mogu još jedan dan” ili “Sapunjara je bolja od mesnate “.
Ali to što ima pitanja bez definitivnog odgovora, ne znači da su sva pitanja bez ikakvog odgovora i da ti moš da umisliš u glavu bilo šta bez da ispadneš retard. “To je samo tvoje mišljenje” bi se mnogo poštenije moglo zameniti sa “Kurca ne znam o ovome o čemu pričam, al ako relativizujem stvari možda bih mogao da izbegnem dalje intelektualno ponižavanje”. Čestitke, prešao si treći nivo, sada idu ozbiljnije stvari.
“Oni žele da ti to misliš”
Nedugo posle pojave interneta postali smo svesni da svako ima precizne informacije o tome kako se istorija tačno odigrala, ko je kome jebo babe, ko kontoliše svetsku ekonomiju i ko je, zapravo, Minja Subota. Ove informacije su uvek poverljive, proverljive, i dolaze direktno od izvora: od “moj stric Dačiću šiša kera”, preko “Dositej Obradović je moj ćale, tako znam da je reptil” pa do “jedan moj drugar bio u Americi u marincima, kaže njima daju tamo drogzu i onda oni misle od toga da su Krajišnici pa zapjevaju ojkače a ono pobegnu ljudi iz okolnih sela, misle da je sudnji dan. I onda se Ameri samo ušetaju u selo. Tako oni vode rat, ja kad ti kažem.”
Ovo je već nešto prefinjenije od prva tri kambeka jer podrazumeva da imaš čitavu priču iza svega toga što govoriš, čitavu slagalicu sastavljenu od pažljivo selektiranih konspirativnih “činjenica”. Poenta je da kenjaš nekom da veruje slepo u informacije koje mu serviraju, što dalje argumentuješ podacima koje su ti servirali i u koje slepo veruješ. Ako želiš da budeš pro retard, ne smeš da shvatiš ovu činjenicu, jer ti si u pravu, oni brate nisu. Moraš pokazati svima da je to što govoriš apsolutno tačno, pa makar to zahtevalo i četrnaesti vinjak, i ne smeš, nipošto ne smeš znati šta je simulakrum.
“Naučno je dokazano”
Najopasniji i najveštije prikriven simptom retardiranosti. Savladaj i ovo i ti si onda kompletan retard. “Naučno je dokazano” je posebno opasan argument jer poziva na racionalnost, svoje opravdanje vuče direktno iz laboratorije u kojoj nepogrešivi ljudi nepogrešivim metodama ustanovljavaju nepogrešive istine. Omiljen u raspravama ateista i vernika. Počelo je s ateističkim trendom da se naučno može dokazati da Bog ne postoji, u šta može da veruje samo neko kome je jedini susret sa metafizikom bio Pižonov intervju. Sve kulminira na očekivano retardiran način kada vernici iz toga što nauka ne može da dokaže sigurne istine zaključe da onda mora da postoji neki Bog, i to baš njihov, što da ne.
Nauka ništa ne može da dokaže na način da mož da ti kaže “Matori, to je tako sto posto, stavi 50 evra na hendikep”, može samo da skapira da su stvari verovatno povezane ovako ili onako, pod takim i takim uslovima i sve to nema neograničeno važenje. Da ne spominjem da nije isto da li si o “naučnom istraživanju” čitao u naučnom časopisu, Gloriji ili čuo od Miće Funjare. Verzija Miće Funjare je nesumnjivo najzabavnija, ali ja nekako izbegavam da koristim njegove informacije u raspravi od kako je krokodil počeo da mu nagriza ruku.
Uzimati kao krunski argument u svakodnevnoj raspravi “Naučno je dokazano” je ekvivalent sa “Moj tata kaže da tvoj tata ima muda ko oraje a moj tata SVE ZNA i NIKAD NE LAŽE”, ali ponekad je to jako dobro skriveno. I da, jedna važna stvar – jedno je dokazivati nešto u nauci tako što u CERN-u vodiš istraživanje, sediš za kompom, zafuravaš čestice il bar lepiš postere Radikala po akceleratoru; sasvim je nešto drugo dokazivati to na Jutjub komentarima, koristeći se člankom koji si loše pročitao i nadimkom “Boki98”. Jedno radiš kad si čovek, drugo kad si retard. Ako znaš koje je koje, onda dajte indeks kolega, al da vodite na pihtije i kurve hehehe.