Mali Budo da mi vrati 96 minuta života

ARENA CINEPLEX, NOVI SAD
07.10.2014.
20:21h

Okupilo se naroda ko da je neko pao u nesvest ispred bioskopa. Kad mi je već minimum dve godine života prošlo na wc šolji i još sat i po gledajući film Parada, reko aj da odgledam i ovo najnovije ostvarenje srpske kinematografije. A i volim bre ona sedišta u bioskopu, kući popizdim od reklama na filmoviziji, plus mi se fotelja raspala ko nervni sistem Milića Vukašinovića. Priznajem, u startu sam bio skeptičan, ali ujedno i radoznao, jebiga zanimalo me šta osim “nije istina, od Božića sam porastao čak tri centimetra”, čuvenog “ojela mi se guza” i “naravno da sam više nego išta voleo princes krofne” mogu da čujem od Dimitrija Vojnova, pošto za onog drugog scenaristu nisam ni čuo. I evo nekih utisaka.

Radnja filma, kao tako zamišljena je ok u principu, ali nije dobro realizovana i upotrebljene fore su iznova i iznova silovane ko pedofil na robiji. Početak filma je originalan, ali po neverovatnoj količini gluposti i neduhovitosti. Memedović u “Sasvim prirodno” jače startuje. Od milijardu glupih načina da se počne film, izabrali su najgori. Zaplet ne postoji, jebote neizvesnije je gledanje kvalitetnog threesome pornića (ne možeš baš predvideti ko će gde kako i šta, ne seri).

Imena likova su nemaštovita i podsećaju na porodično stablo familije Polumenta (Budo, Bajo, Drago, Božo, Mišo, Pero – monotoniju jedino razbija ime Brajan lolo). Film se nije ni očešao o pojam inteligentnog humora. Pančlajnovi su odavno ispucani na velikom odmoru u srednjoj školi, karakteri Crnogoraca skinuti donekle ali prenaglašeni i izveštačeni na neduhovit način. Ljudi oko mene su se najviše smejali doskočicama i psovkama tipa ono njihovo “EeE?”, “oca ti jeBEM”, “e jeBA sam ti oca u prkno” i ostalim varijantama jebanja muškog roditelja u rektum na ijekavici. Tokom trajanja projekcije, samo dva puta sam se nasmejao. Prvi put kad se pojavio Boban Rajović u klubu, a drugi put kad sam slučajno zabio ceo kažiprst u umak od naćosa koje sam proždirao.

Budu/Buda, kako već, igra Petar Strugar, koji je svojom glumom u ovom filmu potvrdio da je najbolje da uzme kožnu loptu iz Montevidea, nazove Bikovića i zajedno sa njim ode na najbliži školski teren na kojem će naizmenično napucavati jedan drugog u glavu, dok im obojici ne pozli. Budo je zamišljen kao mutavi, smotani i izgubljeni, ali u isto vreme hvalisavi crnogorac pun samopouzdanja. Međutim, na snimanju se Petru desio neki error 404/need more mana/kratak spoj neurona pa je on sve te osobine prenaglasio tako da Budo izgleda zbunjeno i tromo kao tele na tabli Zolofta.

Mišo – kojeg glumi Trifunović (jebote odma spojim u glavi Mišo Trifunović, kao neki šlager pevač dođoš iz Bečeja) je inspektor za krvne delikte, igrač na ivici zakona i kasnije spletom okolnosti Budin prijatelj. Što je najgore, ta uloga je imala neki šugavi potencijal sve dok Mišo nije u sred crnogorske ijekavice izgovorio beogradsko ‘brate‘. Kad sam to čuo, mozak mi se usijao ko glinerica i onda se spalio. A i kad smo kod uloge koju je dobio, brate ne možeš Sergeja zamisliti kao jebenog inspektora. Taman kad počnem da se koncentrišem na ulogu doživim flešbek na ono kad se Sergej kao najveća slepčina u Kenguru umiva benzinom na pumpi i cela koncepcija mi se sjebe. Dobro mu bre leži reklamiranje čipseva, dobio je postere u GSPu Novog Sada, dosta mu je.

Statisti su takođe užas, ima neka scena kad kao plešu u klubu u kom su prethodno igrale striptizete (inače plešu uz pesmu SERGEJ ĆETKOVIĆ – POGLEDI U TAMI, ovde mi je bilo malo muka), to je toliko loše odglumljeno da taj ples izgleda kao ona neprijatna predstava za dan škole u osnovnoj kad nas je učiteljica terala da plešemo sa devojčicama iz razreda u čast Svetoga Save. Tu su i neka dva pokušaja nasilnika – Brajan, koji veoma neiskusno gazi likove i Pero koji sve to snima i kači na Youtube (šta kurac bre?).

Kroz film se još provlače i Slobodan Ćustić (Drago) koji je definitivno kvalitetniji kao pozorišni glumac, onda neki klinac na početku (Bajo) koji svojim izgledom obećava da će igrati u novom nastavku Montevidea kao izmena nekog od igrača ili stariji polubrat malog Stanoja, zatim Petar Božović (Božo) koji ovdenije imao težak posao a iz poštovanja prema nekim njegovim ranijim ulogama nećemo o njemu loše, kao i prvak narodnog pozorišta Tanasije Uzunović (Vuksan) čija je svrha u ovom filmu poznata samo Zokiju koji muva Jasnu iz doma i jede malter. Tu je i neka fulja od učiteljice i svega dve scene seksa na koje se kita ne bi digla ni apsolventu fizike koji nije trsio ništa još od svoje brucošijade.

Marka Kona (DJ MAŠAN ej alo) treba ošišati i napuniti mu usta kosom da više ne pomisli da glumi bilo gde osim u nekom gej porniću gde mu neki BBC zabija glavu u blender dok ga jebe u dupe. Ostale uloge nisam ni zapamtio mada mislim da ih i nema još puno. Rasplet, ako se uopšte i može tako nazvati, kao i kraj filma su jasni 15 minuta pre samog kraja tako da sam lagano završavao pivo i nakon paljenja svetla izašao iz bioskopske sale depresivan ko strofe Dušana Prelevića. Na kraju su nam naravno dali nagoveštaj da će se agonija nastaviti jer, kao što sve lepo ima kraj, tako sve što je sranje obično ide iz više delova. Što se tiče muzike, očekivano, pegla Who See, pa već pomenuti Boban i Sergej Ćetković.

Dakle, najbolje u ovom filmu: scena sa Bobanom kosačem Rajovićem u kojoj je on ukrao šou a izgovorio je par pitanja i dve proste rečenice, rentiran beli BMW i dve statistkinje u sceni na VMA za čijim se dupetom blentavi Strugar okrenuo.

Preporuka scenaristima – burazeri ako budete snimali nastavak (a oćete, shvatili smo) ubacite i Branka Babovića da upotpuni taj idiotski humor do daske ili recimo Žarka Lauševića i da se u tom slučaju cela priča malo uozbilji, snaći će se Žare tu, ne sumnjam ja.

Eto, ko želi da obraduje mlađeg batu ili seku, nasmeje ih, i tako im ulepša prvo tromesečje sedmog razreda, trk po karte.