Mani se te raskrsnice, najebaćeš

U pogrešno vreme na pogrešnom mestu može se biti na mnogo načina. Prve decenije dvadesetog veka su svakako opcija, bar ako si crnac, u SAD-u. Ili recimo naivko sa idejom da na svoju ruku krijumčariš alkohol, bez blagoslova viših struktura u vidu Al Kaponea i ekipe.

Robert Džonson možda nije imao kriminalne namere, ali je zato imao dovoljno tamnog pigmenta u koži da ga po mraku percepiraju samo kao lebdeće zube.

Bolje ovo nego lanci, u svakom slučaju

Džonson je bio najuticajniji bluz izvođač u istoriji, što ga na neki način čini i ocem moderne muzike. On je i glavni akter one priče da je u zamenu za izvanredan muzički talenat prodao dušu đavolu. Što je teorija koju je na prvi pogled lako odbaciti (i to ne iz razloga što je Al Paćina u to vreme verovatno boleo kurac za crnačke duše). Međutim, kako onda objasniti to da je svako ko je snimio obradu njegove kultne pesme „Crossroad blues“ doživeo tešku tragediju? Uključujući i njega samog. Slučajnost? Ma hajde, ne precenjujmo je.

Sama pesma inače govori o autorovim vapajima za pomoć dok kleči na nekoj raskrsnici gde svi prolaze ne hajući za njega, a on jadničak samo hoće da ode odatle, verovatno jer mu se ne dopada krajolik ili jer policijski čas za crnce u tom mestu počinje prerano za njegov ukus. Originalnu verziju snimio je Džonson 1936. godine. Dve godine kasnije, Robertu je bilo dvadeset sedam i svirao je na festivalu u jednom američkom gradiću. Jedne večeri, muž neke lokalne drusare pomislio je da bluzer kibicuje njegovu suprugu i rešio situaciju ponudivši mu ko kum kumu flašu viskija. Problem je bio što je flaša bila ranije otvorena i što mu tip nije dao čistaka, već više koktel viskija i otrova za poljoprivredne štetočine. Slošilo mu se iste večeri, a par dana kasnije umro je u teškim bolovima.

Ali njegova pesma je nastavila da živi. Sejući smrt.

Dvadesetak godina kasnije, jedna njuška je svoje mladalačke dane uglavnom provodila na krovu svoje zgrade. I na haluciogenim opijatima. Zvao se Džim Morison. Jednog dana, dok je čilirao na plaži, prišao mu je neki tip oduševljen njegovom poezijom i predložio mu da naprave bend, jer su se pičke i tada ložile na neshvaćene poete sa tugom u očima. Nazvali su bend „The Doors,“ što je bila metafora za onaj do jaja osećaj kad su nadrogirani. I opasno su prašili na bini. Jednog dana, neko od njih se našao pametan da predloži da obrade i snime svoju verziju „Crossroads“-a. Da li je razlog taj što nisu verovali u celu stvar sa đavolom ili su računali da ih je četvoro u bendu te su taj svojevrsan ruski rulet nalazili zabavnim, nije poznato. Tek, iako su pojedinačno imali 75% šansi da prežive, mozak benda, Džim Morison, bio je taj koji je ispušio. Godinu dana nakon objavljivanja svoje verzije zloslutne pesme, nađen je u klonji iznajmljenog stana u Parizu, predoziran heroinom.

To je bilo samo zagrevanje.

Za Duejna Almana, gitarskog cara i šmekera, danas mnogi nisu ni čuli. Ali, zato svi znaju npr. za Kleptonovu pesmu „Layla“ i njen čuveni rif. Pa, nije Kleptonov. Alman je bio taj koji je Eriku rekao da je verzija koju je prvobitno zamislio previše gej i da joj treba moćan uvodni rif. I napravio mu ga. Duejn je proglašen i za drugog najboljeg gitaristu sveta na Rolling Stone-ovoj listi.

"Šta će mi mišići, ionako jebem"

U svakom slučaju, zulufi nisu bili njegova najkatastrofalnija životna greška. Veći sjeb je bio što je premlad odlučio da snimi „Crossroads“. Istina, njegov bend je imao više članova od The Doors-a, te je statistika njemu bila još umilnija, ali ipak, on je bio taj na kome su se kola slomila. Ili preciznije, ogromna kamiončina sa tovarom drva. Naime, oktobra ’71, Duejn je pičio na svom Harliju brzinom kojoj bi se srpski saobraćajac izuzetno obradovao i koja je bila dosta iznad dozvoljene. I nije da on nije video taj kamion, samo nije mogao da pretpostavi da će isti naprasno da stane na sred jebene raskrsnice. Refleksno je naglo iskrenuo motor, sa kog je pao i zatim se svom silinom skucao u kamion. Motor je odleteo u vis i potom aterirao… Na Almana. Posle takve overe, jednostavno mu nije bilo spasa. Bilo mu je tek dvadeset četiri godine.

Otprilike u isto to vreme, bend Linard Skinard izdao je svoju legendarnu stvarčinu „Free bird.“ Kasnije su na nekim svirkama tu pesmu posvećivali upravo Almanu. Ovaj bend je bio i ostao popularan. Međutim, ko se sa „Crossroads“-om igra, mora se opeći. A oni su se igrali. Dopadao im se sirovi bluz koji je furao Robert Džonson. „Raskrsnica,“ naravno, ni ovaj put nije zakazala, već je nastavila da uzima svoj danak u krvi. S tim što je ovaj put bila baš žedna.

’77. godine bend je svirao u Grinvilu. Jebali su keve na toj svirci. Ali ono o čemu se kasnije mnogo više pričalo bio je događaj koji je usledio nakon toga. Nakon koncerta, smestili su se u avion, spremni za povratak. U pitanju je bio stariji model aviona, propelerac, i imali su dogovor da će im to biti poslednji let u toj kanti, jer će nakon toga nabaviti noviji avion. Nažalost, bili su u pravu samo u vezi prve stvari. U sred leta jedan motor je otkazao. Piloti su se uspaničili i pri pokušaju da preostalo gorivo prebace u drugi motor, zapravo su ispustili svo gorivo iz aviona. Avion se srušio i raspao, odnevši u smrt pilota, kopilota, menadžera i tri člana benda.

Ostaje nada da će i oni da je obrade

Erik Klepton, čuveni bluz gitarista, nije sujeveran čovek. Priče o „Crossroads“ kletvi ga nisu zanimale. Tako je 1988. godine snimio svoju verziju Džonsonove pesme i tek da pokaže koliko je iznad situacije, celu tu kompilaciju nazvao je baš po toj pesmi. Što je nešto o čemu je svakako trebao bolje da razmisli, imajući u vidu da je dve godine ranije dobio sinčića kojeg je neizmerno voleo. ’91 godine, mališanu je bilo nepunih pet godina, kada je ispao kroz prozor stana njujorškog nebodera, strmoglavivši se sa pedeset trećeg sprata u smrt. Skrhan bolom, Klepton je napisao pesmu posvećenu svom sinu, „Tears in heaven,“ koja je postala veliki svetski hit.

Tagovi:

muzika