Martovske čemerne misli
Uskoro ću napuniti dvadeset i četiri godine. To svakako nije mnogo, čak ni po kržljavim zapadnoafričkim standardima, po kojima te pubertetski brčoni stavljaju u izbornu trku za seoskog starešinu, dok te brada smesta kvalifikuje za poziciju vrača. Međutim, nedavno sam shvatio da nikada neću zaigrati za mladu fudbalsku reprezentaciju, niti, kasnije, za seniorsku. Onih osam meseci, tokom kojih sam ostavljao srce na terenu za FK “Derbi” Banovo Brdo, nisu potakli žicu talenta za fudbal u meni, te se nikada neću izdići na neki visok nivo među svojim vršnjacima, bar po tom kriterijumu. I po bilo kom drugom, kad malo bolje razmislim.
Detinje aspiracije i snovi deluju sve udaljenije kako godine kurcu prolaze, iako bi, ironično, trebale biti sve bliže. Sastav “Šta želim da bude kad porastem”, koji si pisao u trećem osnovne, ispunio se samo ako si tada želeo da budeš pandur, a to verovatno znači da sada kapiraš da si bio kreten kao klinac. Uostalom, svi smo takvi bili, a nemali broj ljudi nije napredovao. U tome ne leži nikakva uteha, jer ne postoji razlog da sebe upoređuješ sa majstorom u Mocartu koji besno cepa tiket, odigran sa poslednjih pedeset kinti, jer ga je prodao Unterhahing u devedesetpetom minutu, osim ako nisi njegov ekvivalent.
Mlad čovek ničim se ne može pohvaliti. Tokom čitavog perioda odrastanja, obrazovanja i stasanja u odraslu jedinku, svi detalji koji čine naš život retko kad probijaju opnu koja deli zanimljivo iskustvo od nečega zaista jedinstvenog. Ono kada si se toliko prebio od višnjevače, pa su te tvoji vodili u Drajzerovu, misleći da si na esidu? Svakako zanimljivo, ali zaposleni te plemenite institucije tvoj slučaj stavljaju u fasciklu obeleženu natpisom “subota ujutru”. Završio si ETF u roku i otpalio u Štutgart na master? Ogroman uspeh, ali isto je učinio i Gerhard iz Manhajma, pritom žaleći propuštenu šansu koju je imao u Hajdelbeškom univerzitetu. Možda si, protivno svim zakonima biologije, upecao sabljarku u Topčiderki? Svaka čast, ali sumnjam da će se pohvalnica ribolovačkog društva “Magnum” pokazati kao magnet za pičke. Svi smo mi ista govna, pitanje je samo kako nas je sistem za varenje obradio – u prevrtljivu sedmicu, tvrdokornog keca ili nekog od uzornih građana između.
Valjda je sve relativno. Ako svoje uspehe porediš sa prosekom žabokrečine iz koje potičeš, oni možda mogu delovati epohalno. Ako, pak, uzmeš čitav hidrografski sistem u obzir, skapiraćeš da si ništa drugo do kapljice vode u moru konformizma. Postoji neka sigurnost u mirnoći tog mora, bar dok neko ne počne da piša sa dokova. U tom penušavom haosu, voda gubi čak i svoj bezukus i postaje nešto nalik onoj žabokrečini, ili bar ima jednak procenat urina u sebi. Uvek se nađe nešto da sjebe položaj u kome se nalaziš.
Iz prosečnih mlađanih očiju gledano, neopisivo je obeshrabrujuća činjenica da verovatno jedini izlaz iz tog zatvora trenutne čamotinje leži u zapošljavanju i skrašavanju sa ženom čije postkoitalno prisustvo možeš da podneseš duže od petnaest minuta. Odgoj i vaspitanje dece, potapanje kupusa, mesečna poseta roditeljima, Beogradska hronika-Slagalica-Dnevnik 2 bermudski trougao. Pretvaranje žabokrečine u kolotečinu, početna iskra Dana mrmota, sve do penzije, do kada ti dečurlija i poslodavci isisaju i poslednju psihosomatsku jedinicu i kada iskreno počneš da se raduješ emisiji “Veče sa kloniranim Ivanom Ivanovićem” na Prvoj Velikoalbanskoj televiziji.
Međutim, najdestruktivniji faktor u životu mladog čoveka su ova sranja koja sam gore napisao. Traženje sreće u jedan-od-milion posebnosti besmisleno je koliko i idiotski. Ne mogu svi biti Tesla, Stramer ili Inzagi. Uostalom, tim ljudima njihova posebnost ne garantuje nikakvo zadovoljstvo u životu. Osim Pipu, on je hodajuća amajlija (od kako nosim njegovu sliku u novčaniku, nisu me startovali panduri, a ribe same skidaju gaće). Govnarsko isticanje svojih mediokritetskih potencijala u nadi da će isti predstavljati oštar rast na grafikonu tvoje ličnosti i plakanje nad neispunjim snovima vodi samo ka jednoj stvari – šamarčini upućene tebi od strane bliske, trezvene osobe (nek jede govna Klajn, pasiv je do jaja). Ne jedi kurac, prestani da cmizdriš, završi faks, nađi posao i čemer ćeš presecati letovanjima na Tasosu, jebanjem Rumunki i igranjem novog moda Arcanuma. Zadovoljstvo leži u trenutnim, malim stvarima, koje se postepeno pretvaraju u gigantsku kuglu života, a ne u besmislenom planiranju situacija kojima je prošao rok i maratonskom proseravanju.
Žaljenje za protraćenim potencijalom korisno je koliko i struganje šmirgle o polni organ. “Šta bi bilo kad bi bilo” scenariji prihvatljivi su samo u kafani i tokom duvke u parkiću, i to samo ukoliko se ograničavaju na svetsku istoriju i poteze u šahu. Koračanje unazad po svojim greškama može poslužiti samo kao dobra lekcija za budućnost – i, a, u pičku materinu, to je čitava poenta. Nije otkrivanje tople vode, ali može poslužiti.
Jebote, kako mrzim martovsko sivilo. Hvala kurcu, počelo je lepo vreme.
