Miša Vacić i Lav Pajkić vraćaju Kosovo

Lav: Koliko je samo mračno, prst pred okom ne vidim.

Miša: To je zato što više nemamo oči. Šef nas je unapredio i oduzeo nam oči. Samo hodaj, nadomak smo cilja.

Lav: Meni to ne zvuči kao unapređenje.

Miša: Kako ne zvuči? Dosad smo bili gnolovi a sad moćni trogloditi. Šef je rekao da je cena povratka Kosova ostajanje bez očinjeg vida.

Lav: Pa to kao ona dvojica u Boju na Kosovu. Onaj ćoravi vodi okatog po magli a ovom smeta magla jer je vidi a ćoravom ne smeta magla jer je ne vidi i onda vrate Kosovo.

Miša: Tako je. Zato je Šef izabrao baš nas da nam nabije vrele žarače u oči i pošalje nas da vratimo Kosovo jer smo najbolji, najpametniji, najlukaviji i najhrabriji.

Lav: Nego šta. Mada je bolelo. Skoro kao rečenica moje keve: “Sine, rak je tek druga najgora stvar u životu koju sam dobila. Ti si prva.“

Miša: Bolelo u pičku materinu. Mada je mene mnogo više bolelo dupe kad sam krenuo u mobilizaciju pa su mi ljudi gurali razne predmete u anus. Jedan je pokušao da mi ugura ovcu i traktor i reko da pozdravim Šefa.

Lav: Pa je l uspeo da ugura?

Miša: Ne bih baš sad iznosio te intimne detalje, to je nešto lično i emotivno.

Lav: Mišo, pa ti se zaljubio?

Miša: Nemoj nikom da kažeš, molim te.

Lav: Neću pod jednim uslovom. Da mi ispričaš kako si nastao.

Miša: Reći ću ti kad budemo vratili Kosovo. Kosovo über alles.

Lav: Reci mi odma inače ću da prdnem na nos. Izleteće Vučićević i ugrišće te za mudo a pošto je zaražen uginućeš ko psina i onda ću samo ja da vratim Kosovo a tebe deca neće učiti u čitankama i nećeš biti opevan u desetercu u-ta-ta.

Miša: Dobro, dobro, dobro, što odma tako, ljudi smo majku mu. Mislim, nismo ali se tako kaže. Evo ispričaću sve.  Priča je zapravo jako kratka i poučna. Prosta deoba je u pitanju ali stvari nisu krenule baš najbolje. Eto.

Lav: Uh, baš lepa priča. Ima tu epsku notu „Kosovo a ne Kumrovec“.

Miša: Takav sam po celom telu, hihi. A ti, koja je tvoja priča?

Lav: Moja nije toliko epska ali je romantična. Ćale svršio u lavabo.

Miša: Dakle, ti si onaj prelazni stupanj iz nežive u živu prirodu?

Lav: Pa tako nekako. Sifon je zapušio jer se sperma pomešala sa dlakama, socom od kafe, slinama, sukrvicom, noktima, pljuvačkom i kamencem iz protočnog bojlera. Onda su moji pozvali vodoinstalatera koji je teškom mukom izvadio tvar. On se toliko namučio da su tata i mama rešili da usvoje predmet zapušenja i stavili ga u teglu. Iz toga sam se razvio ja. Mama kaže da sam lep.

Miša: Suza mi iz oka kanula. Dirljivo zaista, predivna priča.

Lav: Ni upola kao Kosovski mit. Zato ga moramo vratiti po svaku cenu.

Miša: Brine me jedna stvar, Lave. Ja nikad nisam video Kosovo a sad ga tek neću videti jer sam slep. Kako da znamo da smo stigli do Kosova kad budemo stigli do Kosova?

Lav: Au, imamo situaciju. Moram da ti priznam da ne samo da nikad nisam video Kosovo, ja čak i ne znam šta je Kosovo.

Miša: Pa muškatla valjda. Ili kutija za cipele. Ne ne, al sam glup jebote, Kosovo je šifra. Kapiraš. Metafora.

Lav: Znači Kosovo ne postoji? Ne može da se uštipi za dupe, uhvati za vršnjaka, pomiriše ispod pazuha i to?

Miša: Mislim da ne može. Nas je Šef zapravo  poslao ne da vratimo Kosovo nego da otkrijemo Kosovo.

Lav: Koliko taj čovek veruje u nas, to je neverovatno. Baš se osećam ponosnim. Tj, osećao bih se da imam limbički sistem i mozak uopšte.

Miša: Ma šta će ti, to samo smeta prilikom glasanja. Nego jebote, odužilo se ovo, nikako da stignemo na Kosovo, da nađemo Kosovo, da otkrijemo Kosovo, da štagod jebemo Kosovo, meni malo dosadilo moram da priznam.

Lav: I meni. Pun mi kurac Kosova, oću kući.

Miša: I ja. Želim čašu vodu i da me Minja Miletić gazi štiklama po jajašcima. Želim toplo ćebe, vruću supu sa slovima i onu komplikovanu igračku gde ćoškastu figuru treba da protneš kroz okrugao otvor.

Lav: Spasite naaaaaaaaaaaaaas!

Miša: Ne galami budalo. Je l’ čuješ?

Lav: Da, šta je to? Kao neka rika.

Miša: Probudio si ga, sad smo najebali, poješće nas ako nas uhvati.

Lav: Mišo, bojim se!

Miša: Sto puta sam ti rekao da ne citiraš replike iz partizanskih filmova, mi smo srpski desničari. Šta bi rekao Marko Bulat. Trči koliko te noge nose.

Lav: Stiže nas, nećemo uspeti.

Miša: Au jebote šta je ovo?

Lav: Ne znam, braon je, ogromno i smrdi na književnost moje majke.

Miša: Gotovi smo.

Lav: Padaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaam.

Miša: I jaaaaaaaaaaaaaaaaaaa.

(dosta sekundi kasnije)

Lav: Izgleda da smo stigli na Kosovo.

Miša: Ponovo osećam patriotizam.

Lav: I ja. Mišo, vratili smo Kosovo jebote. Vratili. Šta vratili, OTKRILI.

Miša: OhOhOhOhO, da se izljubimo triput.

(ljube se triput i mažu govnima)

Avaj. Siroti Lav i Miša su slepi a da nisu slepi videli bi da nisu stigli na Kosovo već u septičku jamu Marko Đurić u jednom seocetu kod Leskovca. Kraj tragedije.